Народна предања о Светој краљици Јелени Анжујској- поводом празника
Прича се, да је краљица Јелена живјела неко доба у селу Чуковићима у Доњем Љуботињу (Ријечка нахија), на мјесту, које се зове Ексе. И данас има ту зидина од куће, за коју се вјерује, да је њена била.
Док је краљица ту живјела брижљиво је гајила пчеле. Једном јој се покраде поноћи неколико улишта. Кад она јутром устане те види, да је похарана, обазре се тамо амо, неће ли угледати каква трага лупежима.
С мјеста, гдје је она становала, може се лијепо видјети Скадарско језеро до Врањине и она кад тамо погледа види једну лађу, која се Врањини приближивала. Светитељка рекне: „Ах то су Врањинаши, нико без њих није пчеле покрао; ако су то лупежи, да Бог да се сад скаменили! И они се скамене са лађом заједно, те од њих постане Осредак, који и данас стрчи из воде, а под Учком или Трновском Гором.
Кад је једном Св. Јелена проклела језеро Веље око у Глухом долу у Црмници, да се у њему никад рибе не лови, онда Глуходољани и Сотонићи пођу за краљицом, која бијате отишла пут Приморја, да је нагнају, да скине проклество с њиховог риболова. Кад је краљица дошла код села Зубаца, гониоци јој се бјеху примакли, те она закликује у помоћ Зупчане. У то се из Зубаца одазове једна жена и нико више не изађе.
Св. Краљица рекне: „Ај да Бог да се у Зупцима вазда жене одазивале“. И од онда до данас никада се из зубачке куће неће одазвати мушка глава, ма кога из породице звали, већ свакад изађе женско и одазове се ономе који у дом дозивље.
Св. Јелена размине пут Бара, а кад дође до града позове Баране у помоћ и они листом устану, те отјерају Сотониће и Глуходољане. Баране краљица Јелена благослови, да свак код њих нађе себи заштите и помоћи, што је до данас и бивало.
На брду Грацу више Зубаца начини Св. Јелена градић по чему се то брдо и назвало Градац, а ту ископа и језерце Рибњак, у које је пуштала рибу, те се по томе језеро и прозвало тим именом. Под самим градићем, са сјеверне стране, сазидала је краљица Јелена манастир и посветила га Св. Јовану Крститељу и у том је манастиру како се прича живјела 2-3 године.
Из овог је манастира — како се прича — краљица Јелена отишла преко Скадра (гдје се у Цркви Св. Николе покалуђерила) у Елбасан и тамо се настани.
Сотонићи и Глуходољани, како остадоше без риболова, (својом кривицом, јер нијесу краљици давали прави доходак који јој је од језера припадао, те она језеро прокуне, да се у њему ништа не лови) којем су дотле живјели науме отићи краљици и покорити јој се, те је молити, да скине проклество са Вељег ока.
Што науме то и учине; отиду право у Елбасан и падну пред краљицу, признају своју погрешку и замоле је, да им опрости и да им рибу у њихово језеро поврати. Краљици се не могне на ино, него им даде нечесова три зрна умотана у рубац и рекне им: „Идите дома и однесите ово, те баците у језеро и у њему ће од сад бити рибе више но до сад“. Они захвале краљици и весело се поврате.
Морила их је радозналост, да дознају, шта је то краљица умотала и кад дођу на бријег Бојане, код самог Скадра, одмотају рубац и при одмотању падну два зрна у Бојану, а само им једно остане. Ту гдје су она два зрна пала јесу данашњи Даљани — најчувенији риболов на Балканском полуострву.
Црмничани отиду даље са оним зрном, што им још остаде. Кад дођу на мјесто, гдје је данашњи Вир-пазар рекоше међу собом, да није вајде, што једно зрно носе, кад нијесу сва три, која им је краљица дала, те боље да и њега баце. Тако и учине и баце оно треће зрно, у Скадарско Језеро до самог Вира и на том се мјесту од онда лови велика риба, а у Вељем оку не би више рибе, до неке ситнежи, која и није за лов.
+++
На извору ријеке Црковнице у Команима (Катунска нахија), а на мјесту које се зове Краљичино, налазе се неке развалине кућа и једне цркве, коју је како народ тамо прича била подигла Св. Јелена. До цркве је, вели се, краљица имала своју ћелију, у којој је она као калуђерица живјела. Црковница извире из крша и око њеног извора подигнут је у круг тврди зид (на којем се примјећују принове), те се вода прије отицања купи као у неком језерцу, које народ зове Краљичино око, а вјерује се да је зид начињела Св. Јелена, да јој се купи вода, те да послије отиче на воденицу, коју је ту близу била подигла.
Прича се да је плодна равница између Сађавца (брдо), Лужнице и Вељег брда била својина краљичина, гдје је она држала стоку; њена је гора била у Праскавичкој шуми; уљаник је држала на врху планине Гарча, а на мјесту, које се и данас зове Уљаник. У пољу под Сађавцем налази се једна огромна стијена, која се зове Бијели кам.
Прича се да је једном краљица Јелена ишетала низ Црковницу и наишла на рибаре те им потражи од њихова лова. Рибари јој не даду од биране рибе, те се она наљути и изишавши на Сађавац скотрља Бијели кам доље говорећи: „Кад се овај камен вратио на брдо, онда се они рибари усрећили!“
Једном косцима краљичиним задоцни ручак те јој они на ливади закољу и испеку најбољу биволицу. Кад је то краљица видјела наљути се те прокуне косце и оде. Пред ноћ се косци посвађају између себе и један другог исијеку косама, да ни један није жив претекао.
Послије овога Света краљица не хтједе више живјети у овом мјесту већ отиде у свој манастир Јеленак у Бјелопавлиће.
Света праведна Јелена Анжујска моли Бога за нас.
Приредио: Александар Вујовић,
професор Цетињске богословије
