Две образоване и остварене жене одлазе у свој завичај. Једна је професорка у електротехничкој школи, друга је специјалиста опште медицине и монахиња. Одлазе у Призрен, град свог детињства, где сада живи дванаест њихових сународника. Ту, и у околини, налазе се њихова имовина и бивши животи. Обе су дошле на своје, у родитељски дом и стан.
Породична кућа монахиње др Ирине Петровић прва је на улазу у село Мушњиково. Све око ње и у њој, толико је пута уништавано да је овај дом постао сведочанство о историји нестанка села и његових становника после 1999. године. На самој реци, у подножју Шаре, у каменим кулама, међу црквама са изузетним фрескама, живело је тихо и без гласа неколико десетина старијих Срба. Ту је свет навикао на трпљење и тишину. Монахиња Ирина отвара дрвену капију коју је недавно направио њен отац. Стара, гвоздена, украдена је пре неколико година. Иза ње је неко посекао липу, пробио пут изнад куће, довукао аутомобилске гуме… Врата проваљена и широм отворена. Све успомене и ситнице преврнуте су, поломљене и уништене. Бродски под из неке од послератних обнова изваљен и подигнут. Фотографије, разгледнице, књиге… леже међу предметима. Из старинског ковчега, вероватно бакиног, висе постељина и одећа.
„Нема овде шта да се однесе, све је већ однето. Изнеси, молим те, икону Светог Ђорђа. Опет су је поломили”, каже монахиња Ирина док прескаче ствари и успомене своје породице.
Навикла је на овај призор, понавља косовском полицајцу исте реченице, дајући, по ко зна који пут, изјаву о проваљеној кући. На зиду је, неким чудом, претекао календар на којем ПКБ „Косововино” честита Нову 1999. годину. У истој соби је и Унмикова табла из 2007. године, на којој ова мисија, заједно са Косовском агенцијом за имовину, обавештава, на чудном српском језику, како је важно штитити приватну имовину.
Монахиња Ирина одлази до свог аутомобила, вади велики бели папир на којем исписује: „Није на продају!” Затвара врата куће и на њима оставља ову поруку. Са иконе Светог Ђорђа пажљиво отреса комаде стакла, кратко додајући: „Треба да се поправи.”
За то време њена пријатељица професорка Данијела Славковић обилази своју, двадесет година узурпирану кућу у Призрену. Организација „Хабитат”, која је пружала помоћ у враћању узурпиране имовине, понудила је њеној породици да 2002. године избаци албанску породицу која се ту уселила. У таквим случајевима, одмах након исељења једних, уселили би се други насилници, а кућа би била потпуно демолирана и уништена. Из страха да не прођу као њихове комшије и рођаци, Славковићи су оставили албанску породицу да живи у њиховој кући. Данас, готово двадесет година касније, они морају да напусте кућу, а страх да ће при одласку за собом оставити пустош и да ће се неко други уселити остао је исти. Данијела од 1999. године није ушла у свој дом: „Нисам спремна за тај корак. Прекјуче сам отишла до врата, видела сам испред њих два реда обуће, окренула сам се и отишла. Све је то чудно, сад сам у страху да ови ’стари станари’ не напусте и униште кућу.”
Игра између жртве и насилника се наставља. Правда је недостижна и сурова за оне који желе да се врате и задрже своје. Данијела Славковић неће да прода свој дом. „Да хоћу да продам, све би било у реду, за пет дана мој проблем би био решен. Овако смо осуђени на чекање и страх шта ћемо од своје имовине затећи при следећем доласку.”
Аутор: Живојин Ракочевић
Извор: Политика
