У име Оца и Сина и Светога Духа.
Ваше Високопреосвештенство, часни оци, драга браћо и сестре и драга дјецо Божија. Саслушајмо глас крви мученичке!
Она је сама сјеме за нове хришћане, и срећан је народ који их има! А не постоји хришћански народ на овом шару земаљском а да није имао своје мученике, а имајући своје, има и Васељенске. Јер нема времена ни вијека у овоме свијету а да није било некога страдања. Некада су та страдања била видљива, очигледна, када су непријатељи устајали на мученике, као што је овдје код нас био случај са страдалницима Момишићким, а данас имамо непријатеље који су невидљиви. Али небитно гдје је мученик страдао, страдао је за Христа, његова крв је крв Христова проливена за нас и за живот свијета. И свако мученичко жртвоприношење је приношење себе самог на олтар Божији, на олтар прави, који Господ прима у Свој наднебески Жртвеник као миомирисни кад.
Па имамо првомученика и архиђакона Стефана који је грубо каменован и страдао од непријатеља вјере Христове. Тај свијетли примјер његовог страдања је задивљујући, молећи се за његове убице и мучитеље, исказује и показује своје уподобљење Христу. Јер тако и Господ наш Исус Христос са Крста моли Оца свога, да опрости јеврејском народу јер не знају шта чине.
Посебно треба да схватимо да мучеништво није паћеништво јер страдање губи смисао ако није у име Божије, у име вјечнога живота, ако није из пeрспективе Царства небескога: Онда је то мучеништво онога лијевога непокајанога разбојника који није познао Христа. Тог мучеништва и такве врсте свједочења било је кроз људску историју све вријеме, када су људи за пролазне идеале и филозофије и вриједности овога свијета страдали узалуд. Једино истинско право страдање је оно које нам свједоче ови мученици, јер страдање за Христа је једино страдање које има свој смисао. Па и сама ријеч „ο μάρτυρ“ која је грчког поријекла значи – свједок! Чега свједок? Свједок Христа, Христове жртве за нас! Потпуно охристовљење.
Сада имамо разних видова мучеништва, како изложење тијела својега на муке, тако има и духовно мучеништво које је борба са самим собом и одрицање од самога себе, да би се човјек охристовио и постао христоносац и богоносац. Имамо и страдање Светога Игњатија Богоносца, који у путу пише дивних 7 посланица заједницама, утврђујући их у вјери. Чак је и одбио помоћ да га у Риму ослободе, јер то није хтио, жарко је желио да пострада за Христа. Јер је свједочио Христа, и зато је прави мученик. Свој живот је предао Христу и када је наишао судњи час, дао је своју крв да би она постала принос, попут оне евхаристијске Господње крви. Наравно можемо рећи да није ни случајно што су се прва сабрања, први синаксиси савршавали на гробовима мученика у Дан Господњи. А морамо напоменути да имамо и чин освећења цркава, када полажемо не тако случајно, мошти мученика у Часну Трпезу и ту видимо неодвојиву и нераскидиву везу између мученичке крви и крви Господње.
Е таква веза обогаћује нашу вјеру и чини је правом и истинском, украшава нашу Цркву и свједочи непролазну љубав Божију коју Господ даје својим највјернијим синовима и кћерима. Али запамтимо да нам Бог даје и силу вјечног и непролазног оптимизма Царства Христовога, коју свједоче управо и ови Свети мученици, као и велики број других мученика наше Цркве. Сви они су свједоци да страдање за ближњега и истину Божију није бесмислено те да такво страдање има свој вјечни и непролазни смисао и славу.
Зато нека је благословен Бог наш који је благословио ову лијепу земљу таквим светим људима, почевши од превлачких и момишићких мученика, а завршивши са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем, пивским, величким мученицима као и многим другим за које не знамо а који су живот свој положили за вјеру и отачаство. Теби Боже нека је слава у вјекове вјекова! Амин!
Цетиње 22.03.2022. љета Господњег, о празнику Светих 40 мученика Севастијских и Светих мученика Момишићких
Лука Вешковић – студент Православног Богословског факултета
