Откада су записани први библијски стихови, иако сами по себи представљају духовно и умјетничко дјело, истовремено су инспирисали друге ауторе да се тај библијски садржај изрази новим дјелима умјетничке врсте. То умјетничко умножавање библијске поруке дешавало се како унутар развојног пута саме Библије (старије књиге су биле надахнуће и повод да настану млађе; Стари завјет је био предуслов да настане новозавјетно јеванђеље), тако и изван њега, у концентричним круговима од богослужбених потреба оних који су Библији вјеровали, до оних који су јој се чудили и дивили, до питања и негација оних који су у њу сумњали. Нема вијека ни епохе, у чијем току није било умјетника инспирисаних библијским темама. Ликовна, музичка, а касније и драмска (у њој филмска) умјетност донијели су ниску незаборавних остварења која спадају у оно најзначајније што је људски дух икада створио. Храмови, иконе и фреске из античког, средњовјековног и нововјековног доба. Умјетнички компоноване ноте и уз њих срочене строфе, од Давидових псалама до поп и рок хитова савременог доба. Поеме, романи и филмови који настоје да нам пренесу Божију ријеч. И све тако, од непознатих генијалаца који фрескопишу манастирске зидине, преко Микеланђела, Дирера до Мел Гибсона и модерних драмских умјетника.
И код нас, као и свуда у свијету, Библија је инспирација за већину остварења које сматрамо значајним: од камене пластике и споменичких остатака у Дукљи и на Златици, преко Мирослављевог јеванђеља и Јефимијине Похвале кнезу Лазару, до Горског вијенца и Луче микрокозма Митрополита Петра Другог Петровића, и књижевног опуса Митрополита Амфилохија. Зато слободно можемо рећи да овдашња умјетност и фазе њених временских мјена (овдје је појам „развоја“ или „напредовања“ дискутабилан) у потпуности кореспондирају са свјетским токовима подражавања Библије, њених истина и питања. Отуда је умјесно, послати поруку из ове провинције, како нам се доима неко умјетничко остварење које гледа цио свијет. Други разлог је тај што је свијет буквално свуда око нас, и у „реалном времену“ можемо пратити оно, за шта је нашим прецима требало да прођу мјесеци или године превођења, адаптације, пошиљки, како би угледали оно што су њихови савременици у свијету одавно визуелно конзумирали. Да додамо и то, како за нас овдашње више није могуће да постоје ствари у свијету умјетности, које никада нећемо моћи видјети, да ли због географске удаљености или интелектуалних и језичких баријера.
Због свега тога усуђујем се рећи, након пет одгледаних сезона серије Изабрани (The Chosen) како присуствујемо откривању умјетничког дјела равног највећим дометима оних генијалаца који су се вијековима уназад трудили (сликарски, вајарски, књижевно, музички…) да нам прикажу и приближе личности Богородице, Господа Исуса Христа и његових апостола. У ствари, сва та тематска репродукција имала је за основни циљ да Божију ријеч и Божије лице, изрази у „свом времену“ (дакле, сваком времену) исто онако како су их изразили људи који су написали библијске странице. У том смислу, практично, као и код сваког успјелог дјела, и не постоји пука репродукција, него увјек ново оживљавање онога што је први, примарни стваралац хтио да нам поручи. На црквеној служби је свака проповјед на јеванђелски текст, свако пјевање древних црквених пјесама, свако гледање иконе или фреске давно настале – један сасвим нови стваралачки чин, у коме (по општеприхваћеној дефиницији философа и теоретичара умјетности) поред аутора учествује и онај ко препричава, интерпретира или понавља (чита, гледа, слуша).
Зато је легитиман сваки покушај, којих је било и којих ће бити, да се Библија опет, наново, каже и протумачи новом покољењу. Неки од тих покушаја неће дати пуно плода, а неки баш хоће. Хоће, јер је Богу угодно да свако покољење, у оквирима свога схватања и изражавања, добије свој поглед на вјечите истине откривене у Светом писму. Е па серија Изабрани представља микеланђеловски, давинчијевски или његошевски урадак 21. вијека. Ради се о максимално добром остварењу у погледу разоткривања тема Библије – данашњем човјеку. Глума изузетна, уз несвакидашњи одабир глумаца који својом појавом дочаравају антрополошки и етнолошки амбијент новозавјетних догађаја. Сценографија – непревазиђена, са детаљима који дочаравају сваки моменат до кога је дошла библијска археологија и упоредна историја свих оних народа (Римљани, Грци, Јудејци…) чија је сабирна тачка античка Палестина. Психолошки профил улога и слојевити сценарио разрађују канонски библијски текст у хиљаду нових димензија, од којих готово ни једна једина не излази из оквира његовог ортодоксног тумачења (а оно никада није било скучено, ни једносмјерно). Ако и има понеки тренутак у ком је наглашена нека искључиво протестантска или римокатоличка интерпретација јеванђелских извјештаја (а таквих је тренутака збиља мало) православном гледаоцу то не може сметати нити „покварити“ умјетнички доживљај овог остварења. Једном ријечју, редитељ серије, господин Далас Џенкинс је суви геније. Или по томе што је сам иницирао и редитељски водио овај пројекат, или по томе што је окупио и усмјерио тим људи (очигледно врхунских зналаца свога посла) да ураде ово што се може видјети у пет, до сада приказаних, сезона поменуте серије.
Серија Изабрани као руком односи раздаљину епоха између савременог гледаоца и апостолског времена, и вјешто нас увлачи у сваки интелектуални и емотивни дрхтај кроз који пролазе библијске личности. На трагу Гибсоновог филма Страдање Христово, и ово остварење нас успјешно враћа у неизвјесност прихватања и разумијевања Христове проповједи, у нејасно и драматично ишчекивање Христовог тријумфа, који се пред очима Његових сљедбеника претвара у невиђену трагедију, проткану издајом, љубављу, страхом… Личности људи које данас славимо као светитеље и утемељиваче Цркве, у овој су серији презентоване као људске, колебљиве, немоћне – али пуне вјере и љубави према Оном ко им отвара нове видике. Негативне библијске личности такође су нам приближене тако мајсторски, да се у њиховим драмама и лутањима, погрешним изборима и духовном сљепилу, може, хипотетички, пронаћи сваки од нас. А то је – ако је умјетност учитељица истине и живота – врхунска педагогија ове серије. Коначно, њен највећи домет је јасна порука изражена у самом њеном наслову. Сви смо ми, ма како живјели и схватали овај живот, најприје изабрани (од стране неког другог, већег од нас) да га живимо. А сваки наш успјех на путу бољег разумијевања смисла живота и јаснијег виђења Бога, свака побједа наше вјере, опет има дубоку везу не толико са нашом вољом, колико са Божијим избором на који ми требамо и можемо да одговоримо.
Извор: „Журнал“
