Архимандрит Андреј, игуман манастира Црна Река, одржао је вечерас, 17. децембра 2022. године, у Подгорици предавање на тему: ,,Пост и борба са зверима”. Ово предавање је треће по реду у циклусу предавања у току Божићног поста у крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења, по благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија.
Сабране у препуној крипти храма је поздравио протојереј Никола Пејовић, заблагодаривши свима на присуству, а након тога ријеч је узео предавач, архимандрит Андреј. Он се у уводном дијелу осврнуо на наслов предавања, образлажући подробније да борба против звери заправо није екстерне природе или сегмент завјереничких теорија, већ је интерног карактера, борећи се са сопственим слабостима стичемо истинску љубав:
,,Користио сам са намјером овом приликом clickbait наслов предавања који гласи: Пост и борба против звери. Зашто? Зато што врло често људе окупира толико борба против звери, до те мјере да забораве да се боре против сопствених слабости, већ се усмјере на неке ствари које су потпуно некомпатибилне са постом. Суздржавање од хране у посту јача наш дух, а умни пост, што значи управо необраћање пажње на неважне ствари, чини да се лакше и чешће усредсређујемо на молитву и на опроштај. Јако је важно опростити своме ближњем и није Господ без разлога инсистирао на томе да имамо љубав међу собом како би сви (остали) познали да смо Његови ученици.”
Архимандрит Андреј је потом подвукао да љубав није психолошка категорија ни лучење хормона, већ се детектује и мјери количином жртве коју смо спремни да поднесемо за оног кога волимо:
,,Љубав многи људи побркају са заљубљеношћу. Права љубав је Божанска енергија и она се може ако хоћете детектовати, измјерити жртвом коју смо у стању или коју желимо да поднесемо за онога кога волимо. У томе нам управо помаже пост, зато што је човек психофизичко биће и нема ничега што радимо на нашем тијелу а да не утиче на наш дух, као и обрнуто.”
Игуман манастира Црна Река је рекао да је вјера заправо дар благодати Божије, подсјећајући притом да дар вјере не би био доступан у свој својој љепоти и пуноћи да није Бог одлучио да се роди као човјек:
,,Господ нам је даровао вјеру и то је Његов поклон и тако вјеру треба третирати, не треба је узимати здраво за готово. Ако не поштујемо прије свега закон љубави може нам се десити да изгубимо вјеру. Али ми који вјерујемо треба да се радујемо што вјерујемо, што нам је Бог отворио духовна чула, духовне очи и треба да плачемо за онима који нису имали ту благодат и тај благодатни дар нису добили.Дар вјере не би био доступан у свој својој љепоти и пуноћи да Бог није одлучио да се роди као човек. Превелика је то благодат и благослов за нас људе. Ниједно друго створење Божије па чак ни анђели нису имали част да се сам Господ роди као један од њих. Ово је тајна Божића која се може примити и објаснити и разумети само вјером. Орган којим спознајемо и са којим општимо са Богом није мозак, наш разум није способан да досегне до Свевишњег и познања праве истине, орган сазнавања Бога одувек је био срце човјеково”.
У другом дијелу излагања архимандрит Андреј је дао посебан осврт на општу ујдурму и опсесивност око лика и дјела антихриста, експлицитно наводећи да је ујдурма око антихриста веома штетна, те да се контекст Отрковења Светог Јована Богослова не може тумачити ван литургијског етоса, уздајући се у свој властити разум који је ограничен и варљив:
,,Када говоримо о зверима, звер из бездана се најчешће поистовећује са антихристом. Код неких западних хришћана настала је читава помама око тога ко је антихрист, кад ће доћи и шта ће чинити? Нажалост, ова помама је по мало продрла и у Православље. Међутим, православни поглед на ову преблематику је следећи. Сама помама око антихриста је веома духовно штетна. Она је настала понајвише из два разлога. Први је покушај да се растумачи Откровење Светог Јована Богослова ван јединог контекста у коме се оно сме и може тумачити, а то је литургијски контекст. Само Откровење је написано када је Јован био у духу на дан Господњи – у недјељу. У потпуности одише литургијским етосом и језиком који баштини једино и само Црква православна. Тумачити пророчанство, Откровење ван тог контекста значи изједначавати га са својим умишљеностима и заблудама и то је врло опасно”, поручио је о. Андреј и додао:
,,Нажалост у овоме су многе од протестантских деноминација застраниле, јер су покушале да Цркву заснују на људском умовању, ван Литургије. Нажалост, неки православни су насели на овај ђавољи трик и тако траже да прочитају и сазнају о антихристу кроз тумачења протестантских или неких других књига о Откровењу а то је вишеструко опасно и неинтелигентно. Јако је занимљиво да људи читају те књиге о антихристу и сматрају да ће стећи некакво знање и да ће тим знањем да се одбране од антихриста кад дође. То је страшно велика заблуда! Прва ствар, то је врло гордо јер сматрамо да нам не треба Бог да би антихриста препознали, већ је довољно да нешто прочитамо, нешто сазнамо. Значи то је узношење сопственог разума у односу на вјеру, у односу на благодат Божију и уздање у свој разум”, закључио је.
Архимандрит Андреј је поручио да се треба бавити Христом и да требамо бити загледани у Христа јер нам у борби са злом само Бог може помоћи:
,,Препоручујем људима да се уопште не баве ничим што није Христос, нарочито у посту, јер је то јако опасно. Од антихриста нас ће избавити Христос и само загледаност у Христа, нема шансе да неко знање, нека лукавост, нешто што смо прочитали и сазнали мимо Господа, може да нам помогне у тој борби. Само загледаност у Христа, само сједињење са Господом може да нас сачува. Свети Јован Богослов назива сваког оног ко одриче да се Бог оваплотио у људском тијелу и постао човјек – антихристом. Дакле, онога ко пориче тајну Божића, тајну празника за који се овим постом припремамо. Питамо се да ли смо се сачували од антихриста? Дакле, прво и основно је да вјерујемо да се Господ Исус Христос родио у тијелу и да је Бог постао човјек. Једино ће нас понирање у ту тајну, која се у Цркви пажљиво и брижљиво чува, спасити од овог слуге нечастивога.”
Подсјетио је да је пост веома важан са аспекта правилно утрошеног времена у погледу превазилажења лоших навика и задобијању истинског врлинског живота:
,,Не усмјеравајмо током поста нашу пажњу на глупости, то може бити за нас погубно, вјежбајмо себе да будемо заокупљени Христом, да се бавимо оним што је Божије. Ако већ читамо нешто, не читајмо прескачући, површно, хајде да читајмо темељно оно што обогаћује душу, надахњује. Просто је потребно вјежбати се у томе, јер навике су много присутније у нашем животу него што волимо да мислимо. Колико год да смо свјесни да је нека навика код нас лоша, али се не бавимо њоме, односно не бавимо се тиме да је искоријенимо, онда нећемо моћи да изађемо са њом на крај. Да би човјек одбацивао лоше навике, а стицао врлине то не може постићи одједном, мора се ићи постепено.”
Потом је пост разврстао у три категорије, пост као уздржавање од хране, тјелесни пост, уздржање од неусмјеравања пажње ка Христу, као умни пост и најзад, највиши облик поста, како наводи отац Андреј, то је пост о неповријеђивању ближњих и немања мржње према њима:
,,Пост је заправо вријеме када морамо наше унутрашње животиње да укротимо, да нас слушају на општу корист. Јер уколико тим зверима повлађујемо, биће све теже да их касније савладамо. Потребно је постити да би се са тим зверима изборили. Уздржање од хране обуздава наше унутрашње звери, уздржавањем од непажње чувамо себе од нечистих сила, дакле антихриста, а љубављу побјеђујемо једни друге. Најузвишенији облик поста је дакле суздржавање од непријатељства једних према другима. Остали облици поста су ту да би нас подстакли и припремили. За нас је императив да опростимо својим непријатељима и то није лако. Али то је заиста нешто што Господ ултимативно тражи од нас, јер ако ми не опростимо непријатељима својим сагрешења њихова, ни Отац наш небески неће опростити нама сагрешења наша. Ако хоћете да ојачате ваше унутрашње звери само, не дај Боже, осуђујте и мрзите оне који су вам учинили зло. Постом, молитвом, праштањем укидамо храну овим зверима и оне слабе и тако их лакше савладавамо”, закључио је отац Андреј.
Затим се подсјетио великих ријечи свештеника Томаса Хопка да наше спасење директно зависи од нашег односа са оном личношћу која нас најмање воли и коју ми најмање волимо:
,,Има једна мисао коју сам нашао слушајући једно предавање на интернету од оца Томаса Хопка из Америчке православне цркве, гдје је он образложио једну своју мисао и прилично ме убиједио да јесте тако, а то је следеће: Само наше спасење, директно зависи од нашег односа са оном личношћу на Земљи која нас најмање воли и коју ми најмање волимо. И како смо се према тој личности опходили, тако ће нам се судити. То је заиста страшна помисао! Мени је била страшна и помогла ми је да просто некима људима опростим, јер није лако опраштати, треба много радити на томе.
Предлажем људима који имају проблем са неком личношћу, прво да се добро уплаше ако неког не воле јер то може некад да их одведе у пакао. Немојмо се варати, заиста је тако! Критеријум по којем ће нам се судити јесте тај критеријум, како смо ми третирали особу која нас је најмање вољела и коју му најмање волимо на овом свијету. Пост је вријеме када би требало да се бавимо тим подвигом љубави као највишем облику поста”, поручио је отац Андреј.
Указао је и на важност труда у љубави према другоме, нарочито у погледу молитве за онога кога не волимо и ко нам зло чини:
,,Молитва за непријатеље није лака, нарочито у почетку може бити мучна, јер човјек себе присиљава на нешто, али, кад год имамо проблем са неком личношћу, дужни смо да се за ту личност молимо. Идеално би било ако бисмо вјежбом, том аскезом, себе истренирали да кад нам та особа падне на памет да нас не преплаве разне помисли или осјећања против те особе, него да покушамо да се за ту личност помолимо. Најбољи начин би био да обавезно у посту нађемо неки моменат, једном дневно да узмемо бројаницу у руке и да се молимо Господу Христу за ту особу и то не петнаест минута, пола сата, него да се молимо до оног тренутка када осјетимо да не присиљавамо себе и да то није молитва коју чинимо са муком, него да она почиње сама да тече од срца.”
,,Вратимо се зато тајни оваплоћења Господа нашег Исуса Христа, Онога без кога не можемо чинити ништа. Он је на себе узео људско тијело, како би нама подарио Божанску благодат постојања. Не презиримо ову Његову жртву, не подајмо се зверима. Он је побједио за нас и од нас тражи само да прихватимо Његову Божанску руку, како би нас извукао из адског живљења у гријесима. Пост би био пружање наше руке као одговор на Његову пружену руку”, закључио је тиме своје излагање архимандрит Андреј, игуман манастира Црна Река.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
