Парох барски протојерејЈован Пламенац одликован је данас у Београду високим и угледним црквено-друштвеним одликовањем – Крстом Вожда Ђорђа Стратимировића. Одликовање је уручио проф. Иван Стратимировић, праунук вожда и ђенерал-мајора Ђорђа витеза племенитог Стратимировића од Кулпина.
Одликовање је успостављено са благословом Његовог Преосвештенства епископа сремског Г.Г. Василија (Вадића), а додељује га Центар за развој Шајкашке, Одбор за повратак посмртних остатака вожда Ђорђа Стратимировића у Отаџбину и породица Племенитих Стратимировића од Кулпина.
– За Ваш досадашњи рад, за Ваш однос према српском народу, за веру нашу српску, за однос према нашим прецима, част ми је што сам у прилици да вам предам овај крст, поручио је приликом уручења одликовања Иван Стратимировић, праунук Ђорђа Стратимировића.
О. Јован се захвалио на одликовању и, у свом обраћању, успоставио паралелу између Вожда Ђорђа Стратимировића и његовог чукунђеда војводе Илије Пламенца, који је као свештеник постао војсковођа, предводећи црногорску војску у ослободилачким ратовима против Турака (1876-1878).
– После рата Илија Пламенац био је министар војни. Покојни академик Саво Скоко је војводу Илију Пламенца сматрао петим српским војводом, а његова стратегија ратовања је изучавана на Војној академији у Београду. Није искључено да су се њих двојица сусрели за живота, имајући у виду њихова учешћа у војно-дипломатским мисијама и на чињеницу да су за живота доста путовали, саопштио је о. Јован.
Вожд Ђорђе је, додаје о. Јован, чврсто стајао на раменима чувеног Стефана Штиљановића, последњег српског деспота.
– Његово духовно, културолошко и војно наслеђе носио је у себи и вожд Ђорђе. Штиљановићи су били племићка породица штитоноша у доба Немањића. Они се помињу и у повељи краља Милутина. Свети Стефан Штиљановић је рођен и одрастао у мом селу Бољевићи. Нажалост, велика црногорска кућа Штиљановића је утихнула средином прошлог вијека, рекао је о. Јован.
С друге стране, Иван Стратимировић је истакао да је у успоменама вожда Ђорђа описан један од његових боравака у Црној Гори, гдје је приказана његова велика блискост са владиком Његошем, уз кога је био чак и у последњим данима његовог живота када је лијек тражио у Бечу код тада чувеног др Шкоде. Према казивању Ивана Стратимировића, вожд Ђорђе је имао и велики утицај на Његошевог наследника књаза Данила да се посвети искључиво државним пословима, док је, као школовани инжењерски официр, дао немјерљив допринос модернизацији црногорске војске.
Такође, Иван Стратимировић се осврнуо и на учешће вожда Ђорђа у времену тзв. мађарске револуције из маја 1848. године, као и на случајеве бескомпромисне борбе за интерес српског народа који је живио у државно-правном оквиру бечке монархије.
Подсјетимо, Стратимировићи су старо средњовековно српско племство, које је признато и од стране Венеције, Хабзбурга и Руског Царства, што сведочи да је реч о племићкој кући највшег могућег степена и реномеа у европским оквирима. У сродству су са Балшићима, па и самим Немањићима, али и са Поповићима-Текелијама и другим српским аристократским породицама, као што су Нако од Великог Семиклуша и Зако од Бајше.
Био је носилац великог броја високих одликовања Кнежевине Србије, Кнежевине Црне Горе, Руског Царства и Аустро-угарске Царевине, као што су: Орден Таковског крста, Орден Књаза Данила I, Императорски Орден Свете Ане, Императорски Орден Свeтог Равноапостолног кнеза Владимира са мачевима, Царски орден Леополда, Медаља за храброст „Милош Обилић“, Ратна медаља 1873. и Медаља за војне заслуге.
Колики је значај ове, назаслужено заборављене, историјске личности видимо и из чињенице да је он био један од ретких наших угледника, који је имао близак однос са представницима све три српске нововековне владарске династије, тј. и са Петровићима-Његошима и са Карађорђевима и са Обреновићима.
Вожд Ђорђе Стратимировић је био близак пријатељ владике Петра II (Петровића-Његоша), који га је одликовао првом Медаљом за храброст “Милош Обилић“. Сарађивао је и са кнезом Данилом I, за чије је владе радио на организацији и устројавању редовне црногорске војске. Пријатељ и кум му је био кнез Михаило Обреновић III, а одликовали су га кнежеви Милан Обреновић IV и Никола I. Кнез Александар I Карађорђевић се дивио његовом јунаштву, те му је даровао ђенералску униформу, коју је добио на поклон од руског цара. Поклонио му је и сабљу, као и две кубуре свог оца – Карађорђа, што говори о каквој личности је реч и колики је наш грех био што смо дозволили да буде заборављен и да његов аманет чека на испуњење више од века.
Извор: ИН4С
