„Боже, што је лепа ова киша!”, говори једна чланица Симфонијског оркестра из Ниша. Близу је поноћ, а она каже: „Ајде да наставимо концерт, па нека пада!” Публика је стиснута испод кестена у дворишту Грачанице и узвикује: „Бис, бис!” док с велике надстрешнице пада вода на владику новобрдског Илариона. „Дивни су, дивни су”, понавља. Почиње Видовдан у Грачаници. Овде и на Газиместану одржавају се најважније нововековне прославе Видовдана. То су постале централне тачке видовданског празновања и ходочашћа, оне сваки пут привлаче различите људе, с разних страна. Већ са свитањем се у Грачаници окупљају они који су путовали целу ноћ и спавали по околини, они који су први пут ту одмах се примете јер су пуни питања којима побеђују страхове и предрасуде.
Верници из Републике Српске, Македоније, централне Србије и Војводине, 250 људи из свих крајева Црне Горе, званичници, расељени, уметници, новинари… Прву беседу одржао је митрополит захумско-херцеговачки Димитрије о контексту у којем се развијала Србија из Косовског боја, рекавши да је „у Лазаревој Србији све била црква” као и да је он дао свој живот за своје ближње и да је данас јако тешко говорити пред косовским Србима. Иако су стигли сви с различитих крајева света, и прексиноћ уочи Видовдана и јуче у Грачаници и на Газиместану осећао се недостатак једне личности – патријарха српског Порфирија. Његова основна порука свих ових година била је да је свуда странац сем на Косову и да долази у очев дом. Замонашен у Дечанима, први чин је примио у Манастиру Свете Тројице код Суве Реке, увек с легитимацијом човека Косова и Метохије он не може да уђе и отвори врата свога дома и своје Пећке патријаршије и Грачанице. Зато је ове године испред Грачанице владика Теодосије поручио: „Они који мисле да ће тиме нешто постићи – показују ко су и шта су и каква је њихова култура. Истакао је да су наше светиње живе и да нама припадају: никаква декларација, резолуција, ништа написмено не може бити јаче од онога што је сада овде присутно у порти манастира Грачанице – света литургија и ми сабрани на њој тиме показујемо да ове светиње нама припадају и да се нећемо одрећи ни наших светиња ни нашег Косова и Метохије.” Тензије око Видовдана се подижу посебно од тренутка самопроглашења независности Косова јер власти у Приштини и јавност имају осећај да се тих дана некако истопи њихов суверенитет и да су то дани када се мора показати и доказати власт и моћ. Нарочито је важан обрачун са симболима и натписима на ћирилици које полицајци већином не разумеју па су се најбезазленије и духовите поруке тумачиле као претња, мајице су одузимане, заставе бацане, а Газиместан је често личио на плажу са људима голим до појаса. Зато је ове године било мало застава, мало порука на мајицама, а полиција је готово сваком мушкарцу на улазу у Газиместан задизала мајицу или кошуљу да види да ли се испод ње крије нека скривена порука. У Грачаници је једна госпођа из Херцег Новог једина махала заставом, а испред споменика косовским јунацима на Газиместану неко је прошверцовао заставу Републике Србије и тробојку из доба Краљевине Црне Горе на којој великим словима пише Зета. Порука с Газиместана увек има посебну тежину и увек се чека какав ће глас одатле да се чује.
„Косово и Метохија, иако је распето, има силу васкрсења, оно је наша Света земља, наш Јерусалим, наше и земаљско и небеско царство”, рекао је у беседи митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Он је устврдио да није чуо ниједног хришћанина који каже да је Косово изгубљено: „Они који тако говоре биће да су изгубљени у времену и простору и да су везани само за земаљско, а заборавили Царство небеско и завет кнеза Лазара.” Он је прекидан аплаузима позвао на мудрост и на наду која се полаже у нове младе генерације што за центар свог духовног и националног живота узимају Косово и Метохију. „Најглавнији споразум, тапија која је исписана крвљу, постигнут је 1389. године и потписао га је Свети кнез Лазар”, закључио је митрополит Јоаникије.
„Ухапсише нам дете”, јавља узбуђеним гласом свештеник Александар Нашпалић из Бабиног Моста, села надомак Газиместана. Сваке године неко мора да се ухапси, а неколико њих је у косовским затворима провело готово годину дана. Улазак кроз шпалир полицајаца и брижљиво праћење од стране тајне службе и полиције у цивилу увек резултира неким хапшењем. На парчету земље које је ограђено жицом, изоловано од погледа и остатка света ти млади људи заправо никоме и не могу послати поруку, то је песма или порука унутар жице упућена више себи него другима. Ухапшени Немања Мићаловић је одведен у станицу Север негде у Приштини. Горчина и сати чекања. Тај глас и страх су муњевито прошли по селима око Газиместана, јер та деца своју слободу и свој дан слободе управо виде на Газиместану.
„Пустили су Немању. Управо. Хвала Богу!”, пише отац Александар. Крај је дана, стотине полицајаца се разилазе, Кфор и Еулекс полиција одлазе, иза њих остају страхови, трпљење и вера да после свега мора доћи слобода и да стиснута песница на Газиместану има свој дубоки смисао.
Живојин Ракочевић
Извор: Живојин Ракочевић
