Његово високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије, у суботу 9. августа 2025. године, у навечерје празника Светих апостола и ђакона Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, у Манастиру Светог великомученика Георгија – Добриловина, замонашио је искушеницу Биљану Врачар, давши јој монашко име Христина по Светој великомученици Христини.
У свом архипастирском слову Митрополит Методије је казао да смо сви дужни, по својим моћима, иштући помоћ од Господа, гредећи путем који нам је Он показао и њиме први прошао, показујући својим примјером да слиједимо и идемо тим путем.
„Поготово они који су се ријешили на један интензивнији начин хришћанског живота, у смислу да све оно што се у овом свијету нуди, па и оно што је Богом благословено, због остварења интензивнијег односа и живота у Христу, они који крећу монашким животом одлучују се да се и тога лише и да живе посебним начином живота који им омогућава да што присније живе у заједници са Богом. Живот монашки није бијег од овога свијета у смислу да не бисмо трпјели недаће које носи овај свијет и овај живот у који смо ушли, у матицу живота у који нас је Господ, по свом промислу и превјечном плану свом прије стварања свијета, имао на уму све људе који су овдје прошли овим земаљским шаром, укључујући сваког појединачно од нас и све оне који ће до Његовог другог доласка да се роде и уђу у ову матицу живота“.
„Дакле, не бјеже монаси од онога што овај живот пред њих ставља, идући у један комфорнији простор да би тако сачувани од недаћа овог свијета што лакше прошли до царства небеског. Јер, овај пут монашки, који поједини бирају да иду њиме није, као што се некима чини, лакши пут у смислу избјегавања тих недаћа и околности животних које свакодневица носи, него је мотив одабира тог пута љубав према Христу, не калкулантски, пиљарски однос куда би нам било лакше да се провучемо до свога циља. Ниједан пут који је хришћански истински неће бити без трња, камења и без стрмог успона, ходећи до царства небеског. То нам је Христос рекао и на том путу, узевши крст свој на себе, крст је некад значио највећу срамоту и понижење и највеће страдања у то вријеме кад је Он то изговарао својим ученицима“, казао је Владика Методије, подсјетивши да је у Римском царству та империја кажњавала, оне које је хтјела да умори најгором смрћу, методом разапињања на крст.
„Узимајући крст свој на плећа своја добровољно значи бити спреман да распнемо на том путу све своје жеље и све прохтјеве који нам се стављају и које наша тјелесна и људска, пала природа за којим вапи и тежи. Све то подастиремо под ноге Христове, љубави Његове ради за све оно што је Он учинио за нас. У мјери те свијести коју имамо о ономе шта је Бог учинио за нас не можемо размишљати о Њему шта је Он и ко је Он, јер је Он за нас, у смислу објашњења као појма, недокучив, али знамо дјелом ону љубав коју је Он за овај род људски показао и шта је Он за нас претрпио. И највише, не само читајући и слушајући о Њему, највише молитвом Њему остварујемо однос у заједници с Њим. И онда у тој тишини нашег односа, у клијети нашег срца и наше душе када Му се молимо и када у тој тишини осјећамо Његово присуство, та тишина је језик којим Бог говори, не бука и метеж, понајприје бука и метеж наших мисли и помисли, не само ових спољашњих звукова, некад и кад ови спољашњи звукови утихну тек онда чујемо колика је бука и метеж у нашем уму помисли, мисли, брига, туге за оним што се десило раније, а зебње и страха од онога што наступа у будћности која долази“, бесједио је Његово Високопреосвештенство.
Додао је да је Христос само сада и у овом тренутку, у тренутку кад се у клијети свог срца сретнемо с Њим у молитви и у тишини.
„Споља то може да буде и бука, и врева овога живота, али ако научимо да ослушкујемо Његов глас дубоко у нама и да Му се обраћамо, тада ћемо научити да направимо дистанцу од спољашњих околности које нам се дешавају и пуно јаче осјећати Њега у дубини свога срца, него што преко својих чула, то не значи да не региструјемо спољашње догађаје, него што ти догађаји утичу на нас. Има један космонаут, ових дана, који је рекаао, бивајући у некој капсули по 170 дана, отприлике пола године, посматрајући мјесто гдје живи човјечанство, ову земљу, у толиком времену, имао је кад, направио је и ту просторну дистанцу и онда у једном тренутку, а то је он изјавио кад се вратио на земљу, рекао да је, у ствари, у једном тренутку схватио да све око чега се ми у овом животу и на овој земљи грабимо, све како смо организовали свој живот овдје, да је све једна велика лаж и све те берзе, и економије, сва та успјешна мјеста и успјешан живот, сва та дипломатија и ратови који се воде у овом свијету, све је то једна огромна лаж. Успио је да то сагледа тако што је направио једну врсту дистанце од мјеста гдје се све то дешава и у којем је он био, а никад то није успио да сагледа. Помогла му је та дистанца“.
„А она дистанца на коју је сваки хришћанин призван, понајприје и, ево, вечерас, наша сестра Христина, која је ангелски лик на себе узела, ми смо обавезни да вјером и молитвом се издигнемо не само до капсуле до које је дошао тај космонаут, посматрајући земљу, него да се издигнемо у перспективу неба, неба не као просторне одреднице мјеста гдје треба, докле треба достићи неком капсулом, него стања у коме треба да пребивамо у заједници с Богом. И та вјера ће нас издићи изнад овог живота, вреве и сагледаћемо у пуном поимању нашег живота, свијета око нас, Христовим очима ћемо све сагледати из те перспективе и тада ће нам све бити јасно као и том космонауту дијелом што је постало јасно у тој капсули. На то смо призвани, јер молитва и вјера једино нас могу издићи из ове долине плача, која се зове земља и у којој смо сви, цјелокупно човјечанство изгубљено у својим жељама, мислима, спиралама виртуелног и непостојећег свијета“, рекао је Архиеписикоп Методије, поучавајући да се само сада, овдје, и у овом тренутку, можемо срести са Христом, а да су све остало психолошка времена кад себе пројектујемо у будућност – сјутра ћу се помолити, сјутра ћу почети да постим.
„Tо ништа не постоји, јер нам то нико није гарантовао, то је ментална апстракција, може бити, а не мора. По томе што се често дешава да буде, ми са сигурношћу подразумјевамо да ћемо и сјутра имати то вријеме, а једини тренутак који имамо то је сада. Како се у њему будемо опредјелили, то ће нас опредјелити за вјечност, јер је Господ нама рекао: Немојте планирати и мислити унапријед, не у смислу да не треба технички да се бринемо о ономе шта ће бити сјутра, занемарујемо своје обавезе, не у том смислу, него у смислу да стражимо над собом. Свака мисао која нам дође и која нас одвлачи из овог тренутка сусрета са Господом, а ово је једини тренутак који имамо и ово нам је најдрагоцјенији тренутак у животу који имамо, не они којих се сјећамо у којима нам се нешто лијепо десило, то су трагови и то је неко психолошко вријеме. Једини тренутак који имамо то је сада. Зато нам је Он рекао не мислите и планирајте и брините, јер нас то извлачи из овог тренутка, него је рекао: Стражите, то значи стражите да нас не би ниједна мисао из овог тренутка одвукла у неко психолошко вријеме и виртуелни и непостојећи свијет. Јер, у чему те затекнем у томе ћу ти судити“.
„То је једино што је дужна да уради, не само сестра Христина, кад су јој се предавале бројанице, дужна си да непрестано имаш у уму, у срцу и на својим уснама да изговараш име Христово и молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног. Зато што нас то учи трезвеноумљу, да нас молитва чува у овом тренутку у заједници са Богом, а свака друга мисао, ко год се мало трудио а сви који смо овдје сви смо се, итекако, трудили око тога јер не бисмо били овдје, на овом чину, да присуствујемо томе да нисмо почели макар први корак духовног живота. Сви који се молимо том молитвом знамо како нас пецају мисли, извлаче из овог тренутка и односа са Богом. Само то ако научимо, научили смо највећу мудрост и философију овога живота, начин на који треба живјети и проћи кроз овај свијет и кроз овај привремени живот. Ако га овдје не осјетимо, Христа, дубоко у свом срцу и не остваримо, макар, дијелом не започнемо тај живот у Њему, засигурно да нећемо осјетити ни тамо гдје се, можда, пројектујемо да треба да дођемо, па ћемо отпочети да живимо тим начином цијелог живота“, казао је Високопреосвећени Митрополит, наводећи да је велика замка демонска одлагање да урадимо нешто што је корисно за нашу душу.
„Од овог тренутка не треба никад да одустанемо, колико год нам се дешавало да нам се помисли извуку, да се, увијек и изнова, вјежбамо и враћамо у овај тренутак, у дубоки осјећај присуства Божјег кроз изговарање Његовог имена, или у уму или на уснама, када смо сами што нам још боље помаже да очувамо пажњу. Сестри нашој Христини нека Света великомученица Христина буде на помоћи на овај дивни, благословени пут којим је закорачила. Она се за њега припремала дуго, сви ми са својим слабостима, немоћима, на овај или на онај начин, спотичемо се на том путу, али уопште није битно колико смо у њему успјешни, у смислу како нам то добро иде, него је најбитније да никад од тог пута не одустанемо. Ако је потребно, нека нас и смрт затекне на том путу, трудећи се да се поправимо и да будемо нешто, онда ће нам Бог све дати као да смо стигли до жељеног циља. Вама Господ да да и молитву, и благодат и пажњу и свим хришћанима овога свијета и земаљског шара да се отријезнимо и да нас Господ вјером и молитвом и пажњом издигне изнад метежа овога свијета, да у најбољем свјетлу истински појмимо себе и свијет око себе, односно Христовим очима да гледамо све“, закључио је Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије.
