Јеромонах Рафаило, игуман Манастира Подмаине началствовао је Светом литургијом у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, у четврту недјељу по Духовима, 21. јула 2024. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог великомученика Прокопија.
Саслуживао му је острошки игуман архимандрит Сергије, сабраћа јеромонаси Николај и Натанаило, свештеници Игор Аризановић из Лесковца и Јован Васић из Котора, као и јерођакон Калистрат из манастира Подмаине.
Послије читања Светог Јеванђеља о капетану који тражи исцјељење за свога слугу, сабраном монаштву и вјерницима бесједио је о. Рафаило.
– Овом Светом службом, овим светим сабрањем, ми, браћо и сестре, овакви какви смо, бољи свакако можемо бити, а и гори смо били, у сваком случају, у потезу смо, у кретању смо, у подвигу смо, но било како било данас, овакви какви смо се сабрали, али на овај начин, на овоме мјесту, и у Божијем благослову, у Цркви Божијој, ми објављујемо, што је сад много важно, објављујемо и сабрали смо се због тога да објављујемо смрт Господњу, тај велики догађај пресудан и за наше спасење, много битније од нашег пуког постојања, од наших рађања, живљања, стварања, умирања, памћања, не као Црква Христова, као народ Божији, ми треба да знамо шта је најбитније у нашем животу и без кога нама живота нема, нити нам је он као такав уопште потребан. Зато са литургијском свијешћу, одговорношћу и поданошћу ми се сабирамо макар једном недјељно, али и свакако много чешће сабирамо на овај начин, а Њега се сјећамо пожељно ј непрестано, да то сјећање узме ритам нашег дисања или још боље да наше дисање преузме дух нашег сјећања и памћања на Њега, на Његову смрт коју је поднио и окусио нашега вјечнога живота ради. И зато се сабирамо, не упразно, не тек тако, не због било чега, не, то је зеница нашег живота, да се сјећамо Њега, Његове смрти и да објавимо нас ради, што је врло важно, Његово васкрсење. Притом, то не чинимо онако сјећајући се тога, него улазећи у реалност тих догађаја, у силу и у свјетлост Његовог васкрсења, коначно и примајући је у Тајни чудесног давања, у Тајни светог причешћа – бесједио је о. Рафиало.
Много је битно, нагласио је, да схватимо шта нам говори данашње Јеванђеље о вјери капетановој.
– Наша вјера, наша молитва, наш живи однос са Христом треба да има једну својеврсну структуру. Не моће бити без кичме, без духа, без даха. Погледајте како дирљиво овај капетан открива силину вјере. Капетан каже слуга мој се много мучи у болести и тражи од Њега да обрати своју пажњу и пројави своју силу и да помогне. А Господ каже, притом ми још нисмо у пуноћи откровења, не зна он ко стоји пред њим, ко осјећа силу, али нема пуноћу откривења, не зна да је Син Божији, како би ми требали да знамо. И ево у међувремену се много тога издешавало, живимо у 21. вијеку, па би требало да је данас најјача јер се темељи на толико вјекова искуства, толико свједока. Па ево данас је велики Прокопије. Ако ниси, брате, повјеровао, па када ћеш повјеровати? Ко треба да ти још посвједочи. Али ево једног дивног свједочења у зори новога дана. Господ каже, ја ћу доћи и исцијелићу га. А капетан каже, не Господе, нисам ја достојан да ти уђеш под кров дома мојег. Него, пазите, само реци ријеч и оздравиће слуга мој. Он нам открива на чему се темељи таква вјера ”само реци ријеч”. Браћо и сестре, много је важно, ако хоћемо да овакву вјеру стекнемо, она је моћна, она човјека чини чудотворцем, јер Господ каже ”како вјерујеш тако нека ти буде”. Његов слуга се исцијелио у том тренутку – рекао је о. Рафаило.
Исти Бог је овдје са нама, али проблем у нашој непослушности, рекао је о. Рафаило.
– У једном великом стихијском расулу. Данас сатанске силе форсирају те такозване слободе, да свако има право, свако је самом на себи Бог. И као посљедицу тих лажних слобода имамо потпуну атрофију вјере, вјере у Христа. Будимо искрени ми који смо се ето мало пробили, патимо од тога, мучимо се, ђе је наша вјера у односу на капетанову? Само реци ријеч. Шта ми све не радимо, трудимо се врло често и узалудно и не бива боље зато што је вјера изостала, а изостала је зато што нема послушности. Зато да се потрудимо, колико можемо, у породици да се сачува структура, да дјеца послушају своје родитеље, када отац каже пођи, син или ћерка да пођу, али да у се то лијепо образложи у духу Јеванђеља, црквене педагогије. Жена мужу, муж према Цркви, има и он некога изнад себе, на послу исто, поштовати структуру, немој да испитујеш како би могло, шта би могло. Пусти то, то је спољашња страна, ми говоримо о духовној. Ти после кроз то смирење и послушност можеш да кажеш Господе само реци ријеч и поправиће се овај колега мој, овај надређени мој или подређени. Добијамо моћи, божанске моћи – поручио је о. Рафаило.
Монаштво и вјерни народ, међу којима је било много дјеце, причестили су се Светим Христовим Тајнама Тијела и Крви.
Извор: Манастир Острог
