Umetnost Leonardo Da Vinci Tajna Vecera

О скандалу на отварању Олимпијских игара у Паризу: Свака слобода за собом повлачи и одговорност

Име: 04. 08.2024- SAOPSTENJE CRKVE POVODOM OI U PARIZU; Опис: "04. 08.2024- SAOPSTENJE CRKVE POVODOM OI U PARIZU". Тип: audio/mpeg

Отварање овогодишњих Олимпијских игара у Паризу је обележио скандалозни перформанс који се тешко може назвати чак и поткултурним.

Садржај тог перформанса – без потребе да улазимо у његове детаље који су претходних дана помно анализирани од стране многих – несумњиво се може окарактерисати као антихришћански, а самим тим и као антицивилизацијски, будући да европска цивилизација почива управо на хришћанским вредностима. И колико год га неки људи правдали „слободом уметничког израза“ не сме се заборавити чињеница да свака слобода за собом повлачи и одговорност.

На поменути догађај, приметимо, нису реаговали само хришћани, већ и муслимани. Нису реаговали само религиозни људи, већ и личности попут Илона Маска, најпознатијег човека из света савремених технологија, који каже да није верујући, али, према сопственим речима, држи и поштује управо основне хришћанске етичке принципе. После свега што се десило још увек је актуелно питање: како је могуће да се тако нешто догоди у културној престоници Европе која је, притом, не тако давно била и символ пристојности?

Тренутно присуствујемо глобалном тренду уништавања пристојности у јавној сфери, која пред нашим очима нестаје под притиском масовних порука вулгарног типа. Пристојност сама по себи означава уважавање и поштовање другог, што би требало да је у основи сваког здравог друштва. Притом, дрскост и крајњи примитивизам у омаловажавању једног од најлепших уметничких дела свих времена, „Тајне вечере“ Леонарда да Винчија, уметника и проналазача који је по генијалности био раме уз раме са нашим Николом Теслом, говори и о још једној димензији суноврата. Она се тиче одбацивања концепта лепог и доброг. Подсетимо, у античкој мисли лепота и доброта су биле изједначене, суштински и терминолошки. Данас, толико векова после епохе незнабожачке постојбине Олимпијских игара која је толико ценила лепо и добро, дошли смо до парадокса да се у Европи, која је вековима уназад просвећена Христовом науком, догоди да се на отварању Олимпијских игара исмева оно најлепше и најбоље – лик Христов и Његових Апостола.

Уопште се не поставља питање да ли православни хришћани треба да одговоре на овакве јавне скарадности и дрске увреде светињâ – реакције помесних Цркава су сасвим јасне и одлучне. Поставља се друго питање: да ли је то једини начин на који треба да одговоримо? Несумњиво није, јер наш основни одговор треба да буде на нивоу светости сопственог живота – једино она има силу да одагна таму греха. Зато овај догађаји посредно опомиње на одговорност и свих нас савремених хришћана који смо у великој мери изгубили огањ вере који је Господ распалио у срцима људи (ср. Лк 12, 49). Постали смо млаки и бљутави (ср. Отк 3, 16), без соли врлинског живота (ср. Мт 5, 13), а то има итекако утицаја и на друштва у којима живимо. Зато су нам овакви догађаји упозорење и подстицај да се покренемо и учинимо све што до нас стоји да се према речима Господњим „тако светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и да прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт 5, 16). Јер примарна битка се данас у свету који потресају сурови сукоби и дубоке поделе не води у војном, економском или геополитичком домену, већ у области људских умова и срца. У тој бици хришћани треба да буду у првим редовима као сведоци истинске Светлости.

Призвани смо, можда више него икада раније, да сведочимо своју веру и то пре свега делима, а потом и речима. Свуда, па тако и на Олимпијским играма. Хришћански спортисти, који учествују на париском догађају оскрнављеном бласфемичним перформансом, треба да га освештају молитвом и исповедањем вере на начин који је достојан хришћанског имена и призвања. Добар пример је показао наш брат у Христу, тениски шампион Новак Ђоковић, врлински спортиста и Србин стаменог карактера, који је више пута до сада дао до знања да се не мири са неправдама и девијацијама. На питање новинара шта ће учинити пред предстојећи меч на Олимпијским играма, због повреде претходно оперисаног колена, брат Ноле је узео у руку свој крст који носи око врата, целивао га пред камерама и рекао да ће се молити Богу. Наредног дана је тријумфовао у мечу показавши да се „сила Божја у немоћи показује савршеном“ (2Кор 12, 9).

Нека би Господ Бог дао уразумљење и искрено покајање онима који су увредили цео хришћански свет крајње непристојним и увредљивим перформансом у Паризу. Нека би им то даровао пре свега ради њих самих и ради њиховог спасења, а ми смо спремни да им пружимо руку помирења.

А српским олимпијцима нека Господ дарује снаге за спортско борилиште, но изнад свега нека им дарује духа премудрости – да стално имају на уму да је спортско надметање само слика главне борбе коју војује сваки од нас, борбе на подручју ума и срца према чијим резултатима ћемо бити оцењени за вечност.

Информативна служба Српске Православне Цркве