„Отац Момо и Цуце“, вече посвећено блаженопочившем архијерејском намјеснику бококоторском, пароху которском, протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу
У препуној Цркви Светог Николе у Котору, 10. јуна 2023. године, сабрао нас је отац Момо још једном, три године након свог одласка у небески завичај. Присјетили смо се и његовог односа према земаљском завичају, који му је на неки начин био мјера за многе ствари у животу.
Наиме, сви ми који смо били у његовој близини негдје око Ивањдана, осјећали смо посебност његове најаве одласка у Цуце. Тај простор његових предака који су у његовим причама добијали карактер епских јунака, оживљавао је у свакоме од нас љепотом ријечи, добротом срца, поносом што припада баш том крају. С љубављу је говорио о свом завичају у којем се сусрећу епска традиција, национална историја, као и цјелокупно животно искуство његових сународника. Све је то најприје открио кроз приче својих родитеља, да би касније својим личним искуством ушао у тајне узвишеног простора родног краја. Својим животом је посвједочио колико је завичај баш оно што се осјећа у срцу, посвједочио је ту нераскидиву везу имеђу човјека и завичајности.
Чувао је ту слику посебне везаности за Цуце као икону у најдубљем кутку свог срца и створио у нама један архетипски образац сјећања на животну радост човјека који јасно зна своју припадност, свој идентитет. Тако да и они који нису били у Заљути Цуцкој воле тај крај, јер је то сјећање на радост живота оца Мома.
О каквом је простору ријеч и што је отац Момо значио том крају и братству Кривокапића, говорио је господин Ратко Кривокапић, дугогодишњи предсједник ЦО Никшић, предсједник Одбора за израду родослова братства Кривокапића и братственик оца Мома.
Истакао је личност попа Риста, стрица свог прађеда, који је био члан Правитељствујушчег суда црногорско-брдског. Убили су га Турци на превару изнад Сланог језера…
„Поменуо бих и попа Мата Кривокапић који је исто из Цуца, који је пјевао родољубиве пјесме са братом у Рисну. Затворе га аустријске власти, па га доведу овдје у затвор у Котор, па из Котора у Задар. И хоће да удари Аустроугарска на Црну Гору, записано је то у Гласу Црногорца, а писао сам и ја о томе. Уз молбе црногорских власти Фрању Јосифу, пустили су га из Задра, али му забранили да не смије да долази у Рисан. Једно интересантно предање како Бог помаже праведницима везујемо за њега. Он не могаше да сиђе у Боку, а нама је Бока извор живота била. Нити имамо соли, нити имамо потрепштина, он не смије да дође овдје, и негдје чувао нешто мало коза и у једном моменту види једна коза у неки шкрип ушла и глође нешто. Шта је? Кад оно поклопац од ћупа, а ћуп пун златника. Тако је он нашао те паре, то је жива истина, отишао у топлички крај, касније у Злот поред Бора. Касније је погинуо као витез, јунак у бици на Колубари. Низ медаља за храброст је добио, седам пута је предводио војску. Пуковски свештеник је био у бици на Колубари.
Отац Гојко Кривокапић је био парох на Трешњеву. Убијен је 7. маја, два дана прије краја Другог свејтског рата. Канонизован је.
Ту је и Стеван Кривокапић, свештеник, кога Лазар Томановић помиње у својим дијелима. Ја проучавам још његово поријекло. Ево, међу нама је и отац Немања, његов ђед отац Ристо, блаженопочивши отац Момо.
Oтац Момо је потомак знаменитих личности, а ја сам, кад смо говорили ја и Драгутин, када је било прикупљање средстава за израду скулптура војводи Николи Стањевићу и војводи Милошу Кривокапићу у манастиру Стањевићи, рекао да је отац Момо наш војвода новије историје братства Кривокапића. И јесте! Такав какав јесте био је војвода међу свештенством и војвода у братству Кривокапића.”
Познато је да околина, а поготово родно мјесто, дјелују на људе, да обликују њихов карактер и менталитет и да их касније чврсто вежу за себе. То је судбина многих угледних и познатих људи. Исто тако и историјски догађаји се уписују у личну историју. О односу оца Мома према догађајима из историје, конкретно судбине породице Павла Орловића, говорио је епски пјесник, памтиша историјских догађаја, врсни приповједач господин Драгутин Перовић:
„Познато је да Кривокапићи, као и моји Перовићи, или да будем прецизан, више од 70 презимена у свеколиком српству, води поријекло од три сина Павла Орловића. Неки истраживачи кажу да су то била браћа Павлова. Нијесу, него синови Павлови, јер да су браћа не би могла бити толика дистанца између година рођења. То су три сина Павла Орловића који су основали тих 70 презимена. Кад су се Орловићи угнијездили у Цуцке стијене и отоле развијали барјак слободарски који је поносно лепршао више стотина година, Павла Орловића су донијели његових 12 преживјелих бораца са Косова. Кренули су за Дубровник, као и многе косовске избјеглице, али су им Дубровчани рекли: Не можемо вас примит, много вас је. Или се враћите назад или ћемо вас пропратити у Апулију. Е, отоле су дванаест ратника понијели носила на којима је био рањеник, најславнији српски рањеник, Павле Орловић, и успијели су да га донесу до села Цибријан на простору Љубомира, између Билеће и Требиња, а зна се да је стара постојбина Немањића управо Љубомир и добија назив по најстаријем њиховом родоначелнику Љубомиру…
Павле Орловић је син Вуков, Вук је син Гргуров, Гргур је син Станиславов, а Станислав је већ био Немањић…
И зато сам нагласио као да је у оца Мома садржан тај бисерни дио, есенција свега честитог из 24 кољена од Станислава Немањића до Мома Кривокапића. Мој народе, Момо Кривокапић је отишао Богу на истину, ал` сам сигуран да отац Момо не треба да се плаши тога сусрета. Зарадио је овамо за горе, за небо.“
Отац Момо је много поштовао и усмену и писану традицију нашег народа. Волио је да чује гусле, па смо их и ми завољели уз њега, осјећајући његову радост слушања овог инструмента који је симбол постојаности нашег народа, јер „гдје се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи“.
Није случајно да је и сам отац Момо постао епски јунак, цуцки, которски, црногорски, српски, наш о коме се пјева уз гусле. Пјесму о њему саставио је народни гуслар Никола Кривокапић, студент Грађевинског факултета, директни потомак знаменитог катунског и цуцког харамбаше Јока Гиљена.
Оцу Мому Кривокапићу (гуслар Никола Кривокапић)
Историју земље мале,
Црне Горе кршевите,
временом су одржале,
јаворове гусле свете.
Сва је српска историја,
у њихове струне стала,
што је света литургија,
то су звуци са гусала.
Поменућу полагано,
уз њихове свете струне,
једно име добро знано,
у које се српство куне.
Нек’ га пјесма носи рају,
и у вјечне манастире,
кога гусле опјевају,
томе име не умире.
Син је Риста свештеника,
а потомак кнеза Бајка,
права слика и прилика,
каквог једном рађа мајка.
Поријекло барјактара,
Орловићa са Косова,
а његова лоза стара,
из племена соколова.
Са сред Цуца каменитих,
ђе је Црна Гора стара,
ђе је гнjездо знаменитих,
војевода и сердара.
Нек’ помену ове риме,
личност једну попут грома,
то је оно славно име,
Кривокапић оца Мома.
У одори свештеника,
који храбро корачаше,
он је био права дика,
православне цркве наше.
Нека Господ помогне ми,
да посветим блаженому,
да у стиху и у рими,
одам почаст оцу Мому.
Четрдесет петог љета,
на приморју првог јуна,
Бог је дао да процвјета,
српском роду сјајна круна.
Круна што ће обасјати,
павославну нашу вјеру,
круна што ће вјечно сјати,
све од југа ка сјеверу.
На почетку виђело се,
још од својих малих ногу,
од свог оца учио се,
да посвети живот Богу.
Па је тако одрастао,
и видике праве гледо,
а када је он стасао,
још се више Богу предо.
Београду граду пође,
своје знање да прошири,
па да опет кући дође,
православље да измири.
Јер је врјеме комунизма,
оставило зла велика,
Црну Гору атеизма,
са десетак свештеника.
А народ се научио,
да окрене цркви леђа,
од Бога се одлучио,
и од вјере и наслеђа.
Да то виде наши стари,
ни нас више не би било,
знајућ како стоје ствари,
одлучи се тад Момчило.
После свога школовања,
на питање ђе ће сада,
без имало размишљања,
Јустину је рек’о тада.
Идем тамо ђе је брана,
наше вјере православне,
српској Боки пут Јадрана,
да извидам роду ране.
И није се ни окрено,
на студије иностране,
веч са женом Смиљком крен’о,
у приморске стрме стране.
Отац Момо од тог трена,
Боку диже и уздиже,
мијења се изглед њега,
и Богу је она ближе.
Па вијека половина,
свештеничке службе часне,
по многом је запамћена,
по причама што су јасне.
Отац Момо добро зна се,
примјер бјеше свештеника,
само Бога бојао се,
и његовог светог лика.
Ријечи му бритке бјеху,
као сабља из корица,
али вазда за утјеху,
насмијаног ведрог лица.
А из лика његовога,
сијало је светосавље,
вјерни пастир дат од Бога,
што имаше срце лавље.
Кажу људи најљепше је,
било виђет’ тад на мору,
попа покрај попадије,
док шетају по Котору.
Сад ћу пробат да поменем,
из живота неке ствари,
и да пјесмом путем кренем,
ђе је ишо пастир стари.
На висине од Ловћена,
његова се нога пела,
ђе је искра од камена,
ђе је Његош и капела.
Митрополит тад Данило,
на Ловћен је са њим стао,
те капелу пред црнило,
последњи је угледао.
Код Германа патријарха,
утицај је његов био,
на пријесто за егзарха,
да нам дође ђедо мио.
Митрополит од тог трена,
доби своју десну руку,
а жеља је остварена,
катунскоме горском вуку.
Јасновидац из Мораче,
сазда цркву од челика,
и Момчило са њим оче,
к’о војвода свештеника
Заједно су битке бypне,
војевали и водили,
православље Горе Црне,
свим силама одбранили.
Манастире подизали,
од сјевера све ка мору,
свето име уздизали,
православну Црну Гору.
И још познат добро бјеше,
на Цетињу кад је било,
мало их је који смјеше,
оно што је тад Момчило.
Испред масе усијане,
тог је дана изашао,
па без стаха и без мане,
сам на црту сваком стао.
Војвода је прави био,
Кривокапић братсва свога,
са којим се поносио,
од постанка његовога.
Многе приче сад постоје,
о доброме оцу Мому,
многе приче које стоје,
као вјенац бесмртному.
Златно перо да је моје,
не бих мог’о рећи доста,
шта све Мома красило је,
и по чему памћен оста.
Велику је им’о тугу,
због капеле и Ловћена,
па капелу сазда другу,
кад је она урушена.
Петру првом посвећена,
изнад Прчња у Котору,
окренута пут Ловчена,
да посматра Црну Гору.
Због тога је жељу им’о,
драгу срцу његовоме,
да капелу подигнемо,
Тајновидцу Ловћенскоме.
Па би тако испунили,
жељу ђеду, жељу Мому,
и они би загрљени,
ишли врху Језерскому.
Да у цркву владичину,
Литургију свету служе,
и највећем српском сину,
са небеса да с’ одуже.
Поносна је Црна Гора,
кад овакве има људе,
поносит се њима мора,
покољења дjела суде.
Поноси се мој Которе,
и са тобом Јадран цио,
поноси се српско море,
Момо вас је прославио.
Литијама вјенац створи,
јер је са њим народ био,
кад у својој Црној Гори,
светиње је одбранио.
Па у ове свете дане,
ко ударац пуче грома,
прочуло се на све стране,
нема више оца Мома.
Бог га узе али неће,
никад мријет’ име ово,
гусле свете поменуће,
вјечно име Момчилово.
Наш ће народ опет добит,
име да се њему диви,
имао се рашта родит’,
онај који вјечно живи.
Отац Момо је чврсто свједочио везу са прецима, а на себи својствен начин, самим својим животом и дјелом, повезивао претке и потомке. Цуце су дале многе свештенике.
Један Цуца, за кога је отац Момо много пута рекао да је свештеник врло свјестан свог позвања, је протојереј-ставрофор отац Гојко Перовић. Он нам је и вечерас свједочио о залагању оца Мома да се обнови црква на Бјелилима, да се организује Ивањдански сабор, а истакао је да је литија у Цуцама претходила чувеним литијама по Црној Гори.
Отац Гојко је казао:
„Таквој традицији и таквим Цуцама отац Момо припада на разне начине. Ви сте чули сад из ове пјесме младога гуслара да је конкретно породица оца Мома и попа Риста, да су они, као и многе друге катунске породице, отишли из Цуца, па су били у Београду, па су били у Босни, па су били у Боки которској. Дакле није то био живот баш у Цуцама, али отац Момо, будући да је под један, био свештеник у Боки которској, у Котору, он је овдје био нешто као пророк Јеремија у Старом завјету. Кад кажете „Књига пророка Јеремије“, ђе је она написана и ђе је живио тај Јеремија. Није ни Јеремија живио у Јерусалиму него су га ишћерали из Јерусалима кад је срушен Јерусалимски храм и град. И он и пророк Језекиљ су живјели у изгнанству и у изгнанству, у дијаспори, су написали најљепше странице о Јерусалиму и јерусалемском храму. Тако да је отац Момо овдје био у тзв. „цуцкој дијаспори“, међу оним Цуцама који су напустили Цуце и живе овдје на приморју и постали су саставни дио и Котора и Боке которске. Дакле то је први његов контакт са Цуцама, егзистенцијални, живи – самим тим што је био парох у Котору. Он је као которски парох често ишао и у Грахово и на Кривошије и у Цуце и обављао неке сахране, јер просто, чули сте гуслара, није било десетак свештеника у то вријеме.
Сљедећа његова веза са Цуцама, нешто конкретнија је, када је био први ректор обновљене Цетињске богословије. Ми, млађи, смо слушали како је он имао идеју да се тада направи једна велика зграда Богословије, па да цијело једно крило те Богословије буде посвећено храмовима цуцким, гдје би се оно што не може стајати у неуређеним црквама, влажним које су оштећене, знате и сами на шта и дан данас неке цркве у старој Црној Гори личе, да би се ту у тим просторијама, у ормарима чувале књиге, иконе, док се ти храмови не обнове. Дакле, то је била његова трећа веза.
Сљедећа веза је била његов однос према нама свештеницима, којима је Бог дао, којима је запало да будемо свештеници на Цетињу и у Цуцама. Увијек смо код оца Мома могли да дођемо, не само по савијет, негу то је била једна мала свештеничка школа, један брзи курс за свештеника који мора да служи у врло необичниим условима. Лако је бити поп у Београду, лако је бити поп у Москви и у Атини, али требало је некако наћи начина како да наставиш пут оних старих цуцких свештеника и ту је отац Момо заиста био нешто као што ово данас имамо, тренер, или неки лидер који окупља, који даје савјете и који својим личним примјером показује како треба… Једно је кад читаш из књига да је некад било неких попова који су радили тако и тако, а друго је кад видиш свештеника који је и под старе дане био кадар да буде раме уз раме са нама млађима.
И четврто чега сам се сјетио, вероватно има и четрдесет четири ствари, али четврто чега сам се сјетио, то је овај његов рад на обнови цркве у Цуцкој Заљути на Бјелилима, цркве Светог Јована Крститеља. Тај његов тихи, спонтани труд је опет једно потпуно предано прегалаштво да се та црква обнови. Али то није било само обнављање грађевине, него уз ту цркву на једном гумну обнављао се један велики народни сабор коме смо ми изнова, испочетка сваке године, за Ивањдан, долазили као највећој светковини. Ето имамо сви крсну славу, Јовањдан, имамо Божић, имамо Васкрс, али је сваке године, ево међу пола вас које овде видим, била тема кад ћемо на Ивањдан у Цуце и то је стварно дало неку додатну снагу свима нама, ишчекивање тога дана, организација како да се дође и онда боравак сами тамо… уз оца Мома.“
Митрополит Амфилохије и отац Момо су имали посебну мисију у Црној Гори. Кад су је завршили, заједно су отишли са овог свијета.
На крају вечери подсјетили смо се управо ријечи Митрополита Амфилохија које је изговорио на рукоположењу, тада ђакона Игора Пешикана: „Цуце дјелају Божије дјело и настављају дјела предака преко својих свештеника и ђакона“, а отац Момо је владика међу тим свештеницима. Он је и епски јунак, који попут Марка Краљевића штити сву своју духовну дјецу, и о коме сада већ и уз гусле пјевају.
Захваљујемо се екипи Острог ТВ студија која је испратила овај догађај који у цијелости можете погледати на линку.
