ОД НЕМИРА ДО НАДЕ
(сјећање на 26. децембар 2019. године)

Пише: Ђакон Павле Љешковић

Било је то једно од оних јутара у којима се човјек буди са немиром. Устао сам и обавио своје свакодневне обавезе, па тек онда одлучио да преко интернета прочитам најновије вијести. Прво што сам погледао је видео снимак говора блажене успомене митрополита Амфилохија, поред кивота са моштима Светог Петра Цетињског, у Цетињском манастиру.

Више од ријечи говорило је неколико митрополитових болних уздаха који су се могли чути на самом почетку снимка. Затим су редом почели да пристижу слике и снимци крсног хода који је кренуо од подгоричког храма Васкрсења ка манастиру Светог Симеона Мироточивог, у Немањином граду, а који је од стране полиције заустављен на Блажовом мосту. Након што сам угледао слику епископа Јоаникија како сједи на бетону, окружен свештенством, монаштвом и вјерним народом, одлучио сам да позовем свештенике са којима служим у будванском храму Свете Тројице, у Старом граду. Отац Борис и отац Петар су се сложили са мном да у оваквом тренутку не можемо само сједимо код куће и чекамо. Убрзо нам се придружио Миладин, наш школски друг из времена док смо учили богословију, па смо сви заједно кренули за Подгорицу.

На првој кривини при изласку из Будве нас је зауставила милиција. Након рутинске провјере су нас пустили да наставимо даље, истовремено нам својом гестикулацијом, погледима и изразима лица поручиваши да су они само људи који раде свој посао. Убрзо смо на путу сусрели још неколико патрола „људи који само раде свој посао“, међутим, оно што нас је посебно изненадило јесте веома мали број возила која су се кретала у правцу Подгорице. Као да је већина обичног свијета сматрала да би се тога дана могло догодити нешто страшно и злокобно, па су, одлажући своје обавезе, радије одабрали да остану код куће. Убрзо смо стигли до храма Васкрсења и пјешице се запутили према Блажовом мосту.

Успут смо посматрали, за Подгорицу, необичну слику празних кафића и радњи. На мосту затичемо добро позната лица, будући да је ту био велики број свештеника, већином из Будимљанско-никшићке епархије и са црногорског приморја, монаштва, баш као и вјерника, махом из Никшића и Подгорице. Са друге стране ограде која нас је одвајала од скупштине примијећујемо органе реда, који су се смјењивали на сваких пола сата.

Са озвучења су се чули тропари и богомољачке пјесме и добро познати гласови свештеника Милоша и Стефана. Повремено би се окупљенима обратио о. Предраг са најновијим вијестима, па смо тако бивали упознати са дешавањима у скупштини и обавјештавани о блокадама путева у Беранама, Будви и на мосту на Ђурђевића Тари, на којем ће нешто касније бити претучено неколико вјерника а владика Методије задобити лакше повреде. Заједно са братством из манастира Острога стигао је и мој колега професор богословије Александар, са којим размјењујем утиске и информације.

Сусрећем и доста својих садашњих и бивших ђака, од којих су неки сада већ свештеници и свештеномонаси. У цијелој тој малој заједници која се тога дана окупила, они су некако најактивнији и највише се крећу међу народом, трудећи се да га охрабре и дају му наду. Након неуспјешних преговора у скупштини међу вјерне је стигао митрополит Амфилохије да им каже ријечи утјехе. Након бесједе се видно уморан упутио према храму Васкрсења.

Нешто прије поноћи сам и ја осјетио прве знаке умора, па сам одлучио да сједнем на једној од клупа у оближњем парку. Накратко се осамивши, подсјећао сам се свих догађаја који су претходили овом дану. Размишљајући о Тројчинданском сабору, сјетио сам се да сам тада последњи пут видио, блажене успомене, Предрага Вукића, историчара са Цетиња. Био је свјечано обучен, као да је у питању каква светковина и необично веселог расположења. Десном руком стежући препуну кесу књига, говорио је у заносу изазивајући знатижељу људи који су нас окруживали а који га, углавном, нису познавали. Причао ми је о позиву који је добио у ноћи уочи сабора. Са друге стране жице добро познат глас ка је преклињао да не иде на сабрање, али га то нипошто није поколебало у његовом увјерењу да тога дана мора бити у Подгорици.

Пеђа је сматрао да ће борба против закона бити дуга и исцрпљујућа, те да ће на крају из ње Црква изаћи као побједник. Ове његове ријечи ће се касније испоставити као пророчке, баш као и много тога што је за живота писао и говорио. Након сјећања на драгог брата у Христу устао сам са клупе и кренуо према огради. Успут сам срео још познатих лица : Рајо ми је говорио о дешавањима на сјеверу Црне Горе, Радинко ме упознао са виђењем цијеле ситуације из визуре једног пјесника, док ми је Милојица причао о својим догодовштинама на путу од Никшића до Подгорице. Убрзо смо сазнали вијести о хапшењима у скупштини оних посланика који су се противили закону. Неправедни закон је био изгласан, након чега су монахиње упалиле 45 свијећа, што је била симболика везана за број посланика који су га изгласали . Ово је уједно била и последња молитва за њих, будући да ће касније бити изопштени из Цркве. Са друге стране ограде примијећујемо неке нове људе пријетећих погледа, за које смо претпоставили да су припадници САЈ-а. Чујемо и злокобне лавеже, за ову и сличне прилике, дресираних паса, који су нам се приближавали.

Владика Јоаникије држи бесједу у којој истиче да тога дана као да смо били на покајању и сахрани, будући да су право и правда умрли у Црној Гори. Даје нам благослов да се вратимо својим кућама уз напомену да ће се наша борба наставити. Три су часа иза поноћи и ми се крећемо ка храму Васкрсења. Ја и О. Евстатије из манастира Ђурђеви Ступови, примијећујемо у улазима зграда сакривене „људе који само раде свој посао“ у пуној борбеној опреми, како будно мотре на сваки наш корак. Тек тада схватам да нам се у међувремену придружило и мноштво подгоричке омладине.

То наше мирно и достојанствено кретање у колони ка храму ће бити увод у величанствене литије које ће касније довести до побједе над срамним законом. Док смо путовали према Будви, осјетили смо те ноћи наново рођену наду, која се у том тренутку једино могла објаснити вјером у Христа и Божију правду, која је, гледано земаљским очима, понекад спора али зато увијек достижна.

(Aутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)

Успомена на ноћ 26. децембра 2019. г.

Ноћ ће ова останути
упамћена кроз времена,
јер на мосту Блажовоме
сину искра из камена.
Те је ноћи Соко Јоле,
ког’ све ране рода боле,
запалио плам слободе,
крај Мораче хладне воде.
Уз њега се на стотине
смрзавало Соколова,
али само четворицу
поменуће пјесма ова.
Однекуда по том мразу,
из густога изби мрака,
чета мала ал’ ваљана
Јокашевих храбрих ђака.
Ту је Вујке, ту је Павле,
ту је Чока Соко Сиви,
коме баста и дан данас
да хајдучки живот живи.
Кадар стићи, и утећи
и на страшном мјесту бити,
и са браћом у механу
ка’ Краљевић вино пити.
Све му баста, све му приста
мана му се наћ’ не може,
да је таквих мало више
крај ђе би нам био Боже.
Са њима је долетио
из Никшића пјесник врли,
Крулановић, а Јокаш их
као добри Отац грли.
И њему је камен тешки
са јуначког срца пао,
кад је ове Соколове
поред себе угледао.
Тако ова слика наста
успомене која крије,
а једног ће дана знам то
красит’ стране Историје.