У Недјељу четврту по Пасхи, у Недјељу раслабљеног, 23. маја 2021. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија којом је началствовао старјешина Храма протојереј-ставрофор Драган Митровић, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, протојереја Мирчете Шљиванчанина и протођакона Владимира Јарамаза.
Поучним пастирским словом обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин. Он је говорио о суштини нашег хришћанског живота која је у заједници са Христом као и Црквом у којој се исцијељујемо од гријеха:
,,Читали смо данас из Јеванђеља ка како је Господ исцијелио човјека болесног, раслабљеног. Шта нам то говори? То нам говори да је Господ исцјелитељ душа и тијела наших и да је он живот и здравље. Такође нам говори и то да је сав наш хришћански живот у томе да будемо са Господом и да је Црква као ова бања Витезда која се помиње у Јеванђељу у којој се исцијељујемо од својих гријехова, сједињујемо се са Господом и тако узрастамо из славе у славу”.
Прота Мирчета је указао колико је важно да препознамо невоље људи око нас, као и то да је потребно да свједочимо љував дјелима и животом:
,,Такође је важно да запамтимо из данашњег јеванђеља да онај болесни човјек није имао никога да га спусти у бању да оздрави. Над тим ријечима треба да се замислимо и да будемо они који ће свагда бити способни да препознају слабости, бреме, невоље других, па да будемо кадри додати руку другом да га поведемо Господу, али, са љубављу, не ријечима. Ријечима је лако говорити, али много је важније говорити и свједочити дјелима, љубављу”.
,,Важно је наћи се у невољи ближњем. У свим животним околностима можемо бити они који свједоче Господа, а Господ је дошао ради нас, постао човјек, разапет и васкрсао. Од нас се често не очекује много, али, очекује се да препознамо и видимо оне око нас и њихове проблеме, невоље, муке, у којима се налазе и да будемо онакви као ученици Господњи и будемо они који ће олакшати. Не можемо чуда творити, али, можемо бити они који могу некоме макар минут и тренутак утјехе и олакшања пружити а то је велико кад је неко у невољи”, нагласио је прота Мирчета.
Он је подвукао да нас Јеванђеље увијек подсјећа на чињеницу да требамо увијек имати отворене очи за онога поред нас:
,,Свакоме је Бог дао да може да некоме помогне. Нема човјека који не може да помогне другоме човјеку ма гдје се налазио, ма ко и гдје био. Е то је оно што нас увијек Јеванђеље подсјећа, а то је да имамо увијек отворене очи за онога поред нас”.
У другом дијелу свог пастирског обраћања прота Мирчета се посебно осврнуо на љубав и пажњу коју требамо изнова приносити међу ближње у овом животу:
,,Будимо они који имају љубави и пажње. Пажња се рађа из вјере, из смирења да ми нисмо најбољи или самодовољни, самољубиви што и јесте основа свакога гријеха, него да имамо осјећај Божијег присуства, да будемо пажљиви људи, јер онај који има осјећај да је Бог увијек присутан и да нас непрекидно гледа, јесте пажљив човјек. Ако смо пажљиви онда ћемо често бити способни да видимо своје слабости али и проблеме и невоље других којима можемо бити утјеха и уљепшати и олакшати живот”.
,,Наш труд да будемо Господњи увијек се провјерава кроз однос према ближњима. Ако желиш да видиш на каквом си духовном степену, довољно је да видиш какав си према онога до себе. Лако је сам бити духован, али, довољно је са друге стране да нас неко погледа како не треба и већ цијели дан ти уништи”, нагласио је он.
Напослетку, отац Мирчета је навео смирење као темељ свих врлина, акцентујући да је смирење свима потребно без обзира на призив и позив и положај у друштву:
,,Зато је важно смирење које свети оци наводе увијек као темељ врлина. А смирења нам свима треба, немојте мислити да је свештеник достигао не знам какве висине, ако лијепо говори, бесједи. Ништа нисмо достигли, него ето по служби коју нам је Бог дао и по томе што смо нешто мало чули, прочитали али, све што говоримо у бесједама прво се на нас односи”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Борис Мусић
