Група „Не дамо светиње“ која је основана уочи свенародних литија у Црној Гори, 2020. године, недавно је посјетила и обишла древна српска светилишта и манастире на Косову и Метохији. Ова група посебно се истакла свједочењем о масовности и саборности литијског покрета у Црној Гори на друштвеним мрежама а сада су одлучили да направе својеврсно поклоничко путовање на Косово и Метохију, ка ризници српске духовности и културе.

„Хтјели смо да укажемо на важност одласка на Косово и Метохију гдје живе наша браћа у још увијек тешком положају, али и важност очувања вјековних српских светиња које припадају српском народу, посебно због тога што се многе од њих налазе у опасности и нису слободне“, казао је Бошко Вукићевић, један од оснивача ове групе.

„Први манастир кога смо посјетили био је Манастир Светих Архангела у Призрену„, прича Иван Булатовић администратор групе. „Ријеч је о задужбини цара Душана која је била један од наших најљепших манастира. Послије рушења почетком 17. вијека остао је центар наше духовности и мјесто које нас је посебно надахнуло. Затим смо посјетили Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену. Ова црква која је обновљена након паљења и потпуне девастације у мартовском погрому 2004. године, данас је мјесто ходочашћа свих који посјећују царски град Призрен“, казао је Булатовић.

„Малена Црква Светог Николе – Тутићева црква подигнута 1331/1332. године, наредна је у којој смо се окријепили са извора живе вјере“, наводи Бојан Булатовић, један од администратора групе. Током Мартовског погрома са цркве је откинут оловни кров а унутрашњост цркве је запаљена и вандализована.

Црква Богородица Љевишка величанствена задужбина Светог краља Милутина, једини је градски дејствујући храм који је сачуван до наших дана. Фрескопис солунских мајстора који је ову цркву унио на листу Унеска, значајно оштећен током насиља у марту 2004. године, данас се обнавља и просијава у својој првобитној љепоти. Међу фрескама се издваја још старија представа Богородице која држи Христа Хранитеља и која опчињава својим благородством. Са њом, посјетили смо и најстарију школску установу српског народа Призренску богословију, задужбину побожног и богатог Призренца Симе Андрејевића Игуманова“, наводи Булатовић.

„Међу четрдесетак задужбина Светог краља Милутина, црква манастира Грачаница се издваја као вјероватно најљепша“, каже Јасна Ивановић, једна од администраторки ове групе. „Рађена је у форми двоструког уписаног крста и пирамидално стреми према небу. Бисер ове светиње су фреске које су радили знаменити фрескописци Астрапе, међу којима се посебно издвајају портрети владарског пара – краља Милутина и краљице Симониде, који је опјеван од нашег пјесника Милана Ракића. Она је и сједиште Епархије рашко-призренске. Косовска битка свој главни спомен има на Газиместану, на коме је прво споменик подигао неколико година након саме битке деспот Стефан Лазаревић. Садашњи споменик – свједок сјећања на вјекове за нама – подигнут је у 20. вијеку и поносно се уздиже над Косовом пољем, подсјећајући нас на Косовски завјет и цијену којом је плаћен“, наводи Ивановић.

Представници групе посјетили су и најважнији манастир Српске православне цркве и сједиште архиепископа и патријараха српских, манастир Пећку патријаршију. У њему су од Светог Арсенија до данас устоличени сви поглавари наше Цркве и у њему се налазе њихови гробови. У овом комплексу налазе се манастирске цркве и импозантна припрата у којој су одржавани црквено-народни сабори кроз вјекове.

„Најљепше што имамо сачувано од наше средњовјековне баштине су дивни Високи Дечани, чија је раскошна црква свједок ревности за Цркву наших светих предака. Поред нетрулежних, чудотворних и светих моштију краља Стефана Дечанског, плијени највећи сачувани ансамбл фресака у православљу, као и трагови нашег старог господства – хорос кнегиње Милице и трон цара Душана. То господство настављају данашње генерације дечанских монаха гостољубљем према свима поклоницима ове светиње“, поручују из групе „Не дамо светиње“.

„И древно српско село у Метохији – Велика Хоча, које документовано траје већ више од осам вјекова, вриједи посјетити. На овом јединственом мјесту, посутом црквама из времена Немањића, у коме се виногради вију око сваког дома, постаје одмах јасно како су Срби овог краја, поред безбројних искушења, ту опстали до данас. Посебан доживљај је долазак у виницу Петровић, у чијем тајанственом простору посјетилац, увијек срдачно дочекан, губи појам о времену, а све давно му постаје блиско као осмјех и чаша вина његових домаћина“, каже Иван Булатовић.

Учешће у путовању узели су и Ина Пламенац, Маја Ломан, Светлана Булатовић, Матија Булатовић и Милош Ћуић.