мр Александар М. Вујовић: Скадарски дани богослова и учитеља Николе Мусулина (1853-1856)

(поводом 120 година упокојења и 170 година од почетка учитељског позива у Скадру)

ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА И СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У СКАДРУ И АЛБАНИЈИ I

Никола Михаиловић Мусулин – Гомирац, српски богослов, учитељ, ратник, пјесник, педагог, рођен је у Мусулинском Потоку, код Огулина, у Гомирској парохији у Аустроугарској, 25. новембра 1824. (1827.) у сиромашној земљорадничкој породици од оца Михаила (скадарског трговца) и мајке Анђелије. По имену свог села прозвао се Мусулин, а по парохији Гомирац.

Школовао се у манастирима Гомирју и Гргетегу. У манастиру Гомирју, научио је да чита и пише, и школовање је наставио у Карловачкој богословији, гдје је присуствовао 1842. године избору митрополита Јосифа Рајачића, некадашњег гомирског монаха а потоњег патријарха српског. Као млад је 1848. отишао у Белу Цркву и постао ађутант војводе Книћанина и Бобалића. По оконачању буне као аустријски војник, учествовао је у борби против Италијана. Потом годину и по дана службује као учитељ у Загребу (1851–1852). Потом на позив скадарских Срба и Српске православне црквене општине прелази у древну српску престоницу Скадар, гдје бива постављен за учитеља, са платом од пет хиљада гроша годишње.

У једном од својих свједочанстава учитељ Никола Мусуслин, казује, шта га је подстакло да преко Црне Горе оде у Скадар, и да постане један од првих скадарских учитеља и оних који ће васпитавати српску дјецу у овом граду. Био је то сусрет са игуманом манастира Високи Дечани, архимандритом Серафимом Ристићем. Он ће записати: „Бејах млад и бујан, пун идеала и воље да својим радом помогнем браћи онде, где је најпотребније. Тада се упознах са пок. Х. Серафимом, дечанским архмандритом, који ми живо описа стање нашег народа у Турској и светиње, које се само у Дечанима налазе. И то довољно за мене бејаше да тамо кренем“. У Скадру је тада затекао педесетак српских домова, а Срби су били изложени исламским притисцима, као и притисцима западне католичке пропаганде, посебно аустријске и италијанске, али и других.

Никола је као учитељ радио у српској школи у Скадру, где је за кратко вријеме успио да „запуштени српски народ који је већ био сасвим арнаутски језик и обичаје примио, врати на пут српске народности“. Он је увидио од куда пријети највећа опасност, и знајући са којим се средствима римска пропаганда служила како би православне потчинила римској власти и превела у римокатолике. Тих година је у Скадру био велики број римокатоличких фратара, и њихових помагача, као и конзула бројних римокатоличких држава, док су православни имали порушене цркве и школу а и помоћ са стране им је била слаба. Видјевши у каквом се стању налазио српски православни живаљ, он је добио мотив за свој родољубиви рад, трудећи се колико је год могао да на прави начин, својим примјером и животом и својом службом, буде један од стожера српског народа у Скадру, како би се очувала српска баштина и наслеђе на овим древним српским просторима. Из једног писма учитеља Мусулина види се шта је све католичка пропаганда учинила српском народу у Скадру и Призрену после Кримског рата.

Прва брига му је била да православни српски народ у то вријеме добије свога заштитника, у лицу руског конзула у Скадру, а једна од највећих жеља му је била, да се у Скадру отвори и српска православна богословија.

Како би бар мало заштитио интересе српског народа у Скадру, Мусулин се озбиљно бавио политиком, и због тога је дошао је у сукоб са католичким фратрима. Зато је Руском посланству у Бечу, 14. априла 1856. године, као опуномећеник Српске православне црквене општине скадарске, лично предао молбу да се постави руски конзул у Скадру ради заштите православних хришћана од католичке цркве. Уз молбу је у том писму умолио, да се Синод Руске цркве заузме за православну цркву и православи живаљ у Скадру и Отоманској империји, и сусједним земљама, јер православни трпе многа гоњења од Турака и још више од Латина. У писму указује и на то, како Рим сваке године шаље све више и више фратара и осталих чланова Западне цркве у скадарску област, који преузимају и православне храмове, и да је православним хришћанима неопходна помоћ и заштита. У свом писму их даље моли за помоћ храмовима, да царска Русија и Синод Руске цркве обезбиједе и богослужбене књиге, црквене утвари, јер су књиге иструлиле а утвари оштећене и у њима се оскудијева. Лично је у писму молио руског цара да се смилује и да помогне да се у Скадру оснује Богословија за васпитање свештеничког кадра.

Убрзо затим, управо његовим неуоморним трудом и залагањем, после пола године Царска Русија је отворила конзулат у Скадру, и руски цар је од 1. јануара 1857. године именовао за првог конзула Алексеја Јегоровича Сученкова. Руски конзул је одмах издејствовао помоћ из Русије за школу по 200 рубаља годишње, као и да се подигне нова православна црква, што је и урађено градњом нове цркве Светог Александра Невског у граду Скадру.

Поред помоћи српској школи у Скадру, помоћ је била одређена и за српску школу у Враку. Отварањем руског конзулата у Скадру и српска православна црквена општина скадарска и околне сеоске, добиле су јаку заштиту и потпору а и финансијску помоћ од царске Русије. До тога времена једва и да се знало у царској Русији да на том подручју има православних хришћана.

У овом древном светом граду Скадру, учитељ Никола Мусулин се и оженио, дубровчанком Маријом.

Његов рад у Скадру је остао у лијепој успомени нашег тамошњег живља. У једном од увјерења које је издала Српска православна црквена општина скадарска о раду учитеља Николе Мусулина, између осталог је записано да је предано и савјесно обављао свој посао на задовољство наше и наше српске православне црквене општине, а поред тога се трудио и за цркву и за сваки напредак нашег народа. За све пак вријеме владао се часно и са сваким се поштено опходио. По свједочанству скадарског учитеља Филипа М. Протића, „њега ће се скадарско Српство свагда сјећати с највећом захвалношћу јер у току трогодишњег његовог учитељевања није жалио труда, него се је свима силама упињао да што више користи допринесе скадарском Српству, чије је муке и невоље заједно с њима дијелио. За вријеме учитељевања овог примјерног српског учитеља, као и прије њега, у Скадру није било друге школе до српске, јер пропаганду своју римокатолици су ширили једино преко својих мисионера… Читање часловца, псалтира и мјесецослова, рачунање и писање било је дио знања које су ученици у школи добијали…“.

За вријеме свог живота у Скадру, Турци су га затворили у кулу Мрњавчевића, одакле га је спасао руски конзул.

Путући са братаницом у Трст, трговац и национални радник из Призрена, Димиш (Димитрије) Младеновић–Мишетовић, упознаје у Скадру Николу Мусулина. Са њим се погодио за плату од три хиљаде гроша годишње и Никола Мусулин, средином 1856. године, прелази из Скадра у Призрен за учитеља, гдје у септембру отвара прву модерну основну школу. Ангажовањем Николе Мусулина, обезбиједио је Призренским ђацима, учитеља каквог у цијелој Старој Србији и у Македонији у то вријеме није било. Напустио је царски Скадар са мирном савјешћу и похитао у Призрен да тамо помогне својој браћи. Кад већ није успио да умоли да се у Скадру отвори српска православна богословија, он је радио на томе да се она отвори у Призрену, иако није имао разумијевања од тадашњег епископа рашко-призренског грка Мелентија, а наилазио је и на противљење од римских фратара и од Турака.

Занимао се и за културну баштину Косова и Метохије. Тако је обилазио светиње и у манастиру Светог Марка, у Кориши код Призрена, 1859. године је открио Призренску повељу манастиру Светих Арханђела и препис Законика цара Душана, познат под именом Призренски.

После Призрена службовао је у на Цетињу (1860-61), гдје му је умрло двоје дјеце. По одласку са Цетиња, супругу Марију и фамилију оставља код таста у Дубровнику, а он одлази у Херцеговину, гдје је учестовао као српски добровољац у Вукаловићевом устанку 1861. После учестовања у рату, службу учитеља наставља у Великом Градишту (1862–1878), потом у Београду и у Смедереву. Пензионисан је 1887. године и умро је у Београду 15. марта 1903. године.

Никола Мусулин као писац

Уз своју учитељску службу написао је и неколико историјских, педагошких и књижевних дјела као и збирку поезије. Своје родољубиве, дјечје пјесме и радове објављује у часописима: Светозар (1856), Световид (1860), Мала Србадија (1886–1887), неке успешно и компонује, а по пензионисању их објављује и у листу Српска застава (1895). Бавећи се историјским темама објавио је књиге: До зоре, то је пјесмарица о српско-турском и руском рату коју је уредио за пјевање, и у којој су пјесме: Попевка о побједи на Граовцу и О бомбардитању вароши Београда, (1863); Наше покајнице виле на гробу књаза Михаила погинувшег 29. маја 1868. године у топчидерском Кошутњаку, (1868); епос Мијат Хајдук и Асан-ага; Куна (1894); Правда и слобода или тестамент владике Његуша (1897). Написао је и пар књига из педагогике Мисли о настави : за родитеље, свештенике, учитеље, и све који се наставом баве; (1880) и Мали дарак, (1866). Потписивао се псеудонимом Н.М. Гомирац и Чича Мусулин и Београдац Јован.

Својим примјером, учитељством, војничком службом и писаном ријечју, својим националним, просвјетним културним и политичким дјеловањима и активношћу и родољубивим дјелањем у Скадру, али и у другим градовима гдје је предавао, заслужио је поштовање од многих и служио је као примјер покољењима која су долазила после њега, нарочито на црквенопросветном пољу у тадашњој Турској држави и у Старој Србији.

Никола Мусулин није био само обичан учитељ, који се ограничавао само на своју школу, већ је својим примјером истинског српског родољуба, свуда свједочио како се треба борити за српске идеале, свједочити своју православну вјеру и чувати српско наслеђе. Трпио је нападе са разних страна и често ризикујући свој живот, и изгубивши и сахранивши двоје дјеце, али је оставио неизбрисив печат у свим мјестима гдје је службовао, а нарочито у Скадру. Иако је његова учитељска служба била у тешким временима по српски народ, учитељ Никола Мусулин, показао је на прави начин улогу богослова, учитеља, ратника, националног родољуба, и борећи се на прави начин у заштити српскон народа у Скадру и јачању и очувању његовог вјерског, културног и националног идентитета. Следујући његовим свијетлим примјером, наставили су и бројни учитељи и свештеници у српским школама у Скадру и Враки, да васпитавају и уче српску дјецу, чувају српски идентитет све до 1933. године, када су затворене све српске школе у Скадру и Враки.

Српски учитељи у Скадру, Враки

Нека од познатих имена српских учитеља који су предавали у српским школама у Враки и Скадру, Младом Боричу од оснивања 1821. (1828) године, (Српска школа у Враки, Српска мушка школа „Свети Сава“ у Скадру, Српска женска школа у Скадру, Српска школа „Обилић“ у Скадру, Женска занатска школа и Дјечије обданиште): Милан и Марко (Марковић); Ђуро(а) Алексић; Никола (Михаиловић) – Мусулин Гомирац; Матија Митов Златичанин; Милош Велимировић; Илија Вучетић; Митар Митић; Филип Томић; Ђорђије Бојовић; Митар Вучинић; Обрад Поповић; Филип М. Протић; Јеремија Ал. Поповић; Ђоко Поповић; о. Дамјан Исаиловић; Харалампије Андрић; о. Михаило Штиркић; о. Мићо Милићевић; Алекса Пеко Војводић; Анђелија Андрић; Лепосава Ф. Томић; Јана Фатић; Анђа Петковић; Алекса Бојовић, Радивоје Мартиновић (Мартинић); и Брацан Кркељић; свештеник Петар Мреновић; о. Сава Јовановић; О. Велиша Дамбарић – Поповић; Вуко Стојковић и Милица В. Стојковић; Лазар и Видосава Брајовић; Дјечије забавиште водиле су Евдоксија Кадић и Десанка Ђорђевић. Обновљени курс српског језика и вјерске наставе, Светозар Ћираковић и Александар Вујовић.

Са благословом блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског и скендеријског Амфилохија Радовића, после 75 година у Скадру се поново јавно учи српски језик, када 28. фебруара 2008. године, отпочиње са радом школа и курс српског језика у Скадру, при Удружењу српске националне мањине „Морача-Розафа“.

Први српски учитељ и професор српског језика, после 75 година у Скадру, био је блаженопочивши проф. Светозар Ћираковић, (професор српског језика из Никшићке Гимназије „Стојан Церовић“). Он је предавао у Скадру српски језик 12 година (све до своје смрти 2020.) и кроз школу српског језика је за то вријеме, прошло близу хиљаду полазника, у више група, међу којима је било срба и православне, мухамеданске и римокатоличке вјероисповијести, који су били жељни да науче језик свој предака.

Уз курс српског језика у Скадру, редовно су се организовале и духовне свечаности, обновљене су Светосавске академије, одржавани су часови вјерске наставе. Православну вјеронауку предавао је проф. Цетињске богословије Александар Вујовић, и заједно са проф. Светозаром Ћираковићем припремао дјецу и омладину за наступе на свечаним светосавским прославама и академијама и прославама у Враки и Скадру.

Извод из поезије Скадарског учитеља Николе Мусулина – Гомирца
(из дјела „Малиј дарак“)

Вјечниј Боже! све се тебе може,
И што људскиј ум стићи не може;
Нема ништа под сводом небеса,
Што би твоја сакрило чудеса,
Ил’ што би ти немогућно било;
Ил’ се твојој власти противило. –
Дарованиј разум ми просвети,
И слабачку руку ми укрепи,
Одреши ми језик гортана:
Да ја причам дјела тобом дана.
Очи моје отвори да видим;
Да ти дјела небројена гледим.
Ноге моје стави на пут прави,
Слабе руке на дјело постави.
Уста моја отвори да могу
Славу дати теби вјечном Богу.
Дарованиј ти дух ми ободри,
Дар твој свети у мени уштедри;
Дај да могу умилно пјевати
Дјела твоја достојно казати
Браћи мојој и осталом свету,
Вјечниј Боже, твоју милост свету!
Не дај ми се у слави понети,
А у нужди недопусти пасти;
Празну хвалу од мене знали,
Злобу, завист од мисли удали.
Непопусти слабо ти створење,
У немило пасти искушење, –
Огради ме и учи, Господе;
Дјела моја ти сам руководи.
Саслушај ме, молим ти се Боже,
Милост твоја нека ми поможе!

++++++++++++++++++++++++

Благи Боже, слава ти и хвала!
Све што твоја премудрост је дала;
Све то мора самном говорити.
Тебе Бога, свог творца славити.
Дјела твоја пуна су благости,
Непостижне твоје су мудрости;
Путови су твоји непроходни
Судбе твоје сваком непознате.
Свемогућство твоје је велико,
У том раван теби није нико,-
Милост твоја јест без предјела,
То свједоче твои руку дјела –
Велеучениј, – а не научениј –
Нека блуде по свијета пучини,
Нек’ говори што је коме драго;
Неће да сакрит’ твоје име благо.
Нек’ звездари са својом мудрости
Испитују сунчане свјетлости;
Нек’ привлаче небројене звезде,
Кроз стаклене очи своје гледе; –
Пре ће њиов разум потавнити,
Него што ће оно постигнути
Тебе Бога у свој величини,
Испитат’ ти небројене чини;
Јер немогу испитати око,
Коим гледе на небо високо,
И на јато звезда као злато, –
Све што мене и свет окружава,
Све то тебе творца обожава;
Све што тјелом движе се и живи,
Све се твоме величеству диви;
Све за твоја велика чудеса,
учињена на своду небеса. –
Сунце с’ дао за свјетило дану,
Мрклој ноћи месечину сјајну; –
Све си звезде љепо наместио,
У корито море си салијо;
Сву си земљу водим опколио,
А море си песком оградио;
Кад ти воља море утишаваш,
Ведро небо у облак завијаш,
Риком грома тврд воздух пробијаш,
Крјепком руком целом земљом дрмаш.
Рјеке теку а тресе се море,
И огњене слушају те горе,
Небројени небеса свитови, –
И земљи те слушају вјетрови;
Ти подижеш, рушиш и обараш,
И светове ти из ништа ствараш. –
Сви свијетови у твојој су власти,
Ти их чуваш од вјечне пропасти, –
Разно биље и све што копа се,
Ти си дао земљи за украсе.
Разумом си људе обдарио,
Силам људским предјел положију.
Ангеле си Духом осилио,
Твоје слуге огњем учинио,
Јоште онда кад си све стварао,
Времену си вјечан закон дао;
Јесен, зима, пролеће и љето,
Све то слави твоје име свето;
И дан и ноћ јутро и лето,
Све једнако од искона тече,
Као што си њима наложио, –
Предјел мору кад си положио, –
Ти подижеш магле на планине,
Росу дајеш са неба висине, –
Земљу красиш различитим биљем,
Шарним цвијећем и мирисним смиљем
Тајне срца свачијег познаваш –
Владатељски управљаш и владаш, –
Право казниш што је за казњење,
От гноишча возвишајеш нишча,
И достојна владјети могушча.
Чуваш мрава као гордог лава;
Тим се твоја слава умножава,
Сву природу дивно оживљаваш,
Отечески о свем промишљаваш,
У дну мора као на вр’ гора,
Твоја, Боже! Воља бити мора.