На 26. недељу под Духовдану, Претпразништво Ваведења – служена је Света Литургија у подгоричком храму, Великомученика Ђорђа.
Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин старешина Цркве, уз саслужење протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, јереја Блажа Божовића и ђакона Луке Павићевића док је молитвено учествовао прота Милун Фемић.
На литургијске возгласе одговарао је хор Свети Сава којим је руководила хоровођа Снежана Поповић, дипломирани теолог.
Након прочитаног јеванђелског зачала словом поуке сабранима у храму Господњем, поучном беседом обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Мирчета Шљиванчанин:
„Данашње Јеванђеље нас упућује како хришћани треба да живе, да би се спремали за тајну Рођења Христовога.
У причи о безумном богаташу видимо из Светог Јеванђеља да се нигде не говори да је он био непоштен човек али има нешто што код овога човјека није добро – нагласио је прота у својој беседи.
Он је заборавио да му је сво имање – дар од Бога. Из његовог става, проблем је што је заборавио Бога; јер нити би њива родила нити би живјели ни дисали, да нам то Бог није дао. То је прва поука из данашње Јеванђелске приче, да не заборављамо Бога.
Ми живимо, дишемо постојимо – Милошћу Божијом; све имамо, зато што нам је то Бог дао.
Требамо се запитати да нисмо и ми попут овог богаташа ? Можда јутрос има оних који нијесу могли устати, спавати од болести или животних тегоба ?
Наши дани не зависе од нас. Наш живот није у стицању материјалних добара, јер питање је колико ћемо моћи да их уживамо ? Зато што наш живот не зависи од нас. Живот нам је дат и он је дар – да бисмо га испуњавали на прави начин.
Не да мислимо, да је све у ономе што смо стекли и да је ту наше благо.
Јер ни сам Господ у Јеванђељу нигде не говори да није добро имати имање, да не треба радити, трудити се и стицати.
Проблем је, ако то постане смисао нашег живота !
Став овога богаташа би могао бити дијагноза нашег савременог потрошачког друштва.
Богаташ је из свога живота искључио све: заборавио је Бога, чињеницу да је дар све што је стекао, искључивши своје ближње.
Зашто нам Бог даје богатство ? Да би дијелили другима.
Хришћански би било, када би размишљали – Бог је мени дао више, како би помогао онима који немају.
Дакле, ово нас Јеванђење упућује да Бога никада не искључујемо из свога живота.
Сви смо у нечему богати, – неко у овоме, неко у ономе; и то добро које стекнемо у животу, треба да дијелимо с другима – јер нам је зато то Бог и дао, да би се тако спасавали, показивали да смо Божији, Христови људи, јер нам Бог све даје бесплатно.
Бог нам је дао живот, не зато што смо заслужили, зато што је то требао и морао – него зато што нас воли и што се радује нашем животу.
Овај богаташ из Јеванђеља је своје богатство ставио на мјесто Бога а када заборавимо Бога онда се затворимо у себе и мислимо да је циљ нашег живота – ми, и оно што је наше.
Прави хришћанин би требао Бога да стави на прво мјесто а онда ближњега па тек на треће мјесто, себе.
И како се ова прича завршава ? Тако бива са онима који себе теку благо а не богате се Богом.
Није случајно што у нашем дивном српском језику – ријеч богатство има у свом корену Бога.
Истинско и право богатство је када само Бога имамо не искључујући другога. И да оно што имамо, – не буде узрок наше пропасти него узрок нашег спасења.
Пост нам је дат као вријеме, да добро размислимо шта су наши приоритети.
Црква нам свагда, као духовна мајка, кроз поуке Светих Отаца, живот Цркве – поучава шта је најважније.
Упутили смо се ка тајни Христовога Рођења, да Живога Бога, Онога Који је Љубав смјестимо у своја срца и заживимо тим животом; да волимо Бога и ближњег, надахњујући се истинским стварима да би тако испунили циљ свога живота, како нам не би протекао у обмани и лажи, проглашавајући неважним стварима за важне.
Јер, најважније ствари су једноставне – до њих се лако долази, оне нам се лако дају, само што то често заборављамо.
Ове дане поста искористимо тако да одстранимо од себе све оно што нас од Бога и ближњих одваја.
Јер није пост само, шта ћемо јести. То јесте важно, али је најмање важно. То би само требало да нас подстакне на оно више, дубље, важније – на најважнију истину, да треба да живимо по Богу.
Време поста није тегобно вријеме, већ вријеме радовања, јер своју душу хранимо правим садржајима, кроз непрестани труд да Бог буде центар нашега бића, како би били Божији људи. !“ – поручио је протојереј Мирчета Шљиванчанин у подгоричком храму.
Потом је бројни верни народ који је испунио храм и порту, приступио Светој тајни причешћа, причестивши се из пет путира.
Заједничарење свештенослужитеља и парохијана настављено је у Светогеоргијевском Дому.
Час веронауке полазника Школе Свети Ђорђе, одржала је протиница Надица Радовић.
Елза Бибић
Фото/Видео: Дарко Радуновић
