Shi monahinja mati Teodora

Shi-monahinja mati Teodora

Mati Teodora: “Moja duša i moje srce bi željelo da se svi vladaju po Jevanđelju”

Razgovor sa shi-monahinjom mati Teodorom

novoizabranom Igumanijom manastira Gračanice

 

Zamonašila sam se u manastiru Gračanici 1955. godine. Pohađala sam monašku školu koja je trajala deset godina, u kojoj je predavao Patrijarh Pavle.

Čemu Vas je učio Patrijarh Pavle u monaškoj školi?

Mati TeodoraUčio nas je istoriju, katihizis, crkvenoslovenski – da prevodimo sa crkvenoslovenskog na srpski jezik – učio nas je Stari Zavet, Novi Zavet, Svete Oce – šta je rekao Sveti Sava Osvećeni, Vasilije Veliki, Jovan Zlatoust, Grigorije Bogoslov – kako su se podvizavali. Predavao nam je o Lotu, o Mrtvom moru, o dva spaljena grada, Sodomi i Gomori – kako se Gospod javio Lotu i uputio ga da ide ka Sigoru; kako su se Avram i Lot podelili, a nisu se svađali.

Koje svetootačke pouke se sećate iz tog perioda?

Volela sam ono što nam je pričao o Svetom Savi Osvećenom, koji je rekao: „Neka je nas ovoliko koliko nas je.  Hrane ima dovoljno. Koji izvršavamo volju Božju da ostanemo, a koji nismo takvi, da se otpuštamo. Bolje je i jedan koji vrši volju Božju, nego množina bezakonika“.

Na koji način je Patrijarh Pavle poučavao i vaspitavao?

Patrijarh Pavle je nama predavao i tako nas učio, ali, učio nas je i svojim primerom. Posmatrala sam, na primer, ako neka žena donese jednu pomorandžu i dâ je njemu, a nas je bilo dosta đaka, on uzme onu pomorandžu, oljušti je i podeli na četrdeset delića. Ja sam ga mnogo volela, pa mu kažem: „Preosvećeni, pa zašto je Vi ne pojedete sami, da znate da ste pojeli jednu pomorandžu“? „A ti bi to uradila, pojela bi je sama, iako znaš da ne treba da je pojedeš sama“. „Zašto, Preosvećeni“? „Grehota je ti da jedeš, a drugi da gledaju – no svi po malo da podelimo.“ Patrijarh Pavle nas je učio svemu. Nije bilo ničega čemu nas on nije naučio. Od nas četrdeset proizveo je dobre, pobožne i napredne monahinje. U manastiru Gračanici učila sam istoriju dvadeset i pet godina. Niko nije umeo da objasni istoriju bolje od mene, a to sam sve naučila od patrijarha Pavla.

On, kao Episkop, dođe u Gračanicu pa kosi, čisti. Jednom, kada je došao iz Prizrena, uzme tanjir i stane pored šporeta i kaže: „Mati Teodora, da li imaš nešto na vodi da mi daš?“, i ode negde. Posle nekog vremena vidiš ga vraća se iz bašte. Ubrao jedan paradajz, jedan krastavac, papriku – opere na česmi, pa ode uzme korice hleba, koje sestre nisu pojele, stavi ih na tacnu pored sebe i jede. Ja mu kažem: „Preosvećeni, samo sedite, sve ću da Vam donesem“, na šta će on: „Zašto mi je Bog dao noge i ruke – nego da se služim njima“. Pavle je i kao Patrijarh dosta vremena provodio na Kosovu. Sveta duša.

Da li poznajete sadašnjeg Patrijarha?

Poznajem ga. Dobar je.

Kako je manastir izgledao kada ste došli?

U manastiru su bile velike ruševine. U konaku, u kome je bila partijska škola, a pre njih Nemci, nije bilo ničega. Sve su srušili i sve odneli. Jako smo se mučile, jer su tu u konaku bili milicajci i profesori koji su predavali u školi. Oni su zauzeli pola konaka, a nas dvanaest u dve sobe. Teško je bilo. Mučile smo se jedno pet-šest godina, a onda smo otišle kod gradonačelnika Mugoše u Prištinu da nam pomogne, da otera taj narod iz manastira. Bilo je komunističko doba. On nam kaže: „Ja sam nemoćan, ali napisaću vam pismo, a vi ga odnesite u Beograd u Komitet kod maršala“. Mi smo tako i uradile. Igumanija i namesnica Efrosinija dobile su to pismo od gradonačelnika, koje su odnele u Beograd i predale maršalu, a on, kada je pročitao, rekao je ovako: „Bistar izvor teče,  a čobani uzmu pruteve pa ga zamute, pa bude mutna voda. Tako ti je ovo. Vera je zagarantovana. Ne može niko nikoga da ugrozi. Ako su oni milicajci i profesori, neka idu u škole, a vama da oslobode manastir. Ja ću da naredim, da za dvadeset i četiri sata ni jedan službenik ne bude u Gračanici“. Mi smo se dugo mučile. Onda dođe telegram iz Beograda: za dvadeset i četiri sata da manastir Gračanica bude oslobođen od profesora, milicije i službenika. Mi nismo imale pravo da uđemo u crkvu, nego čuvar nam otvori, pa mi onda uđemo da vršimo večernje, jutrenje i Liturgiju.

Da li je Gračanica u to vreme bila muzej?

Nije bila muzej, nego je bila zauzeta. Držali su magacin u crkvi. A kada je došao maršal, u Gračanici je tada bio otac Gerasim, teolog. Stajao je kod stuba u nekoj staroj iznošenoj mantiji, dok je maršalu istorijat manastira govorio neko ko nije baš dobro znao. Maršal priđe ocu Gerasimu i upita ga: „Šta radiš oče“? „Mučim muke“. „Zašto mučiš muke“? „Pa evo, mislio sam biće bolje za nas, a za nas je gore“. „Šta je gore za Vas“? „Crkvu su nam pretvorili u magacin, konak je uzela vojska, sve odnela, upropastili su nas. Samo možemo da kukamo“. Otac Gerasim je bio teolog. Kada je ispričao Titu istorijat, maršal se okrenuo i upitao ga: „Oče, koju ste školu završili“? „Završio sam teologiju“. „Vidim da ste pismen čovek. Ovaj drugi nije znao da objasni kao vi. Šta ste vi sve ispričali! Posebno mi se svidela vaša pismenost“. Tito je pogledao oca Gerasima onako naročito, a kasnije mu je poslao tri trube štofa za mantije, tri trube za pidžame, i neke cipele.

Da li je manastir posle dočekao bolje dane?

Tito je sve očistio. Posle smo živele kao labudovi. On je mnogo pomogao Gračanicu. Slobodan Milošević takođe, kao i Milutinović. Posle, kada smo povratile zemlju, Vulin nam je pomogao da je očistimo od panjeva, kamenja, da bi zemlja bila rodna. I Vučić pomaže. Ja sam na Kosovu šezdeset godina i vodila sam manastirsku ekonomiju.

Šta ste sve posedovali u okviru manastirske ekonomije?

Imali smo vinograd. Imali smo preko šezdeset hektara zemlje, pet-šest traktora, sve mašine, baštu, plastenike. Na toj zemlji koju smo vratile sada je vladika Teodosije podigao ekonomiju. Celo imanje je ogradio, napravio dve kuće, dva silosa sa po sedamdeset tona kukuruza i pšenice, pa iskopao bunar, pa napravio kuću za radnike. Planira da napravi štalu za dvadeset i pet krava, štalu za dve stotine ovaca i koza, svinjac, kokošinjac i sve ostalo; pa je uzeo radnike Srbe koje plaća. Sad pravi i kuću gde je rekao da će povremeno da boravi, kako bi bio i sa radnicima.

Na Kosovu ste proveli dugi niz godina, za to vreme promenile su se mnoge vlasti, da li strepite od trenutne vlasti u Prištini da vam možda ne oduzme vašu zemlju?

Neće oni ništa da nam oduzmu. Iako su na Kosovu Albanci, od kojih su mnogi poturčeni Srbi, ipak imaju milosti.

Kakav su odnos imali Srbi prema vama u vreme komunizma?

U ono vreme seljaci u Gračanici nisu primali popa, a primali su mene. Pop je morao da osveti vodicu, da je dâ meni, da je podelim po selu. Mene su svi primali, a popa nisu. Da li zbog odbojnost komunizma prema sveštenstvu, ili je razlog ležao u njegovoj ličnosti – ne znam. Dugi niz godina radila sam u radionici i tako sam pomagala ljudima. Pošto sam bila i ekonom, mogla sam da pomognem, što je doprinelo da me narod prizna kao svoju pomoćnicu. Voleli su me ljudi. Jednom prilikom vladika Pavle je došao u veliku salu i pitao mati Tatjanu, našu strogu igumaniju, kakav je narod. Pozvao me je da dođem, jer sam bila u kuhinji, i upita mene: „Teodora, kakav je ovaj narod“? „Narod je anđelski. Naroda, kao što je ovaj u Gračanici, nema ni u jednom mestu. Volim ih zato što ne psuju. Od njih ne mogu da čujem ni jednu lošu reč“. Kad je igumanija to čula, kaže ona meni: „Teodora, korpu na ruku, blok i olovku, i da pođeš sa popom na vrh Gračanice, da mi svakoga zapišeš, ko prima, a ko ne prima popa“. Mene je bilo sramota, ali pristala sam. Uzmem korpu, olovku, blokče i krenemo. Kad su nas videli na vratima neki, kod kojih je pop ranije dolazio i nisu ga primili, pitaju: „Šta je, Teodora“?  „Došli smo da osvetimo vodicu“. „Ajde, ajde, ulazi“. Doneli su sveću, vodu, kadionicu, i pop poče da služi. Na kraju me pitaju koliko to košta, a ja rekoh: „Koliko je pop rekao“. Dadoše mi pare, koje pop nije hteo da uzme. I tako kroz celu Gračanicu. Svi su nas primili, svi do jednog. Kad smo se vratili u manastir, pop baci onu torbu i reče igumaniji: „Mati, ovde u ovom selu pop je „Teodorakis“, nju su svi primili, a mene nisu hteli da prime. Ima da osvetim pun kazan vode, đak iz bogoslovije neka nosi balonče i korpu, a „Teodorakis“ krst. Nosila sam i ostavljala Svetu vodicu u Sušici, Labljanu, Slivovu, Gračanici, Ajvaliji. Kada je došao Sveti Nikola, doneli ljudi kolače u crkvu, a popa nema. Dođe igumanija u kuhinju i kaže mi: „Teodora, moraš da ideš da sečeš kolače. Čeka te puna crkva“. Morala sam – inače ostaviše i kolač i sve. Trebalo je tako da radim, da bi se za popa pripremila lepa parohija –  tako sam mislila. Išla sam i noću i danju po selima. Rezala sam kolače do dvanaest sati u noć. Svi su me čekali. Ni jedan domaćin neće da prereže kolač dok ja ne dođem, uđem u kuću i ispevam.

Koja je bila Vaša prva igumanija?

Prva je bila Tatjana, a druga Efrosinija. Tatjana je bila dosta stroga. Nju smo morali strogo u svemu da slušamo. Ona je mene mnogo volele. Vodila me je u Grčku, Rumuniju, Egipat, Jerusalim, u Rusiju pet-šest puta. Gde god  je pošla, mene je vodila. Mnogo sam je slušala, ne uzvraćajući ni jednu reč. Kad bi mi nešto naredila, poslušala bih je po cenu života.

Vi ste je pratili sve do njene končine?

Pored nje sam bila kad je umrla. Umrla je od raka.

Naslednica mati Tatjane bila je mati Efrosinija?

Mati Efrosinija je bila dobra, sveta igumanija. Sa njom je bilo lepo. Ona je meni predala sve. Nju ništa ovozemaljsko nije interesovalo, samo nebesko. Ona je čitala akatiste. Jevanđelje nije puštala iz ruku, ni molitvenik. Govorila je: „Nema ništa lepše no moliti se Bogu“. Nije htela ni kravu da proda bez mene. Naiđu trgovci kada ja nisam bila tu, a igumanija im kaže: „Ja ne mogu ništa da prodam dok ne dođe Teodora“. Kad sam se vratila kažem joj: „Mati, pa Vi ste igumanija. Sve je u vašim rukama“, na to će ona: „Ne, Teodora, ja tebe cenim i ti vodiš ekonomiju, kako ti prodaš – tako je“.

Da li ste pomagali bogosloviju u Prizrenu?

Kako nisam! Znaš kako sam im pomagala – kupim svinje, utovim do sto pedeset kila, pa ih pozovem da zakolju i nose. Kad sam radila u mlekari, po sto kila sira u veliku kantu napunim i pošaljem. Rekla sam vladiki Teodosiju: „Kad umrem, hoću da mi dođe cela bogoslovija da mi peva“. On mi je rekao da će celu bogosloviju da dovede.

Dosta sira sam poklanjala sirotinji. Samo tu veliku kantu od sto kila specijalno za bogosloviju napravim, red paprike, red sira. Bogoslovi mnogo vole moj sir i stalno su mi govorili da je sir gračanički lepši nego dečanski. Da se nisam razbolela i sad bi to radila.

Da li pratite šta se događa u Crnoj Gori?

Da pratim. Crnogorci bezbožnici ne priznaju Srbe i uopšte nisu svesni da su i oni Srbi. Mi smo svi Srbi, ali nismo svesni da smo Srbi. Treba da znaju svoje korene, odakle su došli, i da su od Svetog Save primili krštenje i slavu.

Kakvi su Albanci?

Oni su dobri. Ja među njima živim šezdeset godina. Dobri su.

Ko je kriv za ovo stanje?

Amerika.

Da li imate neku pouku za narod?

Moja duša i moje srce bi želelo da se svi vladaju po Jevanđelju. Da pravilno ulaze u crkvu, da pravilno stoje, da poste sredu i petak, a ostalo koliko mogu – i da se redovno pričešćuju. Nema spasenja pod nebom čoveku ako se ne pričešćuje.

Razgovor vodio teolog mr David Janić,

Bogojavljenje 2020. godine u Aleksandrovcu