О. Гојко Перовић одржао предавање у Котору

Протојереј – ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко – колашински, у оквиру циклуса предавање током Васкршњег поста у Ризници Српске православне цркве у Котору, одржао је предавање и истакао: „Религија се у свим цивилизацијама враћа на велика врата, а у Црној Гори тога смо свједоци и учесници.“

На питање живимо ли данас у обезбоженом свијету у којем нам на том фону најгласније потврде стижу путем медија, али и на бројне друге начине, о. Гојко истиче да се као хришћани наравно са тим не можемо сложити нити можемо бити задовољни.

„Живимо, како се то каже, у обезбоженом свијету и то је највише везано за нешто што зовемо секуларни свијет Запада. Секуларни свијет Запада је онај свијет који просто неће да има везе са Црквом, са обредом, са поповима, са Божијим именом. Код нас је то још додатно појачано насљеђем једнопартијског комунистичког система, иако можемо имати неки сентимент за то вријеме када се, стицајем околности, економски живјело боље, посебно за људе који су дали животе за идеју, али нису дочекали да виде много доброг од тога“, каже о. Гојко, подсјетивши да је,  на силу увођен, једнопартијски систем брзо показао своје праве намјере, а ријечи једне од пионирских пјесама тога доба „носим капу са три рога и борим се против Бога“ можда су и најсликовитији примјер који говори о овом времену.

Питање је, како каже предавач, како смо ми уопште дошли у ову ситуацију.

„Нешто што се зове Нови вијек, период је у историји који иде послије Средњег вијека. Одликују га хуманизам, просветитељство, рационализам и слијепа вјера да ће природне науке обезбиједити срећу и напредак овом свијету. Са друге стране, идентитет нас хришћана углавном није везан за парну машину, за летећи тањир и за струју трофазну, двофазну… Мада, има хришћана који се баве науком и покушаћу да се дотакнем и теме да се хришћанство и наука не сукобљавају.
Ми, који смо се пробудили 90-тих година и који претке памтимо и хришћанске споменике видимо као остатак неког прошлог времена, те историјске ријеке од 2000. године прије Христа, када лоцирамо праоца Аврама, до 1500. послије Христа, када се углавном сматра да је завршен Средњи вијек (доба пада Цариграда, открића Америке, открића штампарије), налазимо се у овоме свијету као странци, неки изгнаници, који морамо да доказујемо да нисмо луди зато што вјерујемо у Бога, да нисмо нижа раса људи, јер поштујемо традицију. Некако се већина хришћана осјећа тако да има потребу да се правда.
А литије. Ја се некад питам јесмо ли то стварно били ми. Литије су ријека понорница која је заронила негд‌је у тај Средњи вијек, па као да је нема и као да је 2020. избила попут некаквог врела, као Сопот код Рисна“, каже о. Гојко.

Подсјећа да је у Црној Гори увијек све некако специфично, па и за владиката Петровића.

„Овдје се не може рећи да је у Средњем вијеку све завршено. Нама је у Црној Гори нововјековне институције просвете, државе, судства, установљавала Црква. И то је опет нешто специфично, за разлику од већине европских земаља гд‌је је (кроз 17. и 18. вијек) утицај Цркве слабио кроз реформацију па касније кроз контрареформацију итд. Код нас, до краја 19. вијека, Црква је главна институција (Законик књаза Данила, институције краља Николе, његово доношење свих великих одлука на велике црквене празнике, брига о Цркви као главној учитељици, васпитачици црногорског друштва у свим  позитивноправним прописима)“, каже о. Гојко.

Сматра да оно што је кулминирало током 18. вијека у Европи, а наставило током 19. и 20. у Европи и Америци и до јуче доминирало као опште мјесто, атеизам, агностицизам, релативизација традиције (формула-ђед је био луд и неписмен, ја сам бољи од њега), историја човјечанства не памти.

„Не памти историја какав је то раскид са Црквом и са традицијом везаном за Бога у задњих 200. година. Ипак, нека моја теза, на основу свега прочитаног је да је интензитет безбожништва током ове епохе невиђен, али опет, везаност за Бога, људи, човјечанства и Његово, час скривање, час отркивање људима, смјењују се од Адама до данас. Ударају као онај језичак на црквеном звону. Час у једну, час у другу страну. Ми излазимо из безбожног времена а, кад погледаш људску историју, Бог се час открива, час као да Га никада било није.

То темељим на једном веома егзактном податку. Епоха безбожности трајала је до јуче 200 или 300 година. То је епоха разних модерности, револуција, атеизама… Али, она је услиједила послије хиљаду година Средњега вијека (доба опште побожности, без револуција, без гађења на Цркву, са људима које прослављамо у црквеном календару Св. Николе, Св. Василија Великог, Св. Јована Златоустог, Григорија Паламе, Јована Дамаскина, Св. Саве, свих Немањића). Након те епохе, ми опет, овој епохи безбожности, данас видимо крај. Ово су озбиљне научне тезе социолога, филозофа… Више није тема да ли се свијет секуларизује, већ да се десекуларизује и да се религија враћа на велика врата у свим цивилизацијама. И код муслимана и код протестаната и код будиста и код хришћана, а ми у Црној Гори тога смо свједоци и учесници. Ко је на крају крајева могао помислити нека каже, а да не лаже, да ће амерички секретар изаћи на ТВ и рећи „ми вјерујемо у личност Исуса Христа, Његову богочовјечанску природу“, каже о. Гојко.

Бог се, наставља даље, „намјерно скрива да би те привукао, да га тражиш, да види требаш ли му“.

„Људска историја не зна за друштво или епоху у којој није било религије, до Француске револуције (1789.) и нешто прије ње. Идеолошка, медијска безбожност је остала немоћна пред чињеницом да су највећи умови, чак и Новога вијека  (Кант, Хегел, Декарт, Њутн, Коперник, Ајнштајн, Јунг Пупин, Тесла, Његош, Амфилохије, Владета Јеротић) дубоко вјерујући људи. Овим се лако доказује да религија и наука не да нијесу у сукобу, него сасвим супротно“, казао је о Гојко, препоручивши  као обавезну литературу за Васкршњи пост Његошеву  поему „Црногорац свемогућем Богу“, којој, сматра,  ниједан Давидов псалам није раван, а велики пјесник гд‌је год да погледа, „у малога црва ил у великога слона“, свуда види Божји прст и Божју руку.

Истиче да се за вјеру морамо борити сваки дан.

„И добро је то у овоме посту. То што си ти постио прошле године, што си се ове за Божић причестио, што славиш славу, све је то фино. Да видимо ђе си сад, ђе си јутрос, јер се свијет тако брзо мијења. Унутар мене се све тако брзо мијења, да ја сваки дан морам на неки начин бити на „рапорт“ пред Господом и сваки дан говорити „Вјерујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог”. Сваки пут исто, као што све друго радиш сваки дан. Па кад све то радиш, а неко ти је све то дао, па је ли досадно сваки дан томе рећи хвала?

Између осталих мислилаца, које је на јучерашњем предавању цитирао о. Гојко, спомињемо фолозофа Ханса Јонаса, који у свом познатом д‌јелу „Принципи одговорности- покушај етике за техолошку цивилизацију“ каже „ваљда ће бити људи послије нас, морамо им нешто оставити“.

„Чудо се десило од проналаска телескопа, микроскопа до атомске бомбе (вакцине против куге, колере). Изгледало је заиста да ће људски ум све да освоји, да завлада свијетом. А што данас имамо? Погледаш кроз телескоп, извјештај најозбиљнијих астронома каже да се васиона шири. Како? Тако што се увлачи у себе. Па да је у питању неки пјесник, попут Бранка Миљковића, ја бих рекао фина пјесма. Тако да, гледајући кроз телескоп или  гледајући кроз микроскоп, ништа више о свијету не знаш од Његоша, нити је он ишта више о свијету знао од Св. Саве, нити Св. Сава од апостола, а ако ћемо заиста жељети да кажемо нешто о животу мораћемо да споменемо и онога мученика предхришћанског који је рекао: „ја знам да ништа не знам“. Е зато што ствари тако стоје са науком, са политиком, са економијом, са екологијом, гд‌је најмудрије главе упозоравају  и кажу „аман људи станите“, зато се људи враћају вјери“, казао је између осталог о. Гојко.

Предавање је завршио ријечима једног од водећих социолога и филозова данашњице Питера Бергера: „Религиозни импулс, трагање за смислом, које трансцендира, које надилази ограничени простор емпиријског постојања на овоме свијету, непромјењива је константа људске егзистенције. Око овог ће се сложити и атесити и агностици. Људско постојање лишено трансцедентности, лишено онога вишег, што можемо да видимо, представља једно осиромашено и неодрживо стање“.

Предраг Николић
(СПЦО Котор)