Поводом текста “Гарчевић: Двоструки, све снажнији утицај СПЦ на црногорску политику од избора 2020”, 22.03.2023. Vijesti online
Нема одмора, док траје… утврђивање начела живота Цркве у грађанском друштву. НВО ”Атлантска инцијатива” урадила је истраживање ”Православна црква, Црна Гора и српски свет” које потписују аутори Морисон и Гарчевић. А онда је један од њих (проф. Веско Гарчевић) поводом тога, дао интервју ”Гласу Америке”, па је све то скупа постала јавна ствар која позива на читање, и ако је коме по вољи – на коментарисање.
1. Једна од Гарчевићевих почетних теза, којом доказује специфичан, и рекло би се негативан утицај Цркве (конкретно – СПЦ) у црногорском друштву гласи да неке овдашње ”партије инкорпорирају” сегменте црквене идеологије (ја бих рекао – учења) ”у своје политичке активности” како би добиле подршку Цркве, а преко Цркве, подршку грађана вјерника. Када не би било Хришћанско-демократске уније у Њемачкој; Уније демохришћана и центра у Италији; Хрватске демохришћанске странке у Хрватској (све земље ЕУ) и толиких ”народних” и ”конзервативних” партија широм Европе које промовишу ”конзервативну политику засновану на хришћанским културним вриједностима” (из статута норвешке Конзервативне странке, рецимо) помислио би човјек да је г. Гарчевић ”открио Америку” усред Црне Горе. Овако, знајући (и он и ми) да је то један евро-атлантски тренд, остаје да (не) вјерујемо како ова студија хоће да жигоше православље као мање вриједну духовност, или неку нижу религијску хришћанску опцију у односу на толике друге на нашем континенту, које су очигледно укључене у европску политику.
2. Даље, у својим одговорима на питања ”Гласа Америке” проф. Гарчевић ће рећи како статус СПЦ у Црној Гори дуго времена није био дефинисан (!) што је, по њему, исту Цркву претварало у ”посебни фактор који није зависио од државе Црне Горе”.
Моје истраживачко питање гласи: да ли је тај ”недефинисани статус” карактерисао само СПЦ, или и друге вјерске заједнице у Црној Гори? Ако професор мисли само на СПЦ, онда ми се чини да није ријеч о посебном (недефинисаном) статусу Цркве, него напротив – о неким посебним намјерама према Цркви које он сугерише држави. Наиме, све вјерске заједнице у социјалистичкој Црној Гори имале су над собом један те исти закон из 1977. године, па су све биле једнако (не)дефинисане. У 21. вијеку, свима њима је подједнако требао нови закон. Притом је свима требао и уговор са државом. Зашто би једна атеистичка државна идеологија каква је била СФРЈ, или грађанска и мултиконфесионална попут данашње Црне Горе, тражиле дефинисање било каквог посебног статуса за СПЦ, ако такав статус не би имале и друге цркве и вјерске заједнице? Или проф. Гарчевић, као ономад ДПС, тражи два аршина: један за СПЦ, а други за остале.
И тако долази у контрадикторност када каже да је СПЦ у Црној Гори ”на једној страни – страно тијело, а на другој дубоко инкорпорирана у биће црногорске нације, државе и грађана”. Какве су то двије стране, ако говоримо о једној и јединственој држави Црној Гори? Наравно, унутар црногорског друштва постоји пуно ”страна” ових или оних традиција, обичаја, поднебља, менталитета и идентитета, али ако сам добро разумио аутора, он наступа са позиција интереса и вриједности грађанске државе. А таква може и мора бити само једна.
Ако је таква једна, и ако је грађанска, откуд у њој нека ”страна тијела” у виду цркава која имају своја (вјековна) средишта изван њених граница (у Пећкој патријаршији, у Београду или у Риму)? Правни статус СПЦ као Цркве ”која је из Србије, а функционише у Црној Гори” могао би бити формулисан само на каквом конгресу изразито анти-црквеног ДПС-а, али не и у позитивним прописима државе Црне Горе, која ову Цркву препознаје, и увијек је препознавала, као аутентичну и аутохтону Цркву грађана Црне Горе и њихових предака.
Изгледа да се наш професор овдје не бави правом, нити принципима демократије, него приземним националистичким диобама.
3. Одговарајући на питање ”Гласа Америке”, које у себи садржи напомену да је Црна Гора секуларна држава, Гарчевић ту напомену пренебрегава и говори о симбиози или ”синхронизованом дјеловању државе и цркве” у Русији и Србији. И то интонацијом која упућује на пожељни стандард. Сад се питам треба ли да нам ”Атлантска иницијатива“ тумачи и указује на руске или србијанске стандарде? И да ли Гарчевић заговара тезу да нам уставна секуларност, (која свакако не искључује сарадњу цркве и државе), намеће некакву симбиозу међу њима? Ако он тврди да намеће, ја се питам је ли то средњовјековни или модерни политички стандард?
4. Гарчевић надаље оптужује СПЦ за рат у СФРЈ, понављајући тезе из прошлогодишњег Ђукановићевог саопштења и тако нам сугерише мисао да је можда он интелектуални инспиратор ових промашаја и бламажа одлазећег предсједника. Митрополија је својевремено одговорила Ђукановићу на ту тему и ту не бих даље трошио ријечи. Међутим, овдје се СПЦ приговара што има своје погледе на историјска збивања. Замјера јој се што она, поред јеванђелске отворености за друго и ново, чува традиционално виђење црногорског идентитета који је неодвојив од српског, а који истовремено уважава црногорску државну посебност. То је виђење које има значајан број грађана Црне Горе. Можда је то тако зато што је то било виђење и учење Цркве у Црној Гори вјековима прије 1918. г. и самим тим виђење предака садашњих грађана, који су увијек држали до таквог мишљења Цркве. И – гдје је проблем? Одређене политичке партије баштине свој наратив на тој и таквој традицији. Да ли је ”Атлантска инцијатива” у ствари иницијатива против овдашње народне традиције?
5. Запажам даље како се ”АИ” није огласила када су високе државне награде добијали књижевници који су ружно и са омаловажавањем писали о Цркви и српском идентитету у Црној Гори. Ако тада и у томе нијесу препознали симбиозу државе и снага које раде против вјерских слобода и грађанских права, питам се шта сада значи ова хирургија која спаја неспојиво: књижевно дјело владичиног брата са улогом и учењем саме Цркве? Ако је оштар језик према неистомишљеницима већ добро утабан критеријум за кићење црногорског књижевног ордења много прије Милутина Мићовића, онда нам једино остаје да закључимо како је никшићком писцу ”брат владика” био сметња да награду добије раније, прије неких списатеља сличног жанра.
6. Сматрам да не приличи неком професору да рециклира причу о томе како је ”у савременој грађанској држави Влада договарана у Острогу”. Састанак политичара нове парламентарне већине о коме се толико говори, и који нико од његових актера не крије, десио се у септембру 2020. г. Тада није било ни најмањих назнака састава и концепта Владе која је договорена у октобру, а изабрана тек у децембру исте године. Шта је онда била тема – питају знатижељни ”научници”? Да ли је критичарима тог састанка блиско памети да је Црква жељела да чује, од свих и на једном мјесту, како мисле да ријеше проблем спорног закона, сада у новом сазиву законодавног сабрања?
Како год, прва одлика грађанске државе, о којој, наводно, брине проф. Гарчевић, јесте владавина права и закона. Зато питам, по ком закону је забрањено да се људи неформално, слободно и пријатељски састану било гдје па и у манастиру? Да ли је, након 30. августа 2020. нека сједница Владе одржана у манастиру? Да ли је мандат Кривокапићу дао игуман манастира или предсједник Ђукановић? Да ли је донијет неки закон који прописује да се свака црногорска влада има договарати у манастиру? Или, ајмо овако: шта ради Бајден, предсједник свих грађана САД, сваке недјеље у цркви на миси? Зашто он, и сви његови претходници, заклетву да ће бити ”предсједници свих грађана” полажу са руком на Библији? Шта ради краљ Велике Британије на позицији чувара Англиканске цркве? Зашто се Борис Џонсон, прије неки дан, такође заклео на Библији? И све то у савременој грађанској држави? Односно, у државама перјаницама евро-атлантског политичког удруживања.
Другим ријечима, да ли је, по виђењу ”АИ”, СПЦ нека врста ниже или мање вриједне духовне институције од римокатоличке и англиканске? Да ли је мање ратова, или мање насиља и неправди у ратовима, покренуто под руководством лидера који одлазе у римокатоличке или англиканске храмове у односу на политичаре који походе православна богослужења? И да ли је, самим тим, ријеч о црквама као кривцима за рат, или о политичарима који, повремено, наврате у цркве? И каква је онда ово прича ”Атлантске иницијативе” и проф. Гарчевића?
Већ сам писао о Хабермасу и његовим постсекуларним опсервацијама. Али, да промијенимо књигу и проширимо видик. Заинтересованима препоручујем разматрања о вјери и секуларном друштву сјеверноатлантског, тачније канадског, философа Чарлса Тејлора који у својим дјелима ”Доба секуларизације” и ”Болести модерног доба”, нуди неке визије које су алтернативне окошталим увјерењима да савремено грађанско друштво мора потиснути цркву и вјеру са свог хоризонта ако хоће да напредује. Напротив.
Ако нам не треба институционална веза Цркве и државе, треба нам слободан суживот црквених и политичких тема у јавном простору, па и међусобна инспирација, по горе изложеним, очигледно европским, стандардима.
