Olivera Radić

Olivera Radić: Dara je simbol stradanja, opomena i upozorenje!

Ime: 22.02.2021 Olivera Radic dara iz Jasenovca; Opis: Dara je simbol stradanja, opomena i upozorenje! Tip: audio/mpeg

Piše: Olivera Radić

Te godine smo sa KUD-om “Božidar Micić” iz Velike Hoče išli u Staru i Novu Gradišku na sabor folklora iz cele Jugoslavije. Bila je 1987/1988. Ne znam tačno… Nemam ni fotografiju (ako neko ima nek mi pošalje). Bili smo raspoređeni po kućama Srba i Hrvata. Lepo su nas dočekali. Domaćini moje drugarice Mire i mene su bili Hrvati. Fina skromna porodica (baba u crnini, sin, snaja, unuka devojka). Spremali su nam jela i kolače, spavali smo u krevetima sa uštirkanim čipkanim posteljinama i sve je mirisalo na ljubav. Imali smo priredbe danju, bilo nas je sa raznih strana, a mi smo predstavljali AP Kosovo i Metohiju.

Jednog dana su nas organizatori Sabora poveli da vidimo Jasenovac. Bila sam još dete, na pragu devojaštva, kao i par nas u folkloru. Ostali su bili stariji… Pa i neki naši roditelji su bili članovi folklora i došli s nama. Tamo je bio muzej. Ne sećam se dvorišta…Sećam se velike prostorije na čijim su zidovima bile ogromne fotografije, crno bele… Na njima deca, mnogo dece…gole, mršave, mrtve dece… Bilo je i odraslih… Gomile mrtvih ljudi, muškarci i žene. .neki bez očiji, neki sa smrskanom lobanjom, rasporenom utrobom… Ne znam da li sam i koliko dugo mogla da zadržim pogled na jednoj fotografiji… Znam da su na njima bile i neke uniforme sa noževima u rukama i još nečim… I neki nasmejani, polugoli noženosci, sa krvavim očima i ružnim osmehom… Nisam želela da im se zagledam u lice… Bojala sam se…

A pored zidova bile su postavljene neke žice, neki lanci, noževi, jedan malj, ogroman na jednom panju… sekira…konopac…Ne sećam se ko nam je pričao, al se sećam da je govorio kako su tim spravama mučili Srbe, Jevreje i Rome, tim maljem udarali u glavu, ubijali….

Čitala sam Goranovu Jamu pre toga, znala sam i sad znam napamet stihove čoveka čija je krv i ,,svetlo i tama”, a koji je opisao stradanje u jednoj jami čije su slike tu u Jasenovačkom ,,muzeju” stajale preda mnom. A onda nas uvedoše u salu, bioskopsku, gde nam pustiše desetominutni film, dokumentarni, snimljen u Jasenovcu tih mučeničkih godina… Snimali mučitelji sebe ,,heroje krvnike”. Jecali smo kad smo izlazili iz sale. ..

Nismo komentarisali o Jasenovcu sa našim domaćinima… A kakve veze oni imaju s tim, oni su Hrvati, ne ustaše… Znali su oni da smo tamo bili… Al ćutali smo o tome… Ćutali smo i mi…nesvesno ili…

Nismo osvojili ni jednu nagradu na toj smotri folklora i tom takmičenju, a u autobusu smo pevali i jeli princes krofne koje su nam domaćini pripremili za put… Ja sam od domaćice dobila i saksiju sa “Hristovim vencem” cvećem koje ima najlepši miris i čiji cvet plače…

Nastavili smo život u našoj Metohiji u kojoj se samo potajno mogla čuti neka priča iz Drugog rata. Priča o silovanju i ubistvu tri starice u Mijačin dolu kraj staze koja iz Velike Hoče vodi za Zočište, odsečenih dojki i odranih intimnih delova tela, o streljanju 13 čestitih Srba iz Velike Hoče i Orahovca, o majci Veliki koja je u marami donela u selo kosti svoga sina Strahinje… Skrivali su stariji vešto te priče od nas, i još mnogo drugih priča(istina) o stradanju našeg naroda … Da, i ona kad su pred kraj rata mobilisali muškarce i terali u Drenicu iz koje su opet u selo i Orahovac vraćeni neki u kovčezima (ako je i kovčega bilo)… ,,Da je Tita poslao oružje bilo bi bolje, ne bi izginuli”, reče mi jedna starica pričajući o pogibiji njenog brata u Drenici. A Tita ih je poslao baš i da ginu…

Oko nas su živeli već odrasli ljudi, u koje su se pretvorila siročad tih stradalnika… A mi? Igrali smo šotu, i pevali “roka mandoljine”, i u dečjem odmaralištu u Bečićima uzvikivali jednoglasno “bukur, bukur!” uz naše “fino, fino!” …. I tako smo kulturu sećanja zamenjivali kulturom bratstva i jedinstva… Ubitačnom i lažnom kulturom u koju smo unosili njihovu kulturu i naš zaborav. Dok se ponovo nije povampirila uspavana zver. I počelo je opet u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu i Metohiji… Onaj Jasenovački kompleks je uništen, možda su isti predmeti opet vraćeni u upotrebu, a Goranova jama se preselila i u Volujak tu nadomak mesta našeg življenja. I u Radonjićko jezero, u Klečku… Tamo su odveli sada ne neke ljude koji su nama nepoznati, već naše sugrađane, prijatelje, braću Kostiće, Baljoševiće, Božaniće, Vitoševiće…. Šota je prestala da se igra, a na moje zaprepašćenje, neki stariji mi rekoše ,,Mi smo znali za šotu i ta ubijanja dece oko vatre”. Znali su, a ćutali! I došlo je vreme da ja sklapam ruke na grudima sugrađanima čije su utrobe razorile granate, kao nekad nana deda Rade Jovičića, Doca, utrobu ubijenom Janićiju Vitoševiću, i da prisustvujem preuzimanju delova tela, čak i po samo jedne kosti (od celog čoveka) i smeštanju u kovčeg pod ogromnim belim šatorom na Merdaru, sahrani na Orlovači, sahranama u Jagodini, Kraljevu, Orahovcu, Velikoj Hoči…

I da, ono najvažnije! Hoću da gledam Daru iz Jasenovca iako ,,će me boleti želudac”. Jedino ako nas “zaboli želudac” ostaćemo svesni zločina koji su činili našem narodu. Da pamtimo, ne da bismo se svetili, jer tad se ne bismo razlikovali od njih, od onih kojima su kame i lanci ideali i oruđe u ostvarivanju životnih i nacionalnih ciljeva! Već da budemo svesni prošlosti! Da budemo svesni nepravde koja nam je činjena! Da znamo ko smo! Da znamo da nas sa Neba posmatraju lica svetaca čije su oči ostale u nekoj jami, da se za nas mole duše dece, žena i staraca stradalih u Jasenovcu, Jadovnu, Šaranovoj jami, Prebilovcima, Retimlju, Opteruši, Belaćevcu, Volujku, Klečki, Orahovcu… I još i još …

Dara nije osoba! Dara je simbol stradanja! Dara je opomena i UPOZORENJE!

E pa, imajmo želudac da je odgledamo, i da takvih filmova bude više. Ne da ih izmišljamo, samo da svedočimo onima koji će ih upakovati u sat vremena za nezaborav i otrežnjenje našeg naroda. A svako od nas zna bar po jednu Daru. Samo da je sasluša… I pamti…I bori se protiv onih koji ubijaju tela! Najjačim oružjem- MOLITVOM I NEZABORAVOM!

Praštajte!

Izvor: Facebook/pokretzaodbranukosovaimetohije
Foto: (TV Hram)