Високопреосвећени Митрополите црногорско-приморске митрополије Српске православне цркве, господине Јоаникије,
Часно свештенство,
Даме и господо,
Помаже Бог!
То што вечерас, мален и недостојан, бесједим о нашем блаженопочившем, свијетлом владици Амфилохију, Ђеду сваког вјерника од крштења до упокојења, „кривац” је десница почившег Митрополита, високопреосвећени Митрополит Јоаникије.
Не припадам људима који својим владикама кажу „не”, али нијесам ни од оних који им љепорјече, већ увијек пред њима стојим поносан што ми вјерују као човјеку који љуби руке светачке, а испружене братске грли.
Чини ми се да га виђам подно Морачког манастира како с бременом брига и каменовања одлази пут Бара Радовића, а навече се враћа до Цетиња и Острошког манастира. Гази стопама Светог Симеона и Саве. Ено га и онај прах што истаче из одежди Светог Василија Острошког када се из шетње враћа у своју келију да тако обасјан Божјим сјајем дочека и обасја нашег Ђеда. Љепотом тог праха Митрополит Амфилохије одјенуо је свој народ, златорјечио га у најљепшим и најискренијим молитвама Господу.
У Христовом луку, с најсјајнијим ореолом јесте онај „босоноги дјечак из Мораче”, заштитник пјесника и поезије за коју је знао да је вјечна те је њоме и даривао Господа. Стога се и поезија Митрополита Амфилохија очитује као богомнадахнута пјесничка ријеч.
Истина је да је мало оних који га доласком у Црну Гору не каменоваше. Он, Христов сљедбеник, благосиљаше их сакупљајући на свом рамену све немаштине, пакости, измишљотине, неистине, предрасуде, све те ситне људске грјехове, ходећи са теретом тог и таквог завежљаја Црном Гором, не дозвољавајући да трунка сјене падне на нејака плећа његовог поносног народа. Праштајући свима, спашавао је наше душе.
Попут владике Николаја Велимировића, све што је казивао везивао је за небо. Под тим чудесним сводом запјевао је са својим народом бранећи светиње од репресије једног однарођеног режима чија је намјера била да одузимање душе, а самим тим и имовине МЦП СПЦ. Чистота светиња, у том случају, била би упрљана инсталирањем некакве „партијске црквице”.
Када би га неко љутнуо око скидања духовне главе Црне Горе с Ловћена, а тога је било скоро свакодневно од оне комунистичке и ове посткомунистичке, криминогене власти, и то не само у Црној Гори, наш Митрополит Амфилохије, онај тврди орах из Мораче, одговорио би да само испуњава свету обавезу према Његошу и Господу, те да несретници заборављају да је он архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког.
Говорио је то не да би себе уздигао, јер је био међу највећима, већ како би подсјетио, а већину, Бога ми, и подучио, да су митрополити црногорски стварали, обједињавали и мирили располућену и завађену браћу, али да су ти витезови, велики црногорски владари, били и заштитници свете земље косовске. И оно што су вјековима бранили и одбранили у Црној Гори и на Косову наш блаженопочивши Митрополит до посљедњег трена бранио је молитвама, одлучним порукама и животом, вјерујући како Косово није само „најскупља српска ријеч”, већ једина кап крви која њиме свијетли, ДНК који нас у свакој ситуацији чини племенитим и бесмртним, јер нас наша Вјера учи љубави не само према ближњима, већ и према туђинцима који воле и поштују човјека, његову вјеру, језик и писмо. Знао је наш свијетли владика да баш њега, егзарха свештеног трона пећког, чекају косовски страдалници, њихове откинуте и у јаруге откотрљане главе, да их миропомази, опоје и положи у темеље свете и мученичке косовске одбране.
Када је бануо у Црну Гору, бијаше то тешко доба… Опустјела и запуштена имовина након дуге комунистичке власти, погдје који свештеник… Мало гдје звона звоњаху. Славски се колачи резаху у ријетким кућама, свештници ни ноћу не долазаху, а у новинама и у емисијама електронских медија Митрополија црногорско-приморска бијаше под ембаргом комунистичке власти. Неријетко, бројни житељи Његошеве Црне Горе бијаху приморани на самокритику па се чуло како више и нијесу то што бијаху њихови очеви и преци. И након те и такве неуморне и надасве неразумне самокритике, када више никоме не бијаху потребни, као спас им, на крају, једино осташе Крст и Вјера Божја.
Згодно је да се подсјетимо како је Митрополит Амфилохије, за вријеме док бјеше на трону Светог Петра Цетињског, гдје је сада достојни витез вјере православне Митрополит Јоаникије, обновио преко 600 манастира и цркава, саградио два величанствена храма у Бару и Подгорици, изградио двадесет Његошевих капелица у Црној Гори, на Косову и Метохији, Републици Српској. Знао је да молитве и глас Цркве треба да се чују и ван манастирских порти па је, сада већ давне 1992. године покренуо чувено гласило Црногорско-приморске митрополије – „Светигора”, али и истоимену издавачку дјелатност, а затим и Радио 1998. године.
Сада, након свега, чини ми се да су све његове молитве и сва неимарства уствари била једна велика и усрдна Молитва и прегршт надљудских прегнућа за повратак Његошеве завјетне капеле на Ловћену. У једном од бројних разговора са њим за београдску „Политику”, средином септембра 2020. године, каже ми: „Нећу умријети, а да на врх Ловћена не вратим Цркву Светог Петра Цетињског и као народ испунимо завјет Његошев. Немој да мислиш да сам стар за то. Не, Господ ће је, за мога живота, вратити тамо гдје је и била…” Говори ми да би се повратком на Ловћен скинуло проклетство са цијелог народа, уз обавезно подсјећање да је управо Његош „дао обијелити (цркву) и сваке се године по његовој заповиједи литургија служила у њој за душу неумрлих црногорских јунака”.
Историја свједочи да је то било вријеме када је цио народ био јуначки, гинуо за крст часни и слободу златну.
И ми који смо имали благослов нашег Митрополита Амфилохија не смијемо да сваку његову ријеч не обасјамо истином и мјером, јер свијетли Владика слуша нас. Треба истаћи и да је 2013. године, када се навршило двеста година од рођења Петра Другог Петровића Његоша, затражио званично од тадашњег предсједника Владе Црне Горе, обнову Цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену.
И, наравно, није било никаквог одговора, али се наш Владика није ућутао већ је непрестано испод Орлова крша поручивао да ће испунити завјет великана Петровић Његоша и „тако спрати љагу и скинути проклетство с недужног народа”, коме је комунистичка власт оскрнавила гроб владике и господара најсвјетлије Црне Горе.
„Добро запамти, каже ми једне прилике Митрополит, обавеза је моја и оних који ће доћи послије мене да изградимо цркву Свете Тројице на простору између Биљарде и Владиног дома за коју је аманет дао краља Никола. Ту је и камен темељац. Када то звршимо, а нијесам заборавио ни твоју идеју да као стари митрополит с Матијом подигнемо Цркве Светог Саве на Савином језеру, оној нашој предивној планини Сињајевини…”
Намјеравао је да у цркви Свете Тројице похрани три највеће хришћанске светиње: Икону Филермосу, Честицу Часног крста и Руку која је крстила Христа Господа. Само који мјесец касније, у манистиру Морачи, када је уручивао награде „Трга од ћирилице”, Митрополит ми каже да наредног дана идемо у морачко село Врујца гдје подиже први храм посвећен Патријарху српском Гаврилу Дожићу.
С радошћу додаје „биће то двадесета црква која је слећела с’ Ловћена”.
Његов вапај с Ловћена допро је на све стране свијета, па су тако по први пут у историји његове Митрополије, 1993. године, Митрополију посјетила два најистакнутија патријарха – цариградски и руски. Те године је по први пут Свети архијерејски сабор Српске православне цркве одржан управо у Митрополији црногорско-приморској.
Био је и замјеник српског Патријарха Павла за вријеме његове болести, а након упокојења господина Павла, за кога се чуло да је био „живи светац који хода”, наш Амфилохије је на ванредној сједници Светог архијерејског синода СПЦ изабран за мјесто-бљуститеља патријарашког трона. Ово је била прилика и да се присјетимо нашег светог Павла који је постопао сваки педаљ косовске земље којима је ходио и његив сљедбеник Амфилохије.
Митрополит из Бара Радовића стекао је бројна звања, међу њима и почасни докторат Института Светог Сергија у Паризу, али некако му је с радошћу сијало то што је био други по рангу међу епископима у хијерархији Српске православне цркви, одмах након патријарха српског.
Када је, ношен Божјом љубављу и снагом, кренуо у свете литије за одбрану Цркве и њене имовине у Црној Гори, посебно се представио као онај који носи вјеру, дијели љубав, с радошћу носи туђе бреме, дарује снагу и кријепи дух, благосиља и позива на разум народ свој. Био је то онај Ђед који је окрепљујуће и благотоворно понављао: „Ајде, благо мени”. Сада знамо какво је то било благо Црној Гори, народу, Цркви, вјери, свакој травчици и птици у гори и пчелици у пољу…
А, пјесник у јуну 2020. године, записа дарје Митрополиту Амфилохију Радовићу: „Благо мени”: „Иде Бог/ Црном Гором/ и народ./ За њим Митрополит/ и вели му:/ ‘Ајде, благо мени’!”
Ноћ која је скоро унесрећила његов, Његошев народ у Црној Гори, и не само у њој, је тренутак када се Митрополит опростио од овоземаљског живота и подарио га Господу на радост.
Тог дана, као и данас, говорио је снажније и јаче него сви ови који галаме, а нигдје се не чују. Митрополит је мудре ријечи тихо изговарао, посебно их адресирајући на невјере или слаобвјере, не би ли га чули и разумјели.
Овдје, у крипти овог величанственог здања, вјечној кући сваког вјерника и привременој Митрополита Амфилохија, који сада апостоле води кроз наше Божје куће, посебно је волио да слуша поезију. Његове пјесме похрањене су у књизи „Трептаји неизрецивог”. Амфилохије је био монах са душом дјетета који је истине у стиховима исписивао на папирићима и касније похрањивао у књиге. Овдје, намерно говоримо о поезији, а не о његовим недавно објављеним дјелима од преко 40 књига чија се коначна допуна као Сабраних дјела очекује са још њих десетак.
Управо овдје, Он нас слуша – писац, теолог, монах и неимар.
Пјесник у мантији градио је храм у Подгорици и своје вјечно почивалиште.
Да ће овдје почивати ода једне књижевне вечери када је слушао поезију писаца, Удружења књижевника Црне Горе, чији је био најугледнији члан. Каза: „Ово је право мјесто за поезију, промоције књига… Мислио је о свему Твој Митрополит. Видиш тамо, десно почиваћу и слушати поезију. Поезија је живот и након смрти…”
И да је поезија заиста онај, трећи вјечни живот, тјера ме да изговорим пјесму „НАШ ЂЕД”, посвећену Блажено почившем Митрополиту Амфилохију, забиљежену на Цетињу, иза поноћи, 30.10.2020. године.
Покрај Светог Петра Цетињског
бијаше заспао
огрнут Његошевим покровом,
сада и Он Петар.
Злати се
као восак хилендарских воштаница
као анђео,
наш Ђед
скрио поглед.
Помеђу обрва
запис љутње
за све који нијесу љубили брата свога.
У десној руци крст
стиснуо снажно
свој једини иметак
дар Господа.
Љубим крст, десницу
и шапућем:
„Боже, лијеп ли си владико“.
Плачем а нијесам тужан
чује се народ:
„Он се спасио а шта ћемо ми?”
Све преобразио,
убрадио се у вечност
и обрео покрај
Светог Петра Цетињског.
Ено га са Светим Петром
и Ловћенским тајновидцом
саслужују Господа,
приносе му дарове.
Када већ спомињем пјесму, морам предочити и један невјероватан тренутак који се одиграо управо у овој крипти. Наиме, док онај Божји дар од Данице Никић Црногорчевић пјеваше пјесму „Говори Господе”, задњи стих из рефрена пјевах: „Хвала Оцу, Сину и Светоме Духу…” Он пјеваше ту, покрај мене, и у сред пјесме ми се обрати: „Ти пјеваш, хвала Ти, је ли то намјерно?”. Рекох: „Да, Владико”, а Он ће: „Нека, и треба и једно и другу – слава ти и хвала ти…”
Хвала Теби, Ђеде наш. Реци нам сада Јасновидче, хоће ли доћи и тај дан који ће личити слободном и достојанственом Човјеку?
Хвала!
Новица Ђурић, предсједник УКЦГ
(Бесједа на Духовној академији Богословије Св. Петра Цетињског на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 31. октобра 2021. године)
