Протојереј Никола Пејовић, старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и главни и одговорни уредник „Светигоре“, началствовао је Светом литургијом која је у Недјељу слијепог, 25. маја, служена у Цркви Светог Ђорђа у Будимпешти.
На Светој служби Божијој, појао је Хор Светог апостола и јеванђелиста Марка из Подгорице, који је своје наступе и концерте имао у Сремским Карловцима 21. маја, уочи празника Преноса моштију Светог Николаја, а 24. маја у Текилијануму у Будимпешти.
Послије читања јеванђелског зачала о чудесном исцјељењу слијепорођеног, које је извршио Господ Исус Христос, након којег је исцјељени својим тјелесним очима видио онога који је за себе рекао да је Свјетлост свијета и својим Васкрсењем освјетлио цијелу васељену, сабранима се обратио прота Никола Пејовић, чију бесједу преносимо у цјелости:
Христос Васкрсе!
Часни оци, драга браћо и сестре,
Прије свега желио бих да вас све срдачно поздравим, да заблагодарим Богу на дару да ова два дана будемо овдје, у овом дивном граду, да посјетимо наше светиње. Да и ми овим светињама принесемо онај дар и таленте које смо добили од Бога, пјевајући, славећи и служећи Њему, и призивајући благослов Божији, тако освећујући се и просвећујући се, примајући још један драгуљ и бисер вјере и наше свете православне Српске цркве.
На првом мјесту, хвала нашим митрополитима, Митрополиту Лукијану на благослову да дођемо и Митрополиту Јоаникију, чије поздраве и преносим, који је благословио да ми имамо ову малу турнеју коју смо започели у Сремским Карловацима, а завршавамо је овдје у Будимпешти, пјевајући и служећи Свету литургију.
Данас се налазимо у овој последњој недјељи пасхалног периода пред Вазнесење Господње. Та недјеља посвећена је слијепом и увијек, сваке године изнова, слушамо ту јеванђелску причу због које се и зове Недјеља о слијепом.
Могли бисмо помислити да је ова јеванђељска прича искључиво везана само за оне који имају тај тјелесни недостатак, али ако дубље проникнемо у тајну Јеванђеља Христовог, у тајну Цркве Божије, у тајну проповједи Господње и онога што је Он донио у овај свијет, видјећемо заправо да Господ не говори само о тјелесном слијепилу, него говори о духовном, јер постоје не само тјелесне очи, него постоје и очи ума. И то свештеник чита увијек пред читање Јеванђеља: да Господ отвори очи ума нашега. Постоје и очи душе, постоје и очи срца нашега, што значи да човјек може бити слијеп по више основа.
Оно тјелесно слијепило, сагледавајући цјелокупни значај човјековог живота, бива и најмањи недостатак, јер ако остане човјек духовно слијеп, ако само сведе свој живот на гледање тјелесним очима, онда се богами, како каже наш Његош, није имао рашта ни родити. Тјелесне очи као и све тјелесно што човјек добија рођењем од оца и од мајке, оно пролази, јер пролази слава и обличје овога свијета. Човјек је рођен од оца и од мајке, прима тај дар живота, али ако свој живот сведе само на ту хоризонталу, онда тај и такав живот, и тај и такав вид, има свој почетак и свој земаљски крај. И онда је то као да смо играли неку утакмицу коју смо већ унапријед изгубили.
Зато је Господ дошао у овај свијет, да човјек не би играо изгубљене утакмице и да човјек не би водио бесмислени живот, проживљавајући ових 20, 30, 50 или 80 година…. све је то као да човјек уђе на једна врата а изађе на друга. Дошао је Господ, како каже, да донесе свјетлост. Ту свјетлост коју је Господ донио, није свјетлост од овога свијета јер је она постојала и прије Његовог доласка и зато овај слијепац и ово слијепило није само везано за тјелесне очи, оно је само показатељ како Господ и тјелесни вид дарује онима који немају тај вид, само кад то хоће и кад је то на корист онима које дарује. Али све нас призива да отворимо очи ума нашега, очи срца нашега и очи своје душе, да се свјетлост усели у нас и да више не ходимо као они који ходе по тами, него да ходимо по свјетлости овога свијета и свјетлости Господњој, којом је обасјао сваку душу и свакога човјека који долази на свијет.
Једна од најпотреснијих јеванђелских прича је ова коју смо данас чули. Слијеп од рођења долази код неког човјека који му каже: сад ћу ја од своје пљувачке да начиним мало блата, да ти намажем очи, а ти иди у ону Силоамску бању и тамо се мало умиј. И можете замислити, која то људска логика може да наведе овога човјека да све то уради?! Ниједна! Зато је овај слијепац отворио прво очи своје душе и свога срца, и тим очима вјере он је пристао на оно нашта бисмо и ми и данас, знајући ову причу, рекли: хајде мани ме се тога. Он је без ријечи, са дубоком вјером у свом видовитом срцу и својој видовитој души, отишао и урадио онако како му је Господ рекао и одједном је прогледао. И питају га послије: како си прогледао, како је то он учинио? Он им је објаснио како је прогледао. Наравно да нису могли да вјерују, па су га поново питали. Он каже: ја вам казах, ви ако хоћете вјерујте. Или хоћете и ви да будете његови ученици? Ја не знам шта је тај човјек урадио, али ја сам био слијеп а сад видим.
И он постаје истински свједок Христа Бога, Његове свјетлости васкрсне и Његовог смисла живота који нам је дао и пута који нам је показао. И тај пут јесте пут безграничне вјере у Бога, да не испитујемо Његове ријечи, него да их примимо у своме срцу, да отворимо очи унутарње наше душе и нашега срца, и њоме ћемо да видимо прво свога ближњега другачијим очима. Нећемо га само гледати кроз неке недостатке, мане и гријехове које имамо. Него ћемо га гледати као вјечнога брата и сабрата, гледаћемо га као онога који је створен по лику Божијем, који нам је дат као сапутник у овоме животу. Да заједно носимо крст овога живота и да заједно ходимо за Господом. Гледаћемо другачијим очима и свијет око себе, па ћемо знати да све оно што имамо као богатство у природи, од ваздуха, воде, свега онога што нам је неопходно да живимо, да је Бог онај који је све то творио и на томе благодарити Богу. И на крају, гледаћемо другачијим очима и на себе и свој живот и видјећемо да је смисао нашега живота у служењу Господу и у служењу ближњима.
То је онај крст и она хоризонтала и вертикала – љубав према Богу и љубав према човјеку. У томе је смисао нашега живота. И ако тим очима духовним прогледамо, онда ништа што се у нашем животу дешава неће бити бесмислено, нећемо имати проблема са болестима савременог свијета: ни са депресијом, ни са анксиозношћу, ни са неком малодушношћу, него ћемо гледати тим очима у Бога вјечнога и непролазнога. И гледати једни у друге тим очима, призвани да и ми постанемо не дјеца смрти и пролазности и таме, него дјеца свјетлости, дјеца вјечног и непролазног живота.
Васкрсли и вазнесени Господ нека Духом Светим и нама отвори те духовне очи, да бисмо тим очима гледали, да бисмо тим путем ходили и да бисмо тим и таквим животом живјели. Амин, Боже дај!
Христос Васкрсе!
