Пише: Миомир Ђуришић
Историја и социологија су јасно дефинисале диктатуру. Описале услове за настанак диктатуре, њен успон, почетак краја и крах. У историји диктатуре недвосмислено се уочавају два периода. Први, од успостављања диктатуре до њеног врхунца, и други период од врхунца до краха диктатуре. Намеће се питање која је то међа која дијели ова два периода. Историја, њена цикличности и невидљиви поредак неписаних правила јасно указују на ту границу… Управо онда када диктатура постане самоувјерена, јер је убиједила поданике да је јака и да је израз његове воље, тада је убиједила саму себе да говори из главе народа.
Диктатура је као човјек… Када свјесно лаже друге и када му то полази за руком бива самодовољан и задовољан самим собом. Проблем настаје када почне да лаже себе, а поготово када убиједи себе да је то што лаже себе истина. Онда више није сигуран да ли лаже друге или себе и да ли други лажу њега који говори истину или њега који лаже самог себе. Тада улази у врзино коло из којега нема изласка.
Управо у том контексту можемо посматрати антологијску тврдњу шефа режима: “Немојте да нам се залијећете, има нас више!” Без обзира што су актуелни проблеми у црногорском друштву генерисани много раније, њихов расплет започиње горенаведеном тврдњом, да будемо прецизнији, пријетњом. Та пријетња нам говори доста, у ствари говори све о режиму и шефу режима. Оксиморонска констатација „Има нас више“ указује да режим и шеф режима не познају историју и менталитет народа којим господари. Народ је ћутке посматрао крађу државе и свих избора, бјесомучну пљачку, пребијање и хапшење непослушних, идентитетски инжињеринг и његов прелазак из акутне у хроничну фазу. Све материјално је нестајало пред његовим очима. Народ је изгубио сваку наду, али ипак… сачувао је вјеру! А онда је режим у Подгорици одлучио да народу узме и вјеру, сигуран да без последица може да краде храмове и цркве, хапси и протјерује свештенике, чизмама гази младост улицама Црне Горе. Режим је нашминкао окореле криминалце, да би могли да туку народ и глуме институције система. А она нога „полицајца“ на врату легално изабраног представника народа је парадигма режима у Подгорици и народа у Црној Гори.
А ко је народ у Црној Гори?
Неки себе сматрају Црногорцима а неки Србима… причају истим језиком, српским језиком и припадају истој Цркви, Српској православној цркви. А њихова отаџбина је Црна Гора која се претворила у рам за невјешто нацртану слику Потемкинових села. И тај народ, доведен до границе лакоће непостојања, коначно је проговорио. Одговорио је режиму литијама. Литије нијесу појава, литије нијесу феномен. Литије су манифестација егзистенцијалности једног народа! И зато режим у Подгорици свим расположивим незаконитим средствима настоји да угуши литије. И доводи себе у заблуду… јер литије су већ побиједиле јер свједоче неуспјели идентитетски инжињеринг режима у Подгорици. А режим, немоћан пред силом народа, заказује изборе. Поштени режим, заказује поштене изборе! И припрема већ уходану мантру… поштени активисти пописују браћу, комшије, кумове… поштени министри и директори тјерају своје подређене и запослене да „само потпишу“ за Партију… поштени „старосједиоци“ легитимишу људе са питањем „Ко ти је река да дођеш на Коник?“… поштени Луксембуржани дођу на један дан у Монтенегро, гласају за „државу“ и добију богату напојницу… поштени фантом бирачи који нијесу резултат интелигенције и способности режима него продукт његове сирове силе. А трагикомични репрезент режима у Подгорици најави на изборима борбу између Државе и Српске Православне Цркве. Но, режим није, још увијек, схватио да „није вино пошто приђе бјеше“. Није режим схватио да је већ изгубио на свим изборима док покушава да мистификује начин на који ће и овај пут „побиједити“ на изборима „шаљући глас“ међу народ да је већ све договорено и да је то готова ствар.
Ипак, ми смо народ који ће побиједити јер знамо да треба мудрост, велика мудрост… и знамо да је ово дуга борба против великог зла, подмуклог и добро наоружаног зла. И свјесни смо да ће исход наше борбе моћи добро да се види тек у будућности.
Ми ћемо побиједити јер смо народ Светог Саве који нам одвеза камење да можемо да се боримо против пашчади!
Ми ћемо побиједити јер смо народ Светог Василија Острошког који у временима искушења сачува Бога у нама!
Ми ћемо побиједити јер смо народ Светог Петра Цетињског који посвједочи да у почетку бјеше ријеч!
Ми ћемо побиједити јер смо народ Ловћенског Тајновидца који је сабрао Васељену у својим словима и ријечима!
Ми ћемо побиједити јер смо народ Видовдана који је симбол нашег страдања…. Видовдана који је свједок нашег дубоког трајања!!!
Аутор је професор историје
