У цркви Светог Прокопија на гробљу Орловача у Београду данас (18. јула 2023. године) служен је парастос, у знак сјећања на дан када су насилно отети Срби из загрљаја својих мајки, очева, супруга и сестара и обиљежавању 25 година од масовног киднаповања, протеривања и убиства Срба на подручју општине Ораховац.
Парастос је служио протојереј Александар Грујић, а обележавање је организовало Удружење породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији.
Након парастоса делегација Удружења са породицама 25 сахрањених Срба на гробљу Орловача положила је венце свим жртвама поред спомен плоче “За незаборав”.
У периоду од 12. маја 1998. до 12.октобра 2000. године од стране припадника тзв. ОВК киднаповано је и убијено 84 Срба. За време оружаног напада тзв. ОВК на подручју Ораховца од 17-22 јула киднаповано је око 100 српских цивила. 18. јула 1998. године протерано је сво српско становништво из села Ретимље, Оптеруша и задржано у приватне затворе и логоре. Један број је ослобођен вољом команданата тзв. ОВК, група од заробљених 35 цивила ослобођена је 22. јула 1998. године посредством делегације МКЦК у Прштини. Заробљавање, убиства и злостављање Срба наставља се и у периоду НАТО агресије, велики број отетих и протераних Срба десио се након потписане Резолуције 1244 СБУН 10. јуна 1999. године.
Парастосом испред споменика у Великој Хочи обележено је 25 година од страдања Срба у Ораховцу и околини. Од 18 до 22. јула 1998. године, током напада припадника Ослободилачке војске Косова на Ораховац и околна села, киднаповано је више од 100 цивила, а убијено седам лица, подсетили су из Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица на простору бивше Југославије.
Помен страдалим Србима служили су отац Милан Станојевић из Ораховца, отац Милан Стојковић из Велике Хоче и парох Ахенски из Њемачке отац Стефан Марић, уз појање јеромонаха Кирила Дечанца.
Многи од њих су испунили највећу Христову заповест, а то је да нема веће љубави него положити живот за брата свога, рекао је на скупу парох великохочански Милан Стојковић.
На скупу се обратила и професорка српског језика и новинарка Оливера Радић из Ораховца, чији говор преносимо интегрално:
,,Поводом двадесет и пет година од напада на Ораховац 1998. године.
,,И овај камен земље, Србије што претећ сунцу дере кроз облак, суморног чела мрачним борама о вековечности прича далекој, показујући немом мимиком образа свога бразде дубоке…,, Да, и овај камен наше отаџбине је ,,костију кршних гомила,, које су у ,,борби против душмана,, дедови наши вољно слагали лепећи их крвљу срца рођеног, ,,мишица својих кости сломљене да унуцима створе бусију,, И овај камен има своју причу,
своју историју… Свака коцка, иако на исти начин истесана, је другачија прича, али исписана истим пером умоченим у крв уместо у мастило и то не у било чију крв, него у сопствену крв јунака те приче. Ко је, где је рођен, живео, где га је злочиначка рука пронашла, где одвела, на који начин убила… Многи од вас знају те приче, неки их причају другима да се шире и сведоче, а неки ћуте мислећи да ће тако заварати траг злу за будућа времена. Ал знајте да се ћутањем зло не уништава, ћутањем се зло само успављује и чека тренутак да поново искочи из своје љуштуре и опет понови исто. Зло се побеђује сећањем, зло се побеђује истином, сведочењем и незаборавом.
За мене су ова имена живе светиљке ка Господу, светиљке које нам показују пут, светиљке које светле у тами данашњице и говоре и опомињу.
Иза ових имена се крију очи, иза ових имена се крију осмеси, иза ових имена се крију раширене руке и уморне ноге…. Та имена опомињу и као над Плавом гробницом позивају све нас да застанемо, да се запитамо да ли смо ми достојни њихове жртве? Мене лично је често стид да се загледам у та имена уклесана у те камене коцке јер видећу очи мојих другова Срећка Костића, Срђана Витошевића и Звездана Мојсића у холу наше школе у Ораховцу, видећу насмејано лице Лазара Костића како нас све увесељава својим шалама док се ми, средњошколци из Велике Хоче, Зочишта, Оптеруше и Ретимља пешице враћамо из школе, видећу незлобиву и пуну љубави душу мог брата Станише Миленковића, до ушију ће ми допрети глас мог комшије Добривоја Шавелића док нас децу из улице опомиње да не прелазимо набујалу реку испод наших кућа, преда мном ће стајати фигура професора Будимира Баљошевића која нам објашњава да је физика фундаментална наука… Допреће ми до очију слика Томе и Саше Баљошевића како у Термовенту праве велики свећњак за цркву у Ораховцу, и брижна лица Душка Патрногића и Александра Станојевића у ораховачкој амбуланти док пружају медицинску помоћ пацијентима без обзира на нацију и веру, и слика Новице Божанића како на славу у Свете Враче кроз порту хода носећи под пазухом црног петла, дар Св. Врачима и још и још слика и гласова…. Свака коцка на овом споменику је по једна фијока у којој су смештене архиве састављене од различитих епизода из живота ових људи, али и наших живота који је преплетен са њиховим. Они су живели ту, са нама, крај нас, уз нас, ми смо их познавали, дружили се с њима, ова имена су били наши другови, браћа, очеви, мајке…
Када бисмо сви испричали све приче везане за њих настали би томови и томови историје…
Тог 18. јула 1998. је убијен Александар Мајмаревић. Прва жртва напада наших непријатеља на нас. А дан после су се под звонаром у црквеној порти у Ораховцу чули ударци чекића којим су од грубих, једва нађених дасака из оближњих кућа, Петко Симић и Срећко Колашинац правили мртвачки сандук убијеном Ацку. Ацковом сахраном, на коју ни свештеник није могао да дође, башта иза црквеног олтара је почела да се претвара у гробље. Те слике заклањају фијуци метака који лете око нас, и дечји глас који јавља да су тамо код Баљошевића сви мртви…
И сазнање да је граната разорила утробе Јагошу Филђокићу, Векославу Казићу и Боривоју Симићу. Донели су их, мртве, у ћебадима и спустили на камене плоче у нашој цркви а из, њихових разорених утроба и даље је шикљала крв. Завоји др Векослава Симића нису били довољни да зауставе крварење.
Склапала сам им руке на грудима и у њих метнула по гранчицу босиљка који је моја свекрва сушила под стрејом. Док сам жива нећу заборавити руку старице Зорке Казић која милује лице убијенога сина, као што нећу заборавити јауке мајки Петре, Лазарке, Мирјане, Живке, док се тетурају по гробљу у Ретимљу тражећи своје синове Лазара и Тодора иако су знале да њихова тела ту нису нашла смирај.
Често сањам оно преузимање посмртних остатака на Мердару и њихово полагање у златобојним тканинама обложене сандуке. Крај новокупљених одела спуштане су кесе са по којим делом одеће и по једна кост… Од многих на овом споменику је после извршеног злочина над њима остала само једна кост. И зато разумем и оне који нису хтели да такве остатке својих најмилих прихвате и сахране, и зато су на овоме споменику и имена оних који нису достојно сахрањени и којима није служено опело.
И знам да 84 имена нису коначна цифра страдалих у нашој општини јер на овом споменику нису имена новинара Ђуре Славуја и Ранка Перенића, а нису ни имена на десетине младића чија имена сам угледала исписана на плочи у Руској цркви у Адровцу, а дали су животе за наш Ораховац, Велику Хочу, Зочиште, за нашу Метохију, дали су животе да бисмо ми данас могли да живимо.
И зато треба да их памтимо, да им служимо помене стално, да им на надгробним споменицима напишемо да су страдали, кад, где и од кога, да знају они који ће доћи после нас, а не да мисле да су мирно скончали живот јер испод слике исписујемо само годину рођења и годину смрти…и ништа више. Ми смо живи сведоци, ми треба да сведочимо јасно и гласно, истину, не требају нама лажи и измишљотине, истина је и сама сувише сурова ма колико је други покривали и мењали. Запамтите, ни један овоземаљски интерес не сме да буде изнад истине, ни једна материјална добит не може променити ону реченицу коју су старици Живки Костић из Ретимља казали они који су је истерали из дома у Ретимљу: ,, да ваше око више никада Ретимље не види,, Та реченица сведочи да Срби из Ретимља и Оптеруше нису отишли својом вољом, већ су отерани и силом одведени. Гробови већине ових мученика су раштркани по гробљима ширим Србије и Црне Горе. Само неки од њих попут Дејана Вечевића, Мирослава Мицића, Небојше Павловића, Млађана Маниташевића, Млађана Маврића, Александра Мицића и Добривоја Шавелића су на великохочком гробљу. Али њиховом крвљу је заливена свака стопа ове наше земље и ја сам сигурна да су душе ових наших мученика ту око нас, да се свих ових година окупљају око згаришта њихових кућа, око славских икона, око места где су живели, где су се радовали и патили. Зато је наша дужност да им помогнемо да остану ту, да им не отуђујемо домове у којима су живели, да им не продајемо њиве и винограде у којима су убирали плодове… данас на многа места и не можемо отићи, на многим местима су само згаришта и рушевине, али душе ових мученика у њима пребивају. Оне за друга станишта не знају. И верујем, једнога дана ћемо доћи овде обучени у свечана одела, да их славимо као светитеље, као новомученике ораховачке, јер су страдали не зато што су некога мрзели или на некога кидисали, већ што су бранили свој кућни праг, своју икону и што су се осењивали крсним знаком. А Крст побеђује на крају, верујем у то као што верујем у Васкрсење.
Оливера Радић
Председник удружења за киднаповане и нестале Негован Маврић казао је да међународна заједница не помаже декларацијама и да ми само тражимо да нам се врате нестали.
Заменик директора канцеларије за Косово и Метохију Борислав Тајић рекао је да ни један суд до сада УНМИК-ов, ЕУЛЕX-ов није дао ни један одговор за нестале и убијене жртве.
Окупљенима се обратила и Исидора Граовац из Републике Српске.
Ријечи подршке је упутио и господин Александар Мицић предсједник привременог органа Ораховац.
Координација српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица на простору бивше Југославије подсећа да је тада протерано целокупно српско становништво из села Ретимље, Оптеруша и Зочиште и одведено у затворе и логоре под контролом „ОВК“. Координација указује да ни после 25 година нико није одговарао за злочине почињене над Србима у Ораховачкој жупи, иако постоје живи сведоци и жртве.
Након парастоса у дому културе у Великој Хочи одржана је Трибина под називом ,, Отворите врата истини. Неизвјесност убија“.
У периоду од 12. маја 1998. до 12.октобра 2000. године од стране припадника тзв. ОВК киднаповано је и убијено 84 Срба. За време оружаног напада тзв. ОВК на подручју Ораховца од 17-22 јула киднаповано је око 100 српских цивила. 18. јула 1998. године протерано је сво српско становништво из села Ретимље, Оптеруша и задржано у приватне затворе и логоре. Један број је ослобођен вољом команданата тзв. ОВК, група од заробљених 35 цивила ослобођена је 22. јула 1998. године посредством делегације МКЦК у Прштини. Заробљавање, убиства и злостављање Срба наставља се и у периоду НАТО агресије, велики број отетих и протераних Срба десио се након потписане Резолуције 1244 СБУН 10. јуна 1999. године.
Tрагични догађаји који су настали у периоду на подручју општине Ораховац на Косову и Метохији оружаним нападом припадника тзв.ОВК и њихових сународника, од 12. маја до 22.јула 1998. године и након доласка КФОР-а на Косову и Метохији након потписивања Резолуције СБУН на Косову и Метохији од 10. јуна 1999. године.
12. маја 1998. године нападнути су мештани српске националности у селима Братутин и Ратковац од стране тзв.ОВК. Захваљујући помоћи јединице МУП-а са подручја Ораховца успешно су евакуисани Срби до Ораховца и Велике Хоче. Нажалост у нападу је смртно страдао полицајац Александар Мицић из Велике Хоче и рањена два припадника МУП-а.
11. јула киднапован је радник у Брестовачким падинама Југослав Костић из села Ретимља.
Недељу дана након његовог киднаповања припадници тзв. ОВК 17. јула у подне почињу акцију киднаповања Срба пресретањем на путу на улазу за Ораховац петочлану породицу Баљошевић која се враћала са годишњег одмора: Круниславу Баљошевић, Томислава Баљошевић, Сашу Баљошевић, Снежану Баљошевић и њену тринаестомесечну бебу Нинослава Баљошевића.
На истом месту су киднаповани Долашевић Душко и Баљошевић Ђорђе, радници ЕПС-а, Витошевић Срећко и Лукић Јован. Чабркапа Чедо и Ђиновић Душко киднаповани су у месту Зрзе пар километара удаљено од Ораховца где се налази раскрсница за скретање ка Призрену и Ђаковици. Значи тзв.ОВК је од поднева заузела положаје и пратила улазак возила ка Ораховцу.
У самом граду Ораховца са улице у близини Дома здравља киднапован је Срђан Витошевић који је кренуо до апотеке. Испред Дома здравља киднапован је Ђорић Ђорђе који је довезо комшиницу у породилиште.
Око 17. сати 17. јула тзв. ОВКзапочела је оружани напад на Ораховац. Најпре је нападнут Дом здравља и том приликом су заробљени Душко Патрногић медицински техничар и доктор Александар Станојевић.
Станојевић Крста је киднапован на улици ка Дому здравља.
Медицинске сестре и спремачица спасила је колегиница албанске националности.
У том периоду од 12. маја до 19. јула киднаповано је и одведено у затворе и логоре ОВК више од 100 Срба и Рома претежно цивила а током напада су убијени Срби:
Мицић Александар ………..1969. Велика Хоча 12.05.1998. Ратковац
Казић Векослав 16.09.1966. Ораховац 19.07.1998. Ораховац
Фиљђокић Јагош 29.07.1956. Ораховац 19.07.1998. Ораховац
Симић Боривоје 05.09.1925. Ораховац 19.07.1998. Ораховац
Мајмаревић Александар 29.05.1971. Ораховац 18.07.1998. Ораховац
Костић Анђелко 08.02.1936. Ретимље 18.07.1998. Ретимље
18.јула 1998. године протерано је сво српско становништво из села Ретимље, Оптеруша и одведено у логоре ОВК.
О детаљима догађаја говорили смо свим надлежним институцијама које су прикупљале податке о киднапованим, несталим и убијеним лицима. Прилог ОПИС ДОГАЂАЈА .
22. јула 1998. акцијом делегације МКЦК у Приштини ослобођена је група од 35 цивила заробљена у Манастиру св. Врачи у Зочишту. У тој групи биле су жене и два болесна мушкарца из села Ретимље и Оптерушa, монаси из манастира и старије особе из Зочишта. Прилог списак ослобођених посредством МКЦК.
Један број заробљених ослобођени су вољом команданата ОВК као случај породице Баљошевић ослобођене жене и беба, отац и син задржани у приватном затвору у полицијској станици у Малишеву, породица Јована Лукића из села Брњача ослобођена заједно са Круниславом, Снежаном и Нинославом Баљошевић. Јован Лукић је побеао са места где је био изведен са групом Срба из Ораховца на стрељање у пределу Малишева.
Захваљујући ослобођеним заробљеницима имамо сведоке од којих смо прикупили податке који описују трагичне догађаје.
Ораховачка општина има жртве и за време НАТО агресије страдају Срби бранећи своја насеља и државу.
Након потписивања Резолуције СБУН 1244 од 10. јуна 1999. године доласком КФОР-а и УНМИК-а на Косову и Метохији настављају се киднаповања и убиства невиних цивила српске и ромске националности.
Списак жртава се увећава из дана у дан.
Нажалост, данас нису са нама многи родитељи очевици догађаја који су умрли од бола и туге за својом децом и други блиски сродници.
Борили смо се заједно за ослобађање живих, заробљених и задржаних у логорима ОВК.
Нада да се пронађу живи нестаје проналаском масовних гробница Малишево и Волујак 2005. године. ДНК анализом идентификовано је тридесет и шест особа који су киднаповани у јулу 1998.године. Један број посмртних остатака киднапованих лица из периода 1999.-2000. пронађен је у појединачним гробницама и сахрањен у местима по жељи породица.
Породице скрхане болом и тугом за губитком својих најближих настављају да живе у расејању очекујући од правосудних органа хапшење починиоца злочина и повратак у своја родна места.
Олгица Божанић (рођена Костић), у име сестринске љубави за отетом браћом, говорила је 24. јула 2022. године за емисију ,,Косметска кандила“ Радија ,,Светигора“ о трагичном страдању своје породице Костић из Ретимља чијих 15 чланова су отели терористи ОВК 18. јула 1998. године
Олгица Божанић: “Дуго нисам могла да пустим из загрљаја Лазара. Тада сам га последњи пут загрлила свог брата“
“Осјећам живо присуство своје браће Лазара и Тодора, својих рођака и комшија. Надам се вјечном загрљају са њима у оном љепшем животу, уз молитву Господу да нас више нико никада не растави. И када прођу моји дани у овом пролазном животу желим да, из оног вјечног, наставим да помажем свим унесрећененим Србима који су страдали без икакве кривице, чија једина кривица је била што су били Срби и што су били православни. Та нада ми даје снагу да и овог јула, у овим болним данима, говорим умјесто њих, умјесто наших мајки које су преминуле од туге и оних које су ме молиле да уписујем имена њихове дјеце и најближих да их помињу у молитвама у нашим црквама. Трудим се да охрабрим и друге породице, које чекају истину о освојим најмилијима, да чувају истину од заборава, да упућују своје молитве Господу за њих и да се трудимо да се злочинци казне и да се никад не заборави. Нама остаје да чекамо истину“, казала је у интервјуу који је дала за емисију ,,Косметска кандила“ Радија ,,Светигора“ 24. јула 2022. године Олгица Божанић рођена Костић.
Олгица каже да до сада нам нико ни од домаћих ни од међународних адреса није дао информације о страдању наших најмилијих.
,,Треба да се трудимо да оставимо писане и тонске записе о томе колико нам недостају и какви су били наши најдражи. А били су честити домаћини који су живјели од свога рада. Сјећање на њих ми разара душу. Гласови мојих најмилијих мученика већ двадесет четири године одзвањају у мојој души и трудим се да нашим потомцима оставим у наслеђе ко су били њихови преци, какви су били моји Костићи, моја браћа Лазар и Тодор и да им усадим у душу да никад никог не мрзе, да се увијек боре за поштење, част и породичну љубав. Била сам увијек брижна сестра својој браћи. Мислим да сам све ово преживјела да барем ја не бих својој браћи нанијела бол, јер им је и превише бола нанијето када су их насилно отргли из мајчиног и породичног загрљала, када су мучени и увијени и када су, на крају, и њихове кости разнијете експлозивом.
Трудим се да ничим не нарушим и да пренесем сјећање на домаћинско православно гостопримство наше породице Костић и да сачувам њихов углед честитих домаћина и поштених људи. Иако сам насилно постала сестра безбратница, трудим се да не мрзим, да не говорим лоше ни о коме, да уваважавам свачији бол и дијелим своје саосјећање са нашим народом који је претрпио страдања на простору бивше СФРЈ“- каже Олгица Божанић.
Олгица је са нама подијелила сјећање на свој последњи сусрет са братом Лазаром.
“Био је четвртак. Још је трајала потрага за несталим Југославом Костићем којег су отели са радног мјеста, гдје је радио као стражар у ноћној смјени у ,,Орвину“ 10. јула. Мој млађи брат Лазар отишао је у Ораховац да пријави нестанак рођака и онда је продужио за Призрен, да и тамо ургира. Успут је успио да евакуише своју жену и дијете, тада једанаестомјесечну Анђелу. У повратку је свратио код нас. Рекао нам је да не излазимо из куће, да је опасно и да он не зна да ли ће стићи до своје куће жив. Молила сам га да пођем са њим, па шта буде било њему, да буде и мени. Рекао ми је. ,,Сестро, повео бих ја тебе, али имаш троје дјеце, не могу то себи да дозволим. – и додао-Шта је ово? Гдје год дођем испраћају ме са плачући, у Призрену жена, сад и ти. Морам да се вратим кући. Тамо су мајка и брат, треба да се спремамо да идемо ако ко дође да нас спаси. Ако стигнем жив добро је, ако не чувајте ми Анђелу- рекао је Лазар на одласку.
Тада сам га видјела последњи пут. Дуго смо се грлили. Нисам могла да га пустим из загрљаја. Тада сам последњи пут загрлила брата“- сјећа се Олгица.
Олгица каже да је у масовној гробници пећине Волујак 2005. установљено да су тијела која су пронађена, једанаест чланова породице Костић, заједно са још осамнаест тијела Срба киднапованих 1998. године.
“Била сам у Волујку заједно са породицама чији су посмртни остаци идентификовани, суочила сам се са том чињеницом, преживјела, наставила даље…Посебно је бољело кад смо сазнали да је над мојом браћом, рођацима и комшијама извршен злочин и после злочина, и после смрти, јер су њихове посмртне остатке уништили експлозивом. Требало је то преживјети. Било ми је најтеже да објасним мајци да у сандуку неће бити ни све кости моје браће и да то исто кажем и другим мајкама. Тада смо, заједно са мајкама чији су синови убијени, уз помоћ Ранка Ђиновића, покушали да постигнемо договор са Албанцима да их сахранимо на гробљима наших предака, али нисмо успјели. Након годину и по дана од ексхумације успјели смо да посмртне остатне наших вољених све заједно сахранимо на гробљу Орловача“- сјећа се Олгица.
Олгица Божанић нам је испричала и како је све почело.
“Југослав Костић је нестао 10. јула. Није се вратио из ноћне смјене. Свуда смо га тражили, нашли смо трагове да је био на послу. Доказ да је Југослав у рукама ОВК је донио Албанац његовом оцу Драгољубу. То је било писмо у коме се тражило им да Срби из Ретимља предају сво наоружање. Док смо покушавали да извучемо Југослава, у ноћи између 17. и 18. јула десио се напад на Ораховац, који је трајао цијелу ноћ. У исто вријеме нападнута је породица мог мужа у Оптеруши. Пуцњава, у којој је убијен 62- годишњи домаћин Анђелко Костић, престала је тек ујутру. Били смо опкољени и нисмо могли доћи ни до Зочишта да позовемо свештеника како би сахранили Анђелка по нашим православним обичајима.
Затим су заробљени сви који су се ту затекли – међу њима четрнаест Костића.
Једном од Анђелкових синова, Живку, дали су два сата да сахрани мртвог оца. Од две даске и ћебета направљен је сандук, а двоје-троје људи је под пратњом униформисаних припадника ОВК одведено на гробље да ископају раку. Срби су онда потјерани на сахрану која је обављена без свештеника и осталих српских обичаја.
Затим су враћени у центар села и постројени. Жене су се поздравиле са синовима и мужевима. Мушкарци су утоварени у камион и одведени у правцу села Оптеруша. Никад више нису виђени.
У терористичкој акцији ОВК од 17, 18. и 19. јула 1998. године киднаповано је укупно 43 Срба.
Памтимо!
Молимо се Господу да је пуно небо и Царство небеско мученика и Костића и осталих Срба страдалих на Косову, прије Косова и по Косову, чијим молитвама да Господ помилује и нас грешне.
Слободанка Грдинић
