Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије
Једном приликом су британски новинари упитали пјевача групе The Rolling Stones ( у слободном преводу „котрљајућа камења“) Мик Џегера шта га је то навело да напише пјесму „Simphaty for the devil“.
Да подсјетимо, у тој пјесми сатана, у првом лицу једнине, говори о томе како је ометао Божији домострој спасења, те био присутан у разним историјским моментима који су људску цивилизацију удаљили од Бога. Џегер им је одговорио да је пјесму потпуно несвјесно написао. Наиме, тих дана је прекомјерно уживао кокаин и друге опијате. Једног јутра се пробудио и на столу затекао на папиру записану пјесму његовим рукописом и стилом, а да се уопште није сјећао када ју је написао, нити која га је сила навела да такво што уради.
Године 2007., уз до тада незабиљежену медијску помпу, Ролингстонси су по први пут наступали у Будви и Црној Гори. Медији, баш као и владини званичници, су се просто утркивали у оцјенама да је долазак тако великог бенда велики цивилизацијски искорак за Црну Гору, који ту државу и коначно уздиже на културолошки ниво западноевропских земаља. Морам да признам да никад нисам волио Ролингстонсе и њихов рокенрол, којег карактеришу бљештаве позорнице и десетине хиљада људи у публици. Као младић сам слушао алтернативни рок, чија је суштина у трагању за смислом живота. Понекад би на том трагалачком путу музичар иза себе оставио сјајну поезију, попут Јана Кертиса из групе Џој Дивижн.
Понекад би та поезија у великој мјери била инспирисана Светим Писмом, као код аустралијског музичара Ник Кејва, који је по мом скромном мишљењу један од најбољих савремених пјесника. А понекад би се у том трагалачком подвигу догодило да музичар повјерује у јеванђељско учење, као у случају Зорана Костића Цанета (Партибрејкерс) или Зорана Маринковића из групе Бјесови, која је добила име по хрватском преводу књиге “ Нечисте силе“ од Достојевског. Но, морам признати да је и мене заинтригирала пажња коју је црногорска јавност поклањала концерту Ролингстонса у Будви.
Мјесецима касније су се износиле разне пикантерије везане за наступ, па се могло сазнати чак и коју су храну и пиће чланови бенда захтијевали у „бекстејџу“…
Почетком прошле седмице је на Цетињу полетјело неколико котрљајућих камења у правцу аутобуса, у којем су се налазила дјеца из Никшића. Но, за разлику од горепоменутих котрљајућих камења, ова цетињска ни изблиза нису изазвала велику пажњу јавности. Тек неколико штурих осуда од стране јавних дјелатника и рутинираних саопштења политичких партија. Са друге стране, на неким интернет порталима појавио се и низ чланака који су каменовање оправдавали. Овим апологетским текстовима недостајало је само то да у њима момци који су бацили камење буду уздигнути на ниво атлетских колоса – бацача диска! Из овога можемо закључити да форма котрљајућих камења уопште није иста. Котрљајућа камења се разликују по боји, јачини, дужини, тежини …
Самим тим је различита и реакција коју изазивају у јавности. Но, постоји нешто што је заједничко и једним и другим котрљајућим камењима. То је њихова демонска суштина! И не би ме уопште изненадило да је макар један од младића, док је бацао камен на никшићку дјечицу, потпуно несвјесно пјевушио почетне стихове пјесме „Simphaty for the devil“:
“ Please allow me to introduce myself,
I’m a man of wealth and taste“…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)
