Патријарх Порфирије: Гледано обичним људским очима – када стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним – могу рећи да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав.
У четвртак, 30. децембра 2021. године, у Световазнесенском храму у Чуругу, свету заупокојну Литургију поводом упокојења Стаје Сладојевић, мајке Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског господина Фотија, служио је протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење више свештеника Епархије бачке. Молитвено су присуствовали Преосвећена господа епископи осечкопољски и барањски Херувим и хвостански Јустин, викар Патријарха српског.
После свете Литургије, помен новопрестављеној слушкињи Божјој Стаји служио је игуман Гаврило из манастира Озрена.
После помена, у Световазнесенском храму чин опела над телом новопрестављене слушкиње Божје Стаје служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејшем Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, као и свештеномонаси, свештеници и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве.
После прочитаног јеванђелског одељка, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је изговорио беседу над одром новопрестављене Стаје Сладојевић:
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, сабрали смо се у овај велелепни храм у мученичком месту Чуругу, у храм из којег су се столећима дизале молитве Господу, али исто тако пројављивала и потврђивала истинска, права вера, вера у Христа, Живога Бога, Сина Божјег који је дошао у свет и који је на себе узео људску природу баш због тога да би људска природа, да бисмо сви ми, да би сваки човек у заједници са Богом разумео да је живот дар Божји, да живот има смисао и да циљ и главна преокупација живота није забринутост, брига због проблема, због искушења, због невоља на које као људи наилазимо.
У овом храму хиљаде и хиљаде људи сабирале су се столећима баш том вером у Живога Христа, живећи спознајом да је живот радост, чак и онда кад је ово место било распето као мало које место кроз историју свога постојања. И тада, када би се рекло да се све претворило у бесмисао, вера народа који је овде живео била је јака; толико јака да и у тим околностима не само да су људи долазићи у храм овај, па и на коленима, налазили смисао него се све у њиховим животима претворило у смисао. То је наслеђе и предање овога места и зато и онај који је рођен, који је живео и који је растао у овоме месту зна шта значи праштати, шта значи и онда када си губитник, када си оштећен, превазићи своју ускогрудост, видети лице Божје и видети смисао Његов у свему и праштати; кроз тај опроштај превазилазити оно што је само биолошко, историјско и уносити, благодаћу Божјом, вечност у живот.
Ми смо се данас сабрали тужни што од нас одлази Стаја. Тужни смо, природно је да човек буде и тужан, али знајући истину вером, очима вере коју су знали они који су одувек овде били и живели, ми смо више испуњени радошћу ма колико то звучало неразумњиво или парадоксално. Испуњени смо радошћу јер знамо да је Господ, који нас је створио, дошао у овај свет да би нам омогућио и отворио пут ка вечности и пут у вечност. Знајући да смо овде привремено, да смо овде да бисмо упознали Бога, да бисмо разумели и сазнали шта је то љубав, да је љубав Божја према нама људима – а онда и колико год ми то можемо узвраћена наша љубав у односу на Божју љубав – смисао и пут у вечно постојање, ми знамо не само да нисмо без наде, како вели Апостол, него ми знамо да смрт није последње што свако од нас зна да каже о себи и да пружи своме ближњем, јер онда би смрт била најбесмисленија у нашим животима, и не само то, него би собом обесмислила све оно што је раније постојало. Са друге стране смрћу бисмо даривали својим ближњима нешто што је њима најболније. Дакле, Господ нас је уверио и показао да смрт не само да није последње што можемо о себи рећи, него да је смрт почетак нове странице, странице у којој нема бола, нема патње, нема уздисаја, где је Господ Живи и сви ми око Њега окупљени, славећи Њега, а и ми у Њему прослављани.
Свакога Бог позива у своје време, свакоме је дао место и простор, место и време, границе времена у којем ће живети, али Он који најбоље све зна или који све зна о свакоме од нас понаособ и шаље свакоме од нас оно што му је најспасоносније и најпотребније, зна и кад је свако од нас најспремнији да се вине Њему у наручје.
Гледано обичним људским очима данас ја могу рећи, кад стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним, да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав. Опростите што ћу и лично рећи – не само да сам је површно познавао, него имао истинске синовске односе према њој и мајчинску љубав са њене стране – да свака реч и сваки покрет њен никада није имао вишка у себи, а свака реч и осмех и покрет могли би бити забележени као изрека, као пословица, као поука за све и свакога. Она је, дакле, у свим својим односима са свима, најпре са својим ближњима, супругом, децом, унуцима, па онда и комшијама, свима била све, баш оно што краси истинске и праве сведоке вере Христове, оно што краси истинске и праве апостоле Христове. На своме месту и у своје време усуђујем се да кажем да је и Стаја била истински и прави апостол, апостол Живога Бога, јер довољно је било бити са њом и уверити се да не постоји само човек, него да у сусрету са њом и са таквим људима препознајете да постоји неко ко воли тог човека, а кроз то и све људе. Она је била сведок љубави Божје, сведок Христов. Зато, браћо и сестре, и кажем да ма колико то било можда и тешко у овом тренутку, сигуран сам да сви овде сабрани имамо у својој души не само утеху него и истинску радост. Оно што знам, сигуран сам да многе тајне које су скривене од нас људи, док смо овде у телу, њој су одгонетнуте данас и да је њој данас не само све јасно, него да је у потпуности у истини Божјој, да је и она испуњена радошћу безобалном Христовом, окупана у Његовој светлости, и да, можда, ако има жала, трунку жала у њој, то је само због тога што зна да и ми, а нарочито њени најближи, ближњи, осећају поред радости, смисла и наде и тугу. Господ је љубав. Са нама је. Сви пре или касније, али врло, врло брзо, ускоро, бићемо, молимо се и надамо и љубављу Стајином и њеним молитвама, као и молитвама свих светих и мученика чурушких, са њом у загрљају, а сви заједно у наручју Божјем.
Нека јој Господ дарује Царство своје, а нама свима у Духу Светоме утеху и радост. Нека јој је вечни помен и Бог да јој душу прости”.
По опелу, тело новопрестављене слушкиње Божје Стаје сахрањено је на гробљу у Чуругу, после помена који су служили Преосвећени епископи зворничко-тузлански Фотије и осечкопољски и барањски Херувим.
По благослову Његове Светости, Преосвећени владика Фотије се обратио током трпезе и заблагодарио Светејшем Патријарху, преосвећеним епископима, свештеницима и свештеномонасима, који су узели учешће у молитвеном испраћају новопрестављене слушкиње Божје Стаје Сладојевић.
Извор: Епархија бачка
