Jеромонах Агатангел (Будишин), професор Минске духовне академије, началствовао је Светом литургијом која је у Недељу 8. по Духовима служена у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић.

Тумачећи зачало из Светог јеванђеља које говори како је Господ са пет хљебова и двије рибе нахранио 5.000 људи, осим жена и дјеце (што би било негдје око 10.000 душа) отац Агатангел каже да и у нашем животу, кад се деси чудо Божије, које ми видимо са стране или учествујемо у том чуду Божијем, и ми треба да се осамосталимо од овога свијета, да бисмо могли размислити о тој сили Божијој, о дејству Божијем, о љубави Божијој која дејствује сваки дан у нашем животу и дејствује у овоме свијету. Да бисмо могли то све да сазнамо, да преживимо, важно је, поучио је сабране, да имамо тишину, коју нам Господ показује својим примјером, подсјетивши да када се год неко велико дјело десило у Јeванђељу, или чудо, или неко страшно дјело, као смрт Јована Крститеља, Господ се осамљује. Иде прво да се помоли Оцу своме Небескоме и да размисли о том чуду те да бисмо и ми могли, подражавајући Господа, исто тако поступати..

„И чудо у нашем животу, оно је свакидашње. И данас ми са вама вршимо чудо Божествене литургије, вршимо чудо Евхаристије причешћа Господа. И важно је да нађемо, ако можемо, ако нам Господ да времена, да после причешћа и после учешћа нашег у чуду Тијела и Крви Господњој, и ми нађемо мало времена да се осамимо од галаме овога свијета, од наших дјела, од наше трке која бива у животу, да бисмо могли размислити о чуду Божанствене литургије. Да бисмо могли размислити о чуду када нам Господ даје Тијело и Крв своју која нас освећује, пронизава нас потпуношћу, и да бисмо могли наситити се тим чудом, као што су се наситили ови људи хљебом. Тако и ми се наситимо духовно Тијелом и Крвљу Христовом“, бесједио је јеромонах Агатангел (Будишин) и закључио:

„И важно је да у животу нашем нађемо ту тишину, да не гледајући на буку овога свијета, на сва искушења, на све те неприлике које имамо у нашем животу, да срце наше буде у тишини. Да смо ми увјек на средини тог језера и да смо у тишини Божјој и да сазнавајући та чудеса и љубав Божију коју нам Господ даје, и ми нашим животом можемо да посвједочимо том нашом тишином духа нашега и да многе људе приведемо у Царство Божије. И да сви заједно идемо ка Господу и да смо увијек насићени хљебом духовним који се умножава Господом сваке минуте и сваке секунде живота нашега. Да кроз нас и други могу имати мир и ући у Царство Божије.“