У четвртак 18. јула 2024. године, на празнике Преподобног Атанасија Атонског и Преподобног Сергија Радоњешког, Светих мученика Дабробосанских и Милешевских и спомена иконе Пресвете Богородице Домостројитељка, у организацији Културног Центра Жабљак, у сали Општине Жабљак, организовано је вече духовне поезије, у оквиру које је промовисана књига “На Логосној стражи”, аутора теолога Радмиле Грујић.
Књига је изашла у издању манастира Фенек и са благословом игумана архимандрита Макарија Ристића, који је и рецензент књиге. Корице књиге урадио је ђакон Милорад Милосављевић. Аутор књиге ” На Логосној стражи” теолог Радмила Грујић, своју четврту књигу посветила је унуци Искри, “бакиној души и бакином сунцу”.
На промоцији књиге “На Логосној стражи” говорили су хаџи Александар Вујовић, професор Цетињске богословије и уредник Катихетског програма Радио Светигоре, књижевник др Саша Зејак и аутор теолог Радмила Грујић.
Модератор промоције који је такође говорио и књизи био је проф. Данило Симићевић, професор српског језика и јужнословенске књижевности.
Промоцији су присуствовали и протојереј Миливоје Јововић, парох жабљачки, породица Радмиле Грујић, бројни пријатељи, комшије, као и љубитељи писане ријечи и духовне поезије.
Радмила Грујић (1952) завршила је Богословски факултет. Сарадник је „Православног мисионара”, гласила Српске православне цркве. Предавала је веронауку при Храму Вазнесења Господњег у Жаркову. Поклоницима писане речи познате су и њене књиге „Птице у очима” и „Песник логосног свемира”. Њен узор је Десанка Макисмовић, којој је пре овог поетског ткања, посветила књигу „Религија Десанкина” као поетску студију, тачније поетско-богословски коментар на све Десанкине песничке збирке.
А.В.
СТРАЖЕЊЕ И ТРАЖЕЊЕ
Слово о књизи „На Логосној стражи“ Радмиле Грујић
Браћо и сестре, Хвала Богу што смо овдје вечерас, као чувари писмености – јер како црквена стихира каже „И ВИ служитељи и чувари Логоса“ јер свако од нас чува тај савршени отисак ријечи, којим нас је Бог описменио у вјекове. Као и сваки дар, дар ријечи односно дар писма, мора да се чува. Чува се – како вечерња стихира каже „Од страже јутарње до ноћи, од страже јутарње. Нека се узда Израиљ у Господа.“
На Логосној стражи ауторке Радмиле Грујић, је најречитији примјер теологије у стиху, баш онакве теологије, на какву смо навикли од Отаца Цркве од Светог Новог Богослова па до Светог Николаја Жичког. Радмилине химне божанствене љубави, почињу тематски аналитично и научно – почињу словима – првим словом „Аз = Ја“ и другим словима, које чине јединствену савршену земаљску словесну заједницу, која се назива АЗБУКА. Од те прве, праријечи, настао је симбол слова и преко њега – Духом Светим, слова су пронијела словесност у Васељену. Јер Бог је словима, односно азбуком, омогућио човјеку да искаже своју љубав према Богу и његовој творевини. Тиме се слова изједначавају са гласовима и азбука са језиком једнога народа. Глас и слово су вертикале и знамење језика. Без слова, глас би остао у прошлости а без гласа, слово би остало нијемо. Јак глас тражи јако слово и обратно. А обоје тражи јакога човјека. Онога који може да отрпи снагу гласа и печат слова.
Један такав човјек је Радмила Грујић – способна да носи снагу, односно да је исказује носећи терет промисла. Након словног увода у књигу, практично прва пјесма Радмилина је Свети Дух! Баш као што се приликом сваког Богуугодног дјела призива Утјешитељ, Дух Истине, да покрене, укријепи и саврши дјело. Онда настаје благослов и настаје дјело, како Радмила наводи – „Свети Дух јој пјева а она ослушкује.“ То је један од најљепших исихастичких кљижевних момената, који може да се нађе у литератури. У колијевци ријечи, Утјешитељ тјеши своје чадо, уљуљкава га својим треперењем и пјева му Едемску пјесму. Ону пјесму која је радосна вијест – Јеванђеље човјеку, како се назива и следеће Радмилина пјесма. У овој пјесми она указује на пут који води до Едема, који нам је утабан и поплочан свецима и прецима. Нама остаје само да желимо да ходимо по њему, не осврћући се уназад, и гледајући поред себе своје ближње и свој народ.
То је пут, за који не требају сребреници нити било каква давања, само чисто срце и повјерење у својега Бога. То је најскупљи пут на свијету, који нема мјеру давања. Будући да је душу немогуће процијенити земаљским мјерилима, јер речено је – „Вриједнија је једна човјекова душа од читаве творевине у васељени.“ Као таква она се не може мјерити неупоредљивом односно неселедљивом мјером.
А онај ко све мјере помјера јесте пјесник – Поета, онај којега је Радмила описала у својој следећој пјесми. По њој, Поета је само један а пјесника има више. Поета је онај који оживотворава слова, крајњи дјелатељ сваке креације а пјесник је онај који ослушкује, слуша и записује. А све то ради потпуно вољно и слободно, славећи своју слободу свакога часа и на сваком мјесту. То је она слобода „Којом нас Христос – Поета ослободи“ и из које исходи њена следећа пјесма – Пјесма чудесна. Види се да је пјесникиња обраћала посебну пажњу и на редослед пјесама, без обзира на њихову хронологију стварања, како би се добило поптуно смисаоно заокружено дјело у којем свака пјесма проистиче из друге и дава првенство већем. То је мала догматска књижевна слика, којом науком Радмила, по своме теолошком звању беспрекорно влада. Пјесма јој је чудесна јер је плод љубави, основног покретача васељене, која се у богосложбеном стиху „не да поколебати“ јер је утврђена у свељубави и док она постоји, не постоје вјетрови земље и поднебесја, који је могу корак помјерити.
Од пјесама настаје поезија и њена наредна пјесма се баш тако и зове. Затим иде Свјетлосна пјесма, Благодат пјесме и сва друга стихословља пјесникиње, од којих многе подсјећају на најљепше стихире Октоиха имајући потку и поуку у личном подвигу, будући да Радмила у једној својој пјесми наводи да се „љубав учи“.
Није њој љубав књишка наука и прости агностички приступ. Јер тада би само учени били врлински људи, већ се љубав учи у контексту сопственог раста, истражује се, побјеђујући искушења и човјек постаје све приступачнији и шири за већу откривену љубав. И тако обоје расту и човјек и љубав у њему. Тачније човјек расте, колико расте његова љубав. И судиће му се по мјери љубави у којој се затекне. Та мјера је универзална и то пјесникиња зна, будући да у својој пјесми „Измерена“ наводи незаписане Христове ријечи „У чему те затечем, по томе ћу ти судити.“
Зашто је Радмила Грујић битна и потребна своме народу. Битна је онолико колико је битан глас и слово, односно језик једнога народа. Битна је колико су битне његове химне, будући да се само пјесма пјева и да је предодређена за пјевање. Битна је колико је битан и садржај пјесама које се пјевају, будући да је Богоглагољивост врлина која је опјевана и на стихирама Васкршњег јутрења у којој се пјева о Богонадахнутом Авакуму који стоји са другима на божанској стражи. Тако и Радмила Грујић стоји раме уз раме са великим стихословима српскога народа, чува српска слова и постаје заштитница врлинске истине.
Зашто је књига „На Логосној стражи“ битна и потребна нашем народу. Битна је онолико, колико је битно црквено-народно предање, које се одсликава у овој књизи, колико жива слова говоре о Живом Богу, који је пут, истина и живот, а ова књига је путоказ ка истини живота.
Радмила, остани за вјекове и радосна и мила. Подарила си своме народу слова за памћење и пјевање. Теби је у пјесмама пјевао Бог и није те успављивао, већ напротив – будио те, да га славословиш, да те сан и дријемеж не нађу неспремну и да стражиш, над собом и другима.
др Саша Зејак
