У шесту недјељу по Духовима, 4. августа 2024. љета Господњег, на празник Свете Марије Магдалине – Благе Марије, Светом литургијом у Цркви Светог великомученика Ђорђа под Горицом, началствовао је јереј Блажо Божовић, уз саслужење братства ове древне светиње протојереја-ставрофора Милете Кљајевића и протојереја-ставрофора Гојка Перовћа, а у молитвеном присуству протојереја-ставрофора Драгана Станишића и вјерног народа.
По прочитаном јеванђелског зачалу сабране је ријечима бесједе поучио отац Блажо Божовић.
Поводом годишњица погрома српског народа у Српској Крајини, након Свете службе Божије, свештено братство храма под Горицом одслужило је помен за све страдале у злочиначкој операцији хрватске војске и полиције током које је око 2.000 Срба убијено или нестало, а више од 220.000 протјерано.
„Наша обавеза је да памтимо и спомињемо све наше претке, све православне хришћане пострадале и сахрањене на свим гробљима, али је посебна наша обавеза да памтимо оне који су пострадали у оном библијском погрому у Далмацији, Лици, Кордуну, Банији и Славонији“, казао је отац Гојко Перовић након помена.
У својој бесједи подсјетио је да је српски народ у Далмацији, Лици, Кордуну, Банији и Славонији живио прије него што је основано Цетиње, на примјер, а да су православни манастири Крупа, Крка и Драговић из 14. вијека, старији сто и више година од Цетињског манастира те да је тај народ у неколико дана прогнан са својих вјековних огњишта, али не без наше кривице. Не без нашега братскога гријеха што се нијесмо нашли да помогнемо и не без њиховога гријеха, јер како каже библијски писац Господ шаље страдање да би се народ очистио од гријеха и да би боље Бога видио.
„Цијела Библија, браћо и сестре, исписана је повијешћу о изабраном Божијем народу који стално некуд страда и бива прогоњен, из Јерусалима у Вавилон, из Вавилона у Јерусалим, из Јерусалима у Египат, из Египта натраг. Божији народ стално страда да би се доказала она Божија ријеч да у овоме свијету сигурнога града немамо – то није ни Цетиње, ни Подгорица, ни Београд, ни Сарајево, ни Бања Лука, ни Њујорк, ни Москва“, бесједио је прота Гојко, рекавши да су зато монаси основали Свету Гору, да би показали још у овоме вијеку и свијету како је једини сигурни град кад се саберемо око Чаше Господње.
Говорећи о нашем страдалном народу у Крајини као нашој браћи, подсјетио је да је тамо комунизам био ухватио дубоке коријене и да је тамо тешко пролазила ријеч Господња:
„Када страда један брат, страда цијела породица. Није ни овдје било боље, није нигдје било боље гдје год је ушао тај безбожни режим који је у својој идеологији имао доста тога човјекољубивог. Али режим који је то спроводио, још није нађен у историји да је то умио да спроведе на људски начин, него увијек на силу и увијек на штету онога како је Бог одредио, а идеје су добре“, истакао је о. Гојко, додавши да је било поштених комуниста који су и страдали на правди Бога вјерујући у те идеале док су се за њих борили.
Међутим, гдје год се тај режим спроводио, од Владивостока преко Кореје до Чилеа, гдје год је било људи који су се тиме заносили, како је казао, увијек је било страдања, „јер не може бити да теби и мени треба исто, Бог нас је створио различите“.
„Велико страдање је задесило српски народ у Крајини. Једном ријечу се каже Крајина, али лијепо је набројати све те крајеве: Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Барања, западни Срем, све су то мјеса гдје више или готово нема или десет пута мање има наших сународника који су тамо живели вјековима. Што је говорио један књижевник, гдје их је било кад нас овдје није било. И ми се овдје не бавимо политиком и што каже наш Патријарх нити говоримо молитве против некога, нити призивамо Божију казну на некога, Бог све види, него да се ми саберемо у љубави и да не заборавимо никога свога. А брат је свуда ко се крсти са три прста и брат је свуда који вјерује у Бога истинитога“, поручио је архијерејски намјесник подгоричко-колашински и додао:
„Зато је наша обавеза да на овај датум увијек помињемо пострадале у погрому и да не помињемо ту глупу ријеч олуја, коју су смислили они који су то направили, и који су је смислили да би изгледало као да је неки вјетар дунуо и понио те људе. То се зове, библијска, стара ријеч, најстрашнија ријеч која се може изговорити на српском језику, погром. Када се нека сила употреби да нико не остане, то је погром.“
Истакао је и појаснио да је срамота, да је то карикатура рећи за погром олуја и бљесак.
„То нека причају они којима је мило што се то десило, а нама који плачемо због тога треба да говоримо ријеч погром и прогон. Нека нас Бог сачува и ми смо у некоме прогону, и нас прогоне и наше зле мисли и наши гријеси, и један другога прогонимо, и да нам ово не буде да сада мислимо ружно о неком другом народу, него да мислимо добро о Богу који нас чува и коме нека је слава у вјекове вјекова. Амин“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински.
Весна Девић
