Пише: Живојин Ракочевић
Околно српско становништво је протерано, а из суседних српских села Бања, Сувог Грла и Црколеза само ретки долазе и у тишини, у рушевини запале свећу или оставе васкршње јаје
„Пси су унутра и одоше”, говоримо док готово упадамо у припрату Храма Светог Ђорђа у Руднику у Метохији. Обрушено камење и давно проваљена врата уводе нас у полутаму из које, у срушени део цркве, мирно излазе два огромна пса. Топло је, па су се склонили у храм. Испод ногу епископа новобрдског Илариона Лупуловића пршти ситно камење и земља и лагано клизе док улази у храм. Цео комплекс је толико зарастао и не може се препознати, па се у њега могу склонити и пси и људи, без бојазни да ће их неко видети, открити или узнемирити. Тако изгледа недавна посета епископа Илариона Храму Светог Ђорђа. Ово место и светиња помињу се у повељи коју је краљ Милутин дао манастиру Бањска, ту су, према писању Милана Ивановића, док је био манастир живеле монахиње Ана и Анастасија. Постојање храма види се у турским пописима, у књигама манастира Девич, да би током велике обнове у доба патријарха Макарија Соколовића била живописна и украшена лепим фрескама.
Епископ Иларион из припрате, на чијим зидовима и своду има новијих фресака начетих временом и уништавањем, излази у главни део храма, међу фреске које већ 27 година стоје и пропадају под отвореним небом. Црква је минирана 1999. године, остао је део северног зида, део олтара и на поду камен и цреп који пуца под ногама док владика пева: „Великомучениче Георгије, моли Христа Бога, спастисја душам нашим”.
Изнад њега је греда или рог са зарђалим ексерима, иза леђа ликови, вероватно, цара Константина и царице Јелене, са леве стране обијено лице Светог Спиридона, који држи свитак, из олтара – испод лијана и бршљана провирују лица два светитеља и јасни натписи на српском језику. Боје на зидовима су живе, ликови светитеља гледају у отворено небо више од две и по деценије. Да су на неком другом месту биле би чуване са највећом пажњом, биле би посећене и поштоване, али оне овде чекају само одабране да им се поклоне. Околно српско становништво је протерано, а из суседних српских села Бања, Сувог Грла и Црколеза само ретки долазе и у тишини, у рушевини запале свећу или оставе васкршње јаје. Око Ђурђевдана, када је и слава светиње, из пода кроз крхотине израсте жуто цвеће и покрије главни простор цркве.
Епископу Илариону се не иде одавде, двоструко смо заштићени од погледа, излазимо и у тунелима од растиња обилазимо гробље око храма. Он застаје код једног мањег накривљеног споменика, моли се тихо – чује се: „Христос васкрсе из мртвих”.
Професорка Митра Рељић истраживала је ово гробље и, у другом, проширеном издању књиге „Српска гробља на Косову и Метохији, уништена споменичка и језичка баштина” пише: „Пробијајући се кроз шибље, у журби успесмо да избројимо петнаестак камених белега – што усправних или полеглих масивних крстача, што оних мањих димензија, као и понеки аморфни надгробник. И неколико затрављених хумки. Да је било времена, и да је простор раскоровљен, засигурно би их се, и на овом ’заробљеном’ почивалишту наших уснулих предака, нашло више”. Један од камених крстова је готово њене висине, ту мора да је сахрањен неко важан. Од споменика новијег доба, остали су само бетонски оквири и понеки постамент. Надгробних плоча нема – или су потонуле у земљу, или су однесене.
Свети Ђорђе је у свему преживео судбину свога народа и био је место наде и молитве. Увиђајући његов значај Завод за заштиту споменика, у периоду после Другог светског рата, прогласио је цркву непокретним културним добром. У истом, комунистичком периоду, становништво овог краја сведочи нападе и трпи дискриминацију све до преломне 1999. године, када храм, први пут у историји, остаје без подршке својих верника који су протерани. Светиња, живот, историја и природа овде су преплетени на исти начин као ово растиње, у ком опстаје једно чворновато дрво, готово изгужвано. Можда оно највише и подсећа на избегле Србе. У живом и непрекинутом предању, они су сачували сећање да је тај, велики црни дуд у порти, тек нешто млађи од оног у Пећкој патријаршији и да се разрастао из његове пресађене младице. У Пећ га је са јерусалимског ходочашћа донео архиепископ Сава Други, син краља Стефана Првовенчаног. Ко је младице овог шам-дуда донео у Рудник никада се неће сазнати. Мештани су га звали „мурика”, напола је сув, а у шикари и дивљем растињу види се како избијају и неке нове младице.
„Изгледа да рађа”, каже владика Иларион док одлазимо тихо поред табле на којој на албанском и енглеском пише: „Рушевине средњовековне цркве Светог Ђорђа”. У протеклих десет година појављује се снажна иницијатива албанских институција и неформалних група да се српско наслеђе на Косову и Метохији преименује у албанско. Циљ је присвајање и промена власника са образложењем „то је косовско наслеђе”. Упркос несумњивим доказима, документима и историјским чињеницама, ова нова школа мишљења заступа тезу да су „Срби у средњем веку од Албанаца отели и присвојили цркве и манастире на Косову”. Услед ратних разарања и прогона српског становништва стотине цркава, црквишта, испосница и споменика остали су у албанском окружењу. Нова косовска администрација их, без икаквих консултација и научних доказа, често преименује у албанске споменике. Најновији случајеви су служење католичке мисе на остацима Храма Богородице Хвостанске, седишту епископије који је установио Свети Сава, а најкарактеристичнији пример је упад у Храм Светог Архангела Михаила у Ракитници, код Подујева.
Одлазимо, без гласа. Одавде би, да је све у реду, владику Илариона испраћало црквено звоно. На старијим фотографијама се види звоник, а данас се не може наћи ни место где је био. Ипак, изгледа као да је памћење цркве старије од свега и да се у посети овог урбаног човека са београдског асфалта некако сабрала и разјаснила мисија и духовност. Ко је он и шта ради ту? Он је познати музичар чији је звук данас најважнији на размеђу Дренице и Метохије; он је признати глумац чија се сцена, овог лета, нашла између добра и зла; он слика иконе… И све то није довољно, јер требало је да му се глас, срце и лице помешају са светињом, фрескама и косовским Србима.
Извлачимо се тихо, отресамо трње и лишће, пси лају на чистини код лепе, беле албанске куће са спуштеним ролетнама. У њој нико не живи.
Извор: Политика