Sveti Jefrem Sirin

Protojerej Aleksandar Šmeman: O molitvi Svetog Jefrema Sirina

Ime: 20 02 2018 PROTOJEREJ ALEKSANDAR SMEMAN O MOLITVI SVETOG JEFREMA SIRINA; Opis: Molitva svetog Jefrema Sirina za vreme Velikog posta Tip: audio/mpeg

Od svih himni i molitava za vreme posta, jedna kratka molitva može da se označi kao molitva posta. Predanje je pripisuje jednom od velikih učitelja duhovnog života – svetom  Jefremu Sirinu. Evo njenog teksta:

Gospode i Vladiko života moga! Duh lenosti, čamotinje, vlastoljublja i praznoslovlja ne daj mi.

Duha celomudrenosti, smirenoumlja, trpljenja i ljubavi daruj meni slugi Tvome!

Da, Gospode, Care, daruj mi da vidim sagrešenja svoja i da ne osuđujem brata svoga, jer si blagosloven u vekove vekova. Amin.

Ova se molitva čita dva puta na kraju svake službe u postu od ponedeljka do petka (ne subotom i nedeljom, jer službe u ove dane nisu po obrascu posnih službi). Kod prvog čitanja, metaniše se posle svake molbe. Tada se svi klanjamo dvanaest puta govoreći: “Bože, očisti me grešnog!” Cela molitva se ponavlja sa jednom metanijom na kraju.

Zašto ova kratka i jednostavna molitva zauzima tako važno mesto u celokupnom bogosluženju za vreme posta? Zato što na jedinstven način nabraja sve negativne i pozitivne elemente pokajanja, obrazuje, da se tako izrazimo, “podsetnik” za naš individualni podvig u postu. Podvig je usmeren najpre u pravcu oslobođenja od nekih osnovnih duhovnih bolesti, koje se nam formiraju život i onemogućavaju nas čak i da počnemo da se okrećemo Bogu.

  • Lenost

Osnovna bolest je lenost, praznina. To je ona čudna lenost i pasivnost celog našeg bića, koja nas stalno vuče na dole, umesto da nam dozvoli da se vinemo u visine, koja nas ubeđuje da je svaka promena nemoguća, pa stoga i nepoželjna. U stvari, to je duboko ukorenjena sumnja, koja na svaki duhovni izazov odgovara: “Čemu, radi čega?” i čini od našeg duhovnog života užasnu duhovnu pustoš. To je koren svakog greha, jer truje duhovnu energiju u samom njenom korenu.

  • Uninije

Rezultat takve lenosti je čamotinja, ili uninije. To je stanje očaja, malodušnosti koje su svi Oci duhovnosti smatrali kao najveću opasnost za dušu. Malodušnost je nemogućnost da čovek vidi bilo kakvo dobro i bilo šta pozitivno. To je svođenje svega na negativizam i pesimizam. To je demonska sila u nama, jer je đavo u svojoj osnovi laža. On čoveka laže o Bogu i o svetu; on ispunjava život tamom i negacijom. Uninije je samoubistvo duše, jer ako obuzme čoveka, on je apsolutno nesposoban da vidi svetlost i da je želi.

  • Vlastoljublje

Ma koliko izgledalo čudnovato, lenost i čamotinja ispunjavaju naš život vlastoljubljem, željom da se vlada drugima. Obezvređivanjem celokupnog stava prema životu, čineći život besmislenim i praznim, lenost i čamotinja nas prisiljavaju da tražimo nadoknadu u korenito pogrešnom stavu u odnosu na druge osobe. Ako moj život nije okrenut prema Bogu, ako nije usmeren na večne vrednosti, on će neizbežno postati sebičan i egocentričan, a to znači da će sva druga bića postati sredstvo za zadovoljenje moje sebičnosti. Ako Bog nije Gospod i Vladika moga života, tada ja postajem svoj bog i gospod – apsolutni centar svoga sopstvenog sveta, i sve počinjem da vrednujem svojim sopstvenim potrebama, idejama, željama i procenama. Vlastoljublje je na taj način najosnovnija izopačenost čovekova u odnosu prema drugim bićima, traženje načina da mu se ona potčine. Ono nije bezuslovno izraženo u stvarnoj pobudi da se vlada, da se dominira nad drugima. Ono može da se ispolji u bezosećajnosti, omalova-žavanju, nezainteresovanosti, bezobzirnosti i nepoštovanju. Ono nije ništa drugo nego unutrašnja lenost i čamotinja uperena, ovaj put, protiv drugih; u njemu se duhovno samoubistvo dopunjuje duhovnim ubistvom.

  • Praznoslovlje

Najzad, praznoslovlje. Jedino je čovek, od svih stvorenja, obdaren darom govora. Svi Oci vide u tome “pečat” slike Božje u čoveku, jer se sam Bog otkrio kao Reč (Jn.1,1). Ali, reč kao najveći dar je istovremeno i najveća opasnost. Pošto je reč osnovni izraz čoveka, sredstvo njegovog samoispunjenja, govor je samim tim i sredstvo njegovog pada i samorazaranja, prevare i greha. Reč spašava i reč ubija. Reč nadahnjuje i reč truje. Reč je oruđe istine i demonske laži. Imajući krajnje pozitivnu silu, ona ima i užasno negativnu snagu. Ona zaista stvara pozitivno ili negativno. Kada odstupi od svoga božanskog porekla i svrhe, reč postaje prazna. Ona tada neminovno uslovljava lenost, požudu, očajanje, a život preobraća u pakao. Ona postaje samom silom greha.

Ovo su četiri negativna uslova pokajanja. Oni su prepreke koje treba savladati. Ali, jedino sam Bog može da ih ukloni. Prema tome, prvi deo molitve posta jeste krik iz dubine ljudske bespomoćnosti. Zatim se molitva kreće u pravcu pozitivnih ciljeva pokajanja, kojih je takođe četiri.

  • Čistota, celomudrenost

Ako se ovaj izraz ne svede samo na njegovo seksualno obeležje, a to se pogrešno veoma često čini, čistota se razume kao pozitivna suprotnost praznini. Tačan i potpun prevod grčkog izraza sofrosini i crkvenoslovenskog celomudrije trebalo bi da bude “čistota umovanja.” Lenjost je, pre svega, rasipanje, traćenje, raspusnost – skrhanost naše vizije i energije, nesposobnost da sagledamo celinu. Suprotnost lenosti je celovitost. Ako obično pod čistotom zamišljamo vrlinu suprotnu seksualnoj raspusnosti to je zbog toga što se slabi karakter našeg postojanja nigde bolje ne projavljuje nego u seksualnoj požudi – otuđenju tela od života i kontrole duha. Hristos je u nama obnovio celovitost, u nama je uspostavio istinito merilo vrednosti i ponovo nas vratio Bogu.

  • Smernost

Prvi i najdivniji plod ove celovitosti ili čistote je smirenoumlje (smernost). Ono, iznad svega drugog, predstavlja pobedu istine u nama, odstranji- vanje svake laži, sagledavanje i prihvatanje stvari onakvih kakve su, a samim tim, sagledavanje Božje veličanstvenosti, dobrote i ljubavi u svemu. Stoga je rečeno da je Bog milostiv smirenima i da se protivi gordima.

  • Trpljenje

Čistotu i smernost prati trpljenje. “Prirodni” ili pali čovek je nestrpljiv. Slep u odnosu na samog sebe, on je brz da sudi i osuđuje drugog. Pošto je njegovo znanje o svemu krnje, nepotpuno i iskrivljeno, on sve meri prema vlastitom ukusu i idejama. Neosetljiv prema svakome izuzev sebi, on želi da mu život bude uspešan, ovde na zemlji, i to odmah. A strpljenje je božanska vrlina. Bog je strpljiv ne stoga što je “blag“, već zato što sagledava dubinu svega što postoji, što je Njemu otvorena unutrašnja realnost stvari, koju mi nismo sposobni da vidimo zbog svoje zaslepljenosti. Što bliže prilazimo Bogu, postajemo sve strpljiviji i tada se u nama sve više odražava bezgranično poštovanje prema svima bićima, a to je već Božanska osobina.

  • Ljubav

Najzad, kruna i plod svih vrlina, svakog rasta i napora, jeste ljubav – ona ljubav koju može jedino Bog da podari. To je dar koji je cilj i svrha svih duhovnih priprema delanja. Sve je sabrano i obuhvaćeno završnim delom molitve. Molimo Boga da nam da da uočimo svoja pregrešenja i da ne osuđujemo svoga brata. Jer, krajnja opasnost koja vreba je gordost. Gordost je izvor zla, a sve zlo je gordost. Pa ipak, nije dovoljno samo da uočimo svoje grehove. Čak i ova očigledna vrlina može da se preobrati u gordost. Duhovni spisi su puni opomena upućenih protiv suptilnih oblika pseudopobožnosti koja, pod maskom smirenosti i samoosuđivanja može da odvede u pravu demonsku gordost. Kada uočimo svoja pregrešenja i prestanemo da osuđujemo svoga brata, kada se, drugim rečima, čistota, smirenost, strpljenje i ljubav u nama slivaju u jednu celinu, tada i samo tada biva u nama uništen najveći neprijatelj – gordost.

Protojerej Aleksandar Šmeman