Pjesma desetogodišnjeg Ognjena Andrića posvećena Momišićkim mučenicima:
Momišićki mučenici
U zla vremena
u teške dane,
krvavo Sunce
Popovićima svane.
Na Veliki četvrtak
Osmanski dželati
crkvu zapališe
i u nju decu zatvoriše.
Behu oni samo deca
jedne škole učenici,
ni slutili tada nisu
Momišićki mučenici.
Tog su dana ugašena
mlada srca, nevina, čista.
Postradaše na mukama
na dan Vasnesenja Hrista.
Vatrena stihija
i poslednja litija,
učitelji i učenici
Momišićki mučenici.
Jecala je tada Gorica,
tugovao Sveti Đorđe,
plakala je vasiona,
nebeska se čula zvona.
Plamen beše do oblaka,
svaka iskra dečija duša.
Vinuše se ocu svome
nazad domu jedinome.
Kroz gorišta i pepeo
majke traže čeda svoja,
suzama ih zalivaše
tugujući bez spokoja.
Otvoriše se nebesa,
u najlepšem sjaju
i začu se glas anđela:
,,U našem su zagrljaju” .
,,Ne tugujte mile majke,
pričajte svima neka znaju,
oni su sada nebeska vojska,
vaša su deca srećna u raju”.
