У четвртак 23. децембра 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља Светог Јована Деспота српског, Његово Високопреосвештенство Митрополит Француске, западне и средње Европе антиохијског Патријархата Г. Игнатије началствовао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Саве у Паризу.

Високопреосвећеном Митрополиту Игнатију, саслуживали су Преосвећена господа Епископи, хвостански Јустин, викар Патријарха српског и хумски Јован, викар Епископа диселдорфског и немачког Григорија. Након евхаристијског сабрања, Његово Високопреосвештенство Митрополит Француске Г. Димитрије из Цариградске Патријаршије, служио је опело блаженоупокојеном Епископу Луки, уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита Француске, западне и средње Европе антиохијског Патријархата Г. Игнатија, Епископа Јелисеја, викара Митрополита Јована, Епископа Ригијског г. Иринеја, викарног епископа из Цариградске Патријаршије, те Преосвећене Господе Епископа, хвостанског Јустина, викара Патријарха српског и хумског Јована, викара Епископог диселдорфског и немачког Григорија, свештенства из многих дијацеза и епархија у западној Европи.Писмо Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, прочитао је његов изасланик на овом молитвеном сабрању, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског.

У писму Патријарха Порфирија пише: Крај нашега живота се не мора неминовно поклапати са даном наше смрти. За неке он наступа много раније, али за онога ко у Христа Васкрслог верује он никада неће ни наступити, јер ко Живот Христов учиним својим животом, онда ће и сама његова смрт постати усхођење у живот.

У само предпразништво светог оца Николаја, којег је славио као своју крсну славу, узе Господ себи душу драгог нам брата и саслужитеља епископа западноевропског Луке, да тамо горе у Царству небеском, заједно са светим Николајем, светим Анђелима и свима светима узноси вечни славопој Христу победитељу смрти, којем је читавог свог живота, тихо, скромно и ненаметљиво служио. Може неко да буде увек ћутљив, да не прича много, да не беседи, али истовремено да се дотиче срца људи, да улази дубоко у нечије срце, да постане драги човек и искрен пријатељ. Јер некада нису ни потребне многе речи, ако наша дела објављују нашу доброту, смирено срце, снагу вере и љубави.

Владика Лука је са мало речи могао много тога да каже. Био је мудар, искусан, разуман, рекли бисмо једноставан и топао човек, спреман сваког да саслуша, посвети једнаку пажњу и буде равноправан саговорник било да се ради о обичном вернику, свештенику, епископу или неком интелектуалцу. Ведрог духа, смиреног срца, али одлучног става живео је скромно, монашки, без да је и једног тренутка сматрао да то мора неком бити познато. Од далеке Аустралије где је започео своје монаштво и епископство, па до западне Европе био је онај који је дошао да служи Богу и своме роду, а не да му служе. Знао је и живео тако: да Епископ ниси ни влашћу, ни првенствовањем, ни господарењем, већ христоликим служењем у Цркви на спасење народа Божијег.

Задњих година свога живота суочен са искушењима телесних болести, које су нападале његово тело, остајао је крепког духа, вазда радостан и на свему благодаран.

Владика је јововски- трпељиво прихватио своју телесну болест као Богом даровану лествицу духовног узрастања, кao своју личну Гетсиманију, кроз коју се уподобљавао Христу Гетсиманском, у којој он лије крвави зној срца, у којој се моли да га „мимоиђе ова чаша, ако је могуће да је не пије“, у којој схвата да је тело слабо, а дух срчан, у којој се кроз агонију бори за Амин свога спасења: не како ја хоћу, него као Tи Господе… нека буде воља Твоја!

Данас испраћамо Владику Луку у нашу земаљску отаџбину, у мајку Србију, да тамо у манастиру Пресвете Богородице у којем је и хиротонисан за епископа 1992. чека Васкрсење мртвих и живот будућег века. Испраћамо Га у наручје Божије, у “Дом Оца небеског”, у „место где нема болести, ни жалости ни уздисаја“, да почине и одмори своје уморно тело, да се утеши и радује гледањем Лица Божијег и да се моли за нас који остајемо, још мало овде на земљи.

Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе, док се поново не сусретнемо у Дану без краја, у Царству небеском.

Хвала Ти за све што си учинио за своју свету Цркву и свој народ: својим зрачењем, љубављу, вером и побожношћу, скромношћу, честитошћу и својом боголиком човечношћу.

Нека Tи је, драги брате и саслужитељу, вечан помен и Царство Ти небеско. Амин.

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ
+ ПОРФИРИЈЕ