У недјељу вече, 16. фебруара, након одслуженог молебна, улицама Будве је прошла литија од староградске Цркве Свете Тројице до Цркве Свете Петке. Крсни ход је предводио протојереј-ставрофор др Борис Брајовић, парох подгорички.
Он се сабраном народу обратио бесједом у којој је поручио да нема стајања до слободе наше Црне Горе и да ову битку нећемо и не смијемо да изгубимо, „да би наша дјеца и унуци или тек праунуци добили и оне друге битке. И то је довољно да смо народ Божји са само једном добијеном битком, и то оном Христовом“.
Бесједу протојереја-ставрофора др Бориса Брајовића преносимо у цјелости:
Браћо и сестре, Христови сапутници, Чија је ово земља у којој живимо и у којој смо истјерани на улице, да се потуцамо носећи само оно што имамо, слике у пламену срца и урезане у њему ријечи наших светитеља о нашем Спаситељу. Немамо више чега да се одрекнемо, па сад личимо на оне лутајуће монахе, црноризце који су ову земљу, за коју не знамо више чија је, створили и походили, прије него што су се родили очеви наших очева. И ево нас скупљени у збјегове као изгнаници носећи крсте да бисмо ходећи стигли до оне земље обећане у којој ћемо својим језиком проговорити, својим именом народним се назвати и своју вјеру славити.
У Грбљанском законику стоји да сваки домаћин испред чије куће прође народ с крстима има изнијети народу свега изобила. И каже ова стега народна коју је написала љубав наших предака, ако би се гдје у мјесту нашао какав јабанац или изванац од крви или љуте невоље, или напасти, имају га пазити и чувати као себе, ако је у они час и кривац. А што смо ми скривили и која је наша кривица да смо на улице изгнани, и да смо дочекани камењем и бруталном шиканом и лажима и названи лудацима и којима се пријети: Не залијећите се има нас више. Како се зове земља у којој има више оних који су спремни да гоне и мрзе. Је ли то земља Закона или Безакона. Чија је ово земља у којој живимо, браћо и сестре, у којој се свој народ не воли и у којој је спреман један човјек да остане само ако цијели народ нестане. Али зато су и ове Литије, да то промијенимо и да ова земља има и име и народ и вјеру. Ону вјеру о којој говори пјесник Ранко Јововић кад каже: „Ја вјерујем у Невјероватно и Немогуће / То видим – Ја сам та Вјера / – Иста су љета, јесени, зиме и прољећа / И Човјек који Гроб помјера“. А знамо да је нас Свети Сава научио како да славу славимо и прослављамо Онога који је из тога гроба помјереног Васкрсао, па нас ево данас сабрао да у љубави можемо из пуних уста да кажемо: Ово је наша земља коју никоме не дамо и зато светиње бранимо и спремни смо сваку цијену за то да платимо. То су нас научили наши преци, да се око тога не преговара, јер се ставља као залог живот наш у темеље наших кућа и улица којима неће ходити богоубице и братоубице, већ љубавници оне небеске истине. А то је она истинска философија у којој је највиша мудрост, не вољети да знамо, већ знати да волимо.
И зато данас није Црна Гора Гетсимански врт пун стида и срама у којем је пољубцем Јуда Искариотски издао Христа, већ радост ових Лица са Улица којим је обасјана свака наша богољубива породица. Чујемо стих пјесме „Колико ли је тешких путева суђено неком да би се звао Човјеком?“. Не знам ни сам, али знам када сам са Вама и када смо заједно, све ми је јасно и разговјетно, и овдје на улици тако се добро види цијели свијет из наше мале Црне Горе. Знам и видим, дуг је пут пред нама, и сваким се даном нова улица отвара којом требамо проходати Литијама, јер је још пуно несмирених рана.
Браћо и сестре, Христови сапутници, знам изгубићемо многе битке, али ову једну нећемо и не смијемо, да би наша дјеца и унуци или тек праунуци добили и оне друге битке. И то је довољно да смо народ Божји са само једном добијеном битком, и то оном Христовом. И зато не бој се стадо мало, јер си међу многим народима изабрано. Нема стајања, идемо до слободе наше Црне Горе!
