Након доласка у Београд будући архиепископ се уписао на Православни богословски факултет Београдског универзитета, који је завршио 1925. године. По речима свог колеге са године Николаја Зјорнова, Михаил Максимович је „живео врло сиромашно, за живот је зарађивао продавањем новина. Београд је тих година покривало дебело блато кад је падала киша. Максимович је носио тешку бунду и старе руске чизме. Обично би упадао у слушаоницу каснећи, сав у блату…”[1] Познати епископ Николај (Велимировић), којег је Српска Православна Црква недавно канонизовала овако описује младог студента: „Крхког тела, светлих очију и с осмехом на лицу, бивши продавац београдских новина. После Првог светског рата свако јутро је долазио до зграде Патријаршије вичући: „Новине, новине!” Куповали смо од њега новине, али никоме од нас није ни падало на памет да је још пре емигрирања у Србију завршио факултет у Русији…”[2] У то време митрополит Антоније такође је емигрирао у Југославију, и Михаил је одржавао везу с њим. Године 1925. млади Максимович, који је тако добро познавао руску историју, добио је од митрополита Антонија задатак да напише реферат о изворима закона о наслеђивању престола у Русији. Од обичног предавања ово дело је прерасло у читаву књигу на осамдесет страница „Порекло закона о наслеђивању престола у Русији”, у којој су детаљно изложени сви аспекти проблема од времена светог равноапостолног кнеза Владимира до цара-мученика Николаја. На крају књиге Михаил Максимович је критиковао допуну из 1830. године о закону наслеђивања престола с ограничавањем приликом закључивања „бракова неједнаког рода”. Будући светитељ пише: „Не можемо да се не сложимо с тим да ово апсолутно противречи историји и старим руским обичајима. С друге стране, духу руског права би потпуно одговарао захтев да сви чланови Царског Дома исповедају православну веру… и да лица отпала од Православља губе и достојанство, и права Царског Дома”.[3] Као што се види, Михаил Максимович је и друштвени живот посматрао с црквене, а не са световне тачке гледишта.
