На корицама овог издања налазе се фотографије деце као учесника недавних богослужбених сабрања из наше Епархије. Садржај започиње са два текста на тему богослужбеног живота Цркве. Протојереј др Слободан Јаковљевић нам предочава историјски развој јутарње службе, од њених старозаветних почетака у јерусалимском храму, преко ранохришћанске заједнице, сложенијих облика монашког и азматског типика, до коначног формирања данашњег облика службе. На основу историјских и богословских увида, закључује: „ова аколутија представља подражавање природних појава који прате борбу ноћи и дана, повлачење мрака и победу светлости.“
Ђакон Бојан Мијаиловић у тексту о „Ђаконској служби у ранохришћанској Цркви“ појашњава значење термина „ђакон“, као и контекст у коме ова служба настаје. На основу праћења трагова о ђаконској служби у ранохришћанској литератури, читаоцима приближава како практичан значај ове службе за хришћанска сабрања, тако и њену светотајинску улогу.
У наставку текста из прошлог броја, на тему „Противречност у православном поимању страдања“, вероучитељ Милорад Васиљевић указује на трагичност позиције страдалника у којој се може наћи сваки човек. Покушај логичног одговора на ово питање води у унутрашњу тескобу обележену сукобљеношћу противречних сила. Излаз се види у прихватању страдања и усвајању димензије ирационалности, која је посведочена у примерима праоца Авраама и Светог апостола Павла. Уоквирујући тему христологијом, аутор закључује: „Страдања су неизбежна, али је битно како се носити са њима и како их схватати. Све ово, заправо, представља стални подвиг на путу спасења, а ‛Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају’ (Мт 11, 12).“
Следе три текста у којима се обрађују теме из различитих периода наше историје. Вероучитељ Милица Глукчевић пише о „Српској средњовековној рецепцији лика и дела Светог цара Константина Великог“. Назив „новог Константина“ као тежња за подражавaњем у благочестивом руковођењу државом присутан је већ у Житијима Светог Стефана Немање (Симеона Мироточивог) која су написали његови синови Свети Сава и краљ Стефан Првовенчани (Симон монах), па и кроз касније важне српске средњовековне списе и фрескопис.
Историчар Драган Драшковић, у тексту „Света Жича – чувар аманета Свете браће Саве и Стефана“ (Први део) пише о почецима Манастира Жиче у 13. веку, па о њеном каснијем развоју на основу вредних историјских записа из периода 16–19. века. Ове драгоцене увиде о догађајима и личностима везаним за манастир, закључује освртом на улогу владике Јоаникија-Јање Нешковића, који је „одмах по ступању на светосавски трон, тада Епархије ужичко-крушевачке 1854. и по премештању седишта епархије из Чачка у Карановац својим средствима започео обнову разрушене Жиче коју је уз помоћ народа из епархије, касније и из других крајева Кнежевине Србије завршио 1856. године.“
Историчар Трипо Спахић пише о почетку градње краљевачке Цркве Свете Тројице, која је започета трудом кнеза Милоша и локалног становништва 1823, а идуће године ће обележити јубилеј 200 година постојања. Коришћење сачуване литературе из периода настанка, као и каснија сведочанства, чине овај текст значајним подсетником и водичем кроз прошлост овог краљевачког храма.
У рубрици Црква и свет, Марко Трајковић, докторанд Православног богословског факултета у Београду, у тексту „Секуларизација: социолошко-теолошка скица“ указује на настанак термина „секуларизација“, као и његову правно-имовинску основу, која се касније трансформише у културно-социолошку са вредносним значењем одвајања Цркве и државе. Анализира многе изазове, као и могуће позитивне и негативне аспекте овог значајног феномена, закључујући о опасностима „унутрашње секуларизације“ о којој се мало говори, а која значи усвајање духа овога света у свакодневицу црквеног живота.
Рубрика Савремени т(р)агови, доноси текст „Анатомија досаде“, протојереја Александра Р. Јевтића. Аутор разлаже ово савремено осећање, које кроз различите манифестације утиче како на здравље појединца, тако и на међуљудске односе. Узимајући разне маске, досада иза себе крије осећање бесмисла и различите покушаје бега од њега (који могу водити од хиперактивности и болести зависности, до тешких облика депресије). Позивајући се на философске интерпретације овог проблема, текст завршава са поукама Светог Исака Сиријца и Светог Теодора Студита који дају смернице хришћанског аскетског односа са позитивним вредносним предзнаком ослоњеним на врлину наде и трпљења.
У рубрици Вера и здравље, дефектолог-олигофренолог Ана Јаковљевић, у тексту „Аутизам – развојни поремећај модерног доба“ (Први део), објашњава значење и историјат овог све заступљенијег здравственог проблема који је потребно благовремено приметити. Кроз стручне увиде, указује на две различите манифестације овог аутизма кроз хиперсензитивност и хипосензитивност, које на примеру бола појашњава тиме што се први облик односи на преосетљивост, док се други односи на неосетљивост.
Рубрика Хришћанство и књижевност, доноси нам текст професора српског језика и књижевности Александре Мијаиловић, на тему „Религиозно у песништву Десанке Максимовић“. Подвлачећи вишеслојност и развојни пут песништва, примећује хришћанске трагове већ у почецима стваралаштва. Аутор расветљава притиске које је песникиња трпела од комунистичких власти, након што је на листу заслужних Срба уврстила и оца Јустина Поповића и Владику Николаја Велимировића. Трагови такве позиције виде се и у њеном каснијем стварaлаштву, које ће, иако праћено сенком политичких и идеолошких притисака, ипак успевати да изнесе православне и светосавске мотиве, довољно јаке да сведоче о њеној ватреној вери и оданости предачким вредностима.
У рубрици Лирски благовесник, др Драган Хамовић пише о текст о поетском ствaралаштву Љубивоја Ршумовића, који је овогодишњи добитник песничке награде „Жичке хрисовуље“. Истиче да је Ршум песник за децу, али и народни песник „који је успео да помири и захтеве унука и захтеве дедова и да приближи два удаљена искуствена света.“ Хамовић закључује: „Љубивоје Ршумовић, кога знамо пре свега као поету луденса, песник је пуног распона тонова и расположења. Песников задатак је да сведочи, али не и да једино мрачи: ‛Треба речи наћи праве свагдање / Да нам оснаже жељу осмисле надање.’ Силу речи подршке и наде Ршум је пронашао и оне трају у непрекидном радосном оптицају међу нашим детињим и осетљивим народом.“
У овој рубрици, налазе се и три песме („Песма на длану“, „Светогорским витезовима“, „Фајум“) аутора војног свештеника Александра Секулића. Теме које се назиру из векова који су далеко са нама овде су пронашле спој са песниковим личним проживљавањем верских и егзистенцијалних заплета. Хоризонт решења свих дилема се назире у созерцању неба као симбола Божијег присуства у историји и појединачним животима људи.
Данијела Дмитрић, Лука Рајковић и Тијана Милојевић, ученици веронауке из горњемилановачке Гимназије, потрудили су се да рубрика Веронаука буде испуњена радовима на теме питања смисла живота, љубави, као и идентитета. У овим текстовима одрасли могу упознати начин на који деца виде ове важне теме, а истовремено њихови вршњаци могу и сами бити запитани пред истим.
Број закључује текст владичанског ђакона Стефана Симића који нам пише хронику богослужбених активности Епископа жичког Г. Јустина у претходном тромесечном периоду.
Захваљујемо се Епископу Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој.
Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству.
Протојереј Александар Р. Јевтић,
уредник часописа
