Пјесма десетогодишњег Огњена Андрића посвећена Момишићким мученицима:

Момишићки мученици

У зла времена
у тешке дане,
крваво Сунце
Поповићима сване.

На Велики четвртак
Османски џелати
цркву запалише
и у њу децу затворише.

Беху они само деца
једне школе ученици,
ни слутили тада нису
Момишићки мученици.

Тог су дана угашена
млада срца, невина, чиста.
Пострадаше на мукама
на дан Васнесења Христа.

Ватрена стихија
и последња литија,
учитељи и ученици
Момишићки мученици.

Јецала је тада Горица,
туговао Свети Ђорђе,
плакала је васиона,
небеска се чула звона.
Пламен беше до облака,
свака искра дечија душа.
Винуше се оцу своме
назад дому јединоме.

Кроз горишта и пепео
мајке траже чеда своја,
сузама их заливаше
тугујући без спокоја.

Отворише се небеса,
у најлепшем сјају
и зачу се глас анђела:
,,У нашем су загрљају” .

,,Не тугујте миле мајке,
причајте свима нека знају,
они су сада небеска војска,
ваша су деца срећна у рају”.