-„Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих“ (Кондак)._
Узрок сваке наше биједе, сромаштине, сваког пораза и смрти јесте одвајање од Оца. Као појединци, као породице, као народ и као културе данас носимо отуђеност и зазирање, неповјерење и дрскост и одасвуд чујемо „дај ми што је моје“ (Лк.15,12).
Христова Прича о Блудном сину је уствари велика утјеха у којој спознајемо да и овакви какви смо имамо Оца. Имамо Оца који прашта, Оца који воли, који грли и храни, а храни нас храном од које се не гладни (Јн.4,14). Зато на Светој Евхаристији непосредствено пред Причешће и храњење Хљебом Живота призивамо Оца Нашег Небеског, домаћина вјечне гозбе, иштући Хљеб који је изнад суштине, изнад природе наше трошне, Хљеб на(д)суш(т)ни.
Богонадахнути Оци су једногласни у тумачењу да је у овој јеванђелској причи ријеч о повратку у Литургију, о повратку у живот, у земљу живих. Одлазак од Оца је одлазак са Трпезе коју је Отац припремио љубљенима својима.
Овај свијет нам нуди алтернативне оце и трпезе. Нуди нам „дијете“, „шејкове“, „необавезне и самоуслужне ланч пакете“, „хране за понијети и за донијети“ и поручује да свечаност сустолништва са Оцем није неопходна за наше одржавање у животу. А онда ми, након тих и таквих обједа, када „дођемо себи“ (Лк.15,17) схватимо да нити смо се хранили, нити смо живјели.
Кроз ово свештено Јеванђеље Христос нам поручује да ћемо ако се одрекнемо Очеве гозбе погазити своје достојанство до мјере храњења са свињама што изражава потресну слику нарочито у библијском изразу и поимању. Такође нам Господ сугерише каква је љубав Оца који и поред свега стрпљиво чека да му се његово чедо врати у наручје изморено лутањем по пољима глади.
Ову велику јеванђелску поруку и причу о покајању, о исповиједању и поновном интегрисању у заједницу љубави Црква је премудро литургијски позиционирала у припремни период Великог поста.
Период пред нама заиста за сврху има промјену нашег ума и повратак Оцу кроз вјеру у љубав Његову и смирење као плод покајања. Као плод тог повратка биће и отварање нашег срца за опроштај и за љубав према „повратницима“ у наш живот. Ако и ми покајањем са себе стресемо блато блудњи моћи ћемо радосно рећи: „Оче, сагријеших небу и Теби и нисам достојан назвати се сином Твојим“ (Лк.15,21). Тада ће и одјећа обновљења и прстен достојанства и Гозба спасења бити живот нашег живота.
Живот вјечни јесте причешће Вјечним, а „живот“ Вјечног јесте љубав. Свако покајање и повратак Оцу јесте повратак у заједницу љубави која не само да чека већ и призива, стога величанствено звуче ријечи ивиронског Игумана Василија када за потресну судбину Блудног сина каже: „Љубав Очева вратила га је дому очевом“.
протојереј Данило Дангубић
