У недјељу десету по Педесетници, када наша Света Црква прославља спомен на Светих седам мученика пострадалих у граду Ефесу, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија којом је предстојао протојереј Никола Пејовић, старјешина подгоричког Саборног храма.
Проти Николи су саслуживали: протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и протојереји Миладин Кнежевић, Игор Балабан и ђакон Ведран Грмуша.
Након читања зачала из Светог Јеванђеља, сабранима се обратио протојереј Никола Пејовић.
Он примјећује да Господ одговара ученицима тешким ријечима: „О, роде невјерни и покварени, докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпјети?!“
У даљем обраћању отац Никола објашњава да ове ријечи Господње, иако наизглед строге, нису имале за циљ да увриједе, већ да пробуде. Прави примјер томе су духовни свети људи попут блаженопочивших Митрополита Амфилохија или Епископа херцеговачког Атанасија који су споља дјеловали строгим, али су изнутра били „море и океани смирења“. Прота Никола истиче да права кротост, истинско смирење не огледа се у спољашњости, већ у дубоком унутрашњем стању духа који посматра и себе и друге из Христовог угла.
,,Господ овдје жели не да увриједи некога, како ми то често мислимо када нам се неко са љубављу обраћа, а имали смо у своме окружењу таквих свједока који су споља били, рекли бисмо груби, али који су изнутра билим једно мирно море и океан смирења, пред којим су се највећи подвижници дивили. Такви су били наш Митрополит (Амфилохије), још понајвише наш Владика Атанасије херцеговачки. Дакле, није смирење, само оно што је спољашње у човјеку, него смирење тај унутарњи вапај и чежња и сагледавање и себе и људи око себе по мјери Христа Бога нашега. Такав је био Господ наш смирен и кротак као јагње Божије, али из истог таквог смиреног човјека, савршеног човјека и савршеног Бога, излазиле су некад и овако тешке, помало увриједљиве ријечи, али оне дакле нијесу имале смисао и циљ да некога увриједе, него да нас увијек пробуде и да истакну у нама оно што је главно, а оно овдје ставља акценат на оно што је суштинско у човјеку, оно што човјек некако закопава и затрпава и кривотвори, а то је истинска и права вјера“.
Прота Никола наставља објашњењем да ријечи Господње заправо истичу оно што је суштински важно у човјеку – а то је права вјера – истинска вјера. Он затим подсјећа на поуку Господњу да вјера, чак бивајући и мала попут зрна горушице, може да помјери планине, односно учини велике ствари. Затим објашњава да је пут узрастања у вјери кроз пост и молитву, наглашавајући да је у току Успењски Богородичин пост, којим се припремамо за празник Успења Пресвете Богородице.
Објашњава да вјера заправо значи прихватити нову стварност – спознати да је живот дар од Бога који треба поштовати као бесцен вриједан дар будући да оваква спознаја и сазнање доноси потпуно нови однос према животу, испуњен смирењем (јер се не може хвалити нико оним што му је дато као дар), као и захвалношћу према Творцу за Његову непојмљиву и несагледиву љубав према човјеку као и имање повјерења да ће Бог, као савршен родитељ, бринути о својој творевини.
Отац Никола подсјећа да је потребно човјека сагледати из Божије перспективе и перспективе вјечности као истинског створења Божијег, јер човјек и јесте створен налик Богу, по Његовој слици и прилици. Прота Никола описује лица присутних на Светој Литургији као „најљепшу иконографију сваке Литургије“ и пореди их са златом окићеним иконама које их окружују, а које зраче посебним свјетлом и радошћу. Те иконе указују да је смисао живота да се, кроз вјеру, пост, молитву, љубав и помирење, оствари заједништво са светитељима Божијим и самим Богом и ближњима – закључује протојереј Никола Пејовић.
На крају свог обраћања прота Никола акцентује да ово вријеме поста и молитве треба искористити за изграђивање и стицање истинске и праве вјере, ма колико она мала била, па и као зрно горушице – не да би помјерала планине ради сопственог величања, већ да уклони „мале каменчиће“ таштине, охолости, гордости, сујете и међусобне отуђености, дозвољавајући да се Божија љубав настани у сваком човјеку.
,,Ако нас је Бог створио из љубави, онда ће тај који ме је створио као савршени родитељ и да брине о мени. Ето, само ове мале почетне степенице су довољне да човјек другачије види и свој живот, али да другачије видимо животе свих људи који нас окружују. Да видимо лица, брата и сестре нашега као истинска створења Божија, као лик Божији да гледамо. И ова лепеза свих ваших дивних ликова су најљепша иконографија сваког богослужења и сваког нашег сабрања. А ове иконе које нас окружују, које се утапају у ово злато из којег просијава нека необична свјетлост и радост, оно нам показују да је циљ нашега живота управо да вјером кроз пост, кроз молитву, кроз љубав, кроз смирење, кроз стицање истинског правог врлинског живота достигнемо у заједницу светих. У ове преображене ликове у које неће бити више ни пролазности, ни гријека, ни смрти, ни туге, ни жалости, него ће бити оно коначно остварење за свакога човјека. Јер Бог није дао човјека да пропадне, него да сваки који вјерује, има живот вјечни и непролазни. Долазак на света богослужења, учестовање у њима, пост и молитва, исповијест, покајање, смирење, све нас то обожује, све нас то исцјељује и све нас то приводи Христу Богу нашему, који је једини пут и једина истина и једини прави извор, дародавац и пуноћа живота и нека би Он био и нама у овим данима поста и молитве на помоћ да и ми достигнемо ону вјеру, па макар ону малу, горушичину, не да помјерамо брда и планине да би се пред људима хвалили, него да помјеримо макар онај мали камен наше сујете, наше гордости, наше отуђености међусобне да би се у нас уселила љубав, Божија, љубав, Бога – Пресвете Тројице, Оца, Сина и Духа Светога, коме нека је слава и хвала у вијекове, вјекова. Амин!“
Текст, фото: Борис Мусић
