Протојереј-ставрофор Слободан Зековић началствовао је Светом Литургијом која се у трећу недељу по Пасхи – Недељу Мироносица служила у Саборном храму Светог Јована Владимира. Саслуживао му је јереј Александар Орландић, који се, након што је прочитао зачало из Светог Јеванђеља, бесједом обратио присутном народу.
Подсјећајући да се ево већ трећу недељу сабирамо у светим храмовима празнујући Пасху Господњу, празнујући Васкрс, нагласио да, иако је, можемо слободно рећи, сав околни свијет већ одавно изашао из празновања Пасхе, утонуо у свакодневицу, у своје свакодневне обавезе и бриге, да се ми међутим, овдје, као и ученици Господњи, у дане оне, сабирамо и прослављамо Његово свето Васкрсење. Као што и увијек када прослављамо Његово Васкрсење, када се сабирамо у светим храмовима на Свету Литургију, Његово распреће и Његово Васкрсење објављујемо.
Осврнуо се затим и на вријеме Васкрсења Христовог, рекавши да „Као и у дане оне, када је сав свијет ишао својим путем, не знајући шта се догодило у Јерусалиму, не знајући да је тај догађај, који се у те дане догодио, догађај који ће промијенити судбину цијелога човјечанства. Јер прије Васкрсења Господњега, прије тога залога нашега и свеопштега Васкрсења, прије тога догађаја, који је препородио сву природу, сву твар, и дао нама залог будућега и вјечнога живота и нашега Васкрсења, сав свијет је био као једно велико гробље. Међутим, управо из гроба је засијао живот, живот вјечни, живот истинити, живот непролазни.
Господ је смрћу, смрт уништио и изнутра потпуно промјенио и разорио смрт. Ми, дакле, људи и даље умиремо, међутим, смрт више нема ону силу коју је имала прије Васкрсења, зато што смрт нема више последњу ријеч. Гроб није више тачка.
Као што свети Јован Златусти на једном мјесту каже, сила смрти је управо била у томе што човјек више није устајао из гроба. Ако то више није тако, ако он кроз гроб само пролази у живот и то не овај пролазни живот који је имао прије гроба, него онај вјечни и непролазни живот, онда то више и није смрт, то је само сан. То је пролазак што ријеч и Пасха значи, пролазак у живот вјечни и непролазни.
То је темељ наше вјере по ријечима Светог Апостола Павла. Узалуд нам је све ако немамо вјеру у Васкрсење Господње. Ако се надамо у Господа само у овом свијету, онда смо јаднији од свих других људи.
Зато Васкрсење јесте и темељ, та блага вијест о Воскрсењу јесте и темељ и суштина нашег свецијелога живота. То је проповјед Цркве кроз вјекове од онога дана, од оних првих свједока Васкрсења, а тако ће бити до краја свијета и вијека.
Света Црква проповједа крст и Васкрсење Господње. Свједоци Господњи којих ће бити до краја свијета и вијека, прије свега свети угодници, светитељи Божији.“
Отац Александар је подсјетио да „данас прослављамо и нашега светог оца Саву, пренос његових светих моштију у Манастир Милешеву. И његове свети мошти и мошти свих светитеља, управо свједоче Васкрсењу Господњем.
Свети Сава дивни, светитељ Божји. Дивни, сведок Васкрсења Господњега. Али прије Господњега оваплоћења, прије његовог распећа и Васкрсења, и старозавјетни пророци су најављивали. Сва проповјед старозавјетних пророка и правеника била је управо о Господњем оваплоћењу, о крсту, распећу и Његовом живоносном Васкрсењу.
То су пророци објављивали, то је био сав садржај њихове проповједи и сав садржај и живота светих угодника и праведника Старозавјетних. Тако прослављамо данас и светога праведнога Јова, који јесте праслика у свом трпљењу, праслика Господњега страдања и трпљења.“
А о првим свједоцима Христовог васкрсења, женама Мироносицама отац Александар је казао да су „то биле оне жене које су прве чуле благовјест о Васкрсењу Господњем из уста Анђела. Прва објава у овом свијету Васкрсења Господњег била је управо у тај дан, када је Анђео Господњи објавио са гроба Господњега, из гроба живоносног, да је Христос васкрсао. Жене Мироносице биле су те које су прве чуле ту благу вијест и објавиле их апостолима.
Као што неко рече, оне су биле апостоли апостолима. Све те жене Мираносице, то су оне жене о којима не знамо много. Оне тихе жене које су пратиле Господа заједно са његово мајком, пресветом Богородицом, које су увијек биле уз Господа, служиле Му свим својим животом, служиле Му и пратиле Га.
То су оне жене које су биле са Господом и када су се сви разбјежали, када су Господа ухватили, када га Јуда издао, када га се свети апостол Петар одрекао, то су оне жене које су биле уз Њега, заједно, наравно, са мајком Божијом. То су оне жене које су стајале испод крста, опет са мајком Божијом и са светим апостолом Јованом Богословом. То су оне жене које су га, као што читамо у Светом Јеванђељу, пратиле и до гроба, када су га праведни Јосиф ариматејски и Никодим, двојица тајних ученика, које такође данас Света Црква у Свете Жене Мираносице прославља и сјећа их се.
Дакле, оне личности које не заузимају пуно мјеста у Светом Јеванђељу, који су биле тихе и непримјетне личности, а које су заиста биле увјек ту уз Господа вјерне и служиле Му свим својим бићем. Знамо из Светог Јеванђеља за имена неколико од њих. То су, наравно, Марта и Марија, сестре Четвородневног Лазара, Марија Магдалина, то је Саломија, Мајка Светих Апостола Јована и Јакова, и друге. Сусана и остале. Али било их је и много, много више. То су оне жене које су, као што и нико заиста у оне дане, као ни Свети Апостоли, нису заиста, док нису видели Васкрслога Господа, и поготово док није сишао Дух Свети на Свете Апостоле, преко њих, и на пуноћу Цркве Божје, нису заиста имале ону вјеру, каква је нама данас дата у Цркви Божје о Господу, као једном о Свете Тројице, који је Васкрсао из гроба и даровао нама живот вјечни.
Они нису заиста имале такву истинску вјеру, као што нико није ни имао у тај дан. Оне су пошле на гроб Господњи, да помажу Његово тијело, очекујући да ће га наћи у гробу. Оне нису имале вјеру, каква је нама дата, али имале су заиста истинску и неупоредиву вјерност и љубав према Господу и храброст. Јер сви су се, као што рекосмо, разбјежали, али оне су храбро отишле, купиле су миро и отишле да помажу тјело Онога кога су заиста љубиле и коме су дале свој цијели живот.
Заиста није било лако у те дане отићи на гроб Онога кога су сви презрели, кога су се сви одрекли, а то је подразумијевало и одређену опасност. Такође, нису ни знале, као што читамо у Светом Јеванђељу, како ће ући, јер су знале да је велики камен наваљен на врата од гроба, међутим, њихова вјерност Господу, њихова љубав је све превразилазила и то је темељ истинске вјере. Дакле, оданост, вјерност и љубав, без обзира на било какве околности.“
Закључио је да је „то вјера, какву су имале Жене Мироносице и какву Црква, управо у овај данашњи дан истиче пред нас, да би нас призвала да заиста следујемо Господа са таквом вјерношћу и оданошћу, са непоколебљивошћу, са смјелошћу и храброшћу коју су оне имале, а прије свега и са љубављу, која је примила после, када су и видјеле Васкрслога Господа, пуноћу оне истинске вјере, као Господа истинскога Бога и спаситеља нашега. То је вјера коју и од нас Господ тражи и данас, дакле, свете жене мироносице сијају пред нама као примјер, свим женама, али и свима нама, људима, да и ми приносимо као што су оне принјеле миро, и да ми приносимо и своју молитву, и своје покајање, и да сав свој живот приносимо Христу распетоме за нас, али и Васкрстломе за нас, да се сретамо са Њим. Ево, прошле недеље, празнујујући Васкрсење, чули смо и о светом апостолу Томи, о његовом чудесном сусрету, који је уродио оном истинском и непоколебљивом вјером, тако и жене мироносице, такође, примјер вјерности, храбрости, љубави, које се нама дају као примјер, да и ми следујемо, да је овде, у овом животу, у цркви Божијој, сусрећући се са Господом, задобијемо Њега у свом срцу, да би тако, ако Бог да сусрели се са Њим у онај дан, непролазни дан царства Божијега, и да би заиста у вјечности били са Њим у царству Небеском, царству Оца, Сина и Духа Светога.“
Отац Слободан је на крају Свете Литургије обавјестио присутни народ о богослужењима у наредној седмици. У уторак на празник Светог апостола и Јеванђелисте Јована, када се навршава и седма годишњица од освећења капелице ловћенске у порти храма Светог Јована Владимира, која је посвећена Светом Петру другом Ловћенском тајновидцу служиће се, у њој, Света Литургија са почетком у 08:00 часова. У сриједу на празник преноса моштију Светог оца Николаја Мирликијског, Света Литургија са почетком у 09:00 часова служиће се у цркви Светог Николе у Старом Бару. Уједно ће бити прослављена и храмовна слава тог светог храма. Обавјестио је да тога дана неће бити Свете Литургије у храму Светог Јована Владимира и позвао све вјернике да се окупимо у Старом Бару и прославим славу храма Светог Николе.
Дејан Вукић
