Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je služio 9. juna 2024. godine, u Nedelju slepog, Svetu arhijerejsku liturgiju u Sabornoj crkvi u Beogradu.
– Prolazeći kroz bezizlazne situacije, iskušenja, nevolje i teškoće ne tragajmo za krivcem, već se borimo protiv svog iskušenja i nastrojenja da neko mora biti kažnjen da bi se uspostavila pravda. Treba da imamo smirenje i strpljenje da dočekamo da nam se javi Gospod, koji će baš zbog toga što smo imali strpljenje i smirenje dati i odgovor na našu nedoumicu. To strpljenje i smirenje nije ništa drugo nego unutrašnje ozdravljenje koje nas čini sposobnima da možemo da pronikemo u tajne koje se ne mogu razumeti logikom i pravilima ovog sveta – istakao je Patrijarh Porfirije.
Njegovoj svetosti Patrijarhu su sasluživali preosvećena gospoda episkopi marčanski Sava, jegarski i izabrani britansko-irski Nektarije i lipljanski Dositej; protojerej Slaviša Popović i jereji Arsen Milovanović i Goran Nuhanović; protođakoni Dragan Radić, Radomir Vrućinić i Damjan Božić; đakoni Nikola Vuković i Lazar Simić; uz molitveno učešće Preosvećenog Episkopa umirovljenog mileševskog g. Filareta.
Beseda Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 9. juna 2024. godine, u Nedelju o slepom, u Sabornoj crkvi u Beogradu
Hristos Vaskrse, braćo i sestre! Čuli smo odlomak iz Jevanđelja po Jovanu. Iskustvo i predanje Crkve vidi da Jevanđelje Jovanovo navodi neke događaje iz života našeg Spsasitelja koji nisu zapisani u drugim jevanđeljima i još prepoznaje da jevanđelist Jovan pokušava da u događajima koji su vezani za život Hristov, a naročito kada se navode Njegova čuda, sagledava duhovnu dimenziju tih čuda. Tako i u priči o isceljenju jednoga koji je od rođenja slep postoji mnogo puteva da bi se razumela pouka Jevanđelja i mnogo nivoa i mnogo dimenzija, a mi ćemo se osvrnuti samo na nekoliko.
Najpre, jevanđelist Jovan navodi čuda koje je činio Gospod uglavnom u dan subotnji, tako da bi neko mogao da pomisli da Gospod nije isceljivao i nije pokazivao svoju ljubav i svoju Božansku silu u druge dane nedelje. Svakako da to nije cilj ovakvog pisanja Jevanđelja Hristovog, jer toliko toga je učinio da ni u čitav svet ne bi moglo stati. Jevanđelist Jovan, najpre, budući da je subota sedmi dan, u prvih šest dana – kako kaže predanje Crkve i bogoslovska misao to predstavlja protološko stanje – vidi protološki period ljudskoga roda tj. period stvaranja sveta. Sedmi dan pripada istoriji, a istorija jeste sa jedne strane istorija palog čoveka, ali u isto vreme i istorija spasenja. U sedmi dan kada je čovek pao i Gospod dolazi u ovaj svet i istoriju pada i istoriju smrti pretvara u istoriju večnosti, tj. vodi u večnost.
Ovde vidimo da je Gospod iscelio onoga koji je od rođenja slep i odmah se pojavilo pitanje među onima koji su bili svedoci čuda i koji su pratili Gospoda kako to da je ovaj slep od rođenja. Pokušali su da proniknu razlog dovodeći bolest ovog slepog čoveka naravno sa grehom. Pitali su ko je kriv zbog toga što je on bolestan, što se rodio slep i, naravno, time pokazali logiku ovog sveta koja je sva uzročno-poslednična u kontekstu, tj. i tadašnji ljudi, kao i ljudi našeg vremena, u svemu pokušavaju da nađu logične i racionalne razloge. Sve pokušavaju da razumeju iz logike ovog sveta, iz svoje perspektive, iz svojih snaga i svojih moći. Logika vere, logika ljubavi ne poštuje racionalne razloge i logiku ovog sveta, ne poštuje kauzarni poredak ovog sveta. Naprotiv, logika ljubavi i vere ima svoja pravila i ona je sva u čudu. Tu mnogo toga nema svoje logične razloge, tu mnogo toga nema racionalističkih uporišta. Logika vere i ljubavi zahteva skok iz kauzarnog, juridičkog konteksta našeg postojanja u duhovne prostore, u prostore u kojima vlada blagodat Božja i Njegova ljubav, u prostorima u kojima pravila ne postoje da bi tiranisala čoveka i da bi čovek njima robovao, nego postoje da bi pomogla čoveku, tj. nama da izađemo iz konteksta i pravila ovog sveta i uđemo u prostor vere i ljubavi.
Reakcija fariseja i književnika koji su se držali pravila i zakona, kojima su pravila i zakoni bili važniji od čoveka, upravo daleko od logike vere ostavlja ih lišene dubinske spoznaje onoga što se desilo u čudu isceljenja slepog od rođenja. Sa jedne strane, oni koji prate Hrista pitaju se ko je kriv i smatraju da za sve mora postojati krivac ili krivica. Za sve što se ne uklapa u logiku ovog sveta mora da postoji onaj koji će biti kažnjen. To isto, na drugi način, čine i fariseji i traže da bude kažnjen onaj koji je narušio zakon u subotu, jer im je važnije to da se sačuvaju pravila od toga što je izbavljen do tada bolestan čovek i traže da bude kažnjen. Naravno, Gospod odgovarajući na pitanje daje odgovore i na mnoge naše nedoumice i na mnoga stanja kroz koja kao ljudi prolazimo i veli da stanje onog koji se rodio bolestan i do tog trenutka bio bolestan nije posledica krivice nekog konkretnog čoveka, nego je on takav da bi se na njemu projavila sila u ljubav Božja.
Dakle, i mi prolazeći kroz razne scile i haridbe, iskušenja, nevolje i teškoće ne tragajmo za krivcem, već se borimo protiv svog iskušenja i nastrojenja da neko mora biti kažnjen da bi se uspostavila pravda. Treba da imamo smirenje i strpljenje da dočekamo da nam se javi Gospod, koji će baš zbog toga što smo imali strpljenje i smirenje dati i odgovor na našu nedoumicu. To strpljenje i smirenje nije ništa drugo nego unutrašnje ozdravljenje koje nas čini sposobnima da možemo da pronikemo u tajne koje se ne mogu razumeti logikom i pravilima ovog sveta.
Ovaj slep od rođenja, na kraju priče vidi se, bivao je isceljivan, ozdravljao je iznutra duhovno verom, jer kad ga Gospod pita: Ko je Sin Božji? On odgovara: Video sam Ga! Video Ga je iznutra i to je smisao delovanja Božjeg i intervencije Božje u našim životima. On uvek gleda na čitavog čoveka, i na dušu i telo, jer čovek je i duša i telo. Samo onda kada se isceljuju u potpunosti, celovito i integralno on već sada i ovde prepoznaje prisustvo Nebeskog Božjeg Carstva u istoriji. Zato je ovaj mladić, sada već potpuno isceljen, ispovedio veru u Hrista koja se nije od tog trenutka u njemu rodila, već je u njemu odavno postojala i doživela vrhunac u rečima: Da, verujem!
Neka bi Gospod dao da i mi svako svoje unutarnje svetilo blagodatću Božjom pobeđujemo i prevazilazimo kako bi onda svaka spoljašnja mana i naš nedostatak, tim unutarnjim vidom bivajući osvetljavani, mogli da postanu sve zdraviji i da naš život ovde i sada bude zalog za početak života večnog u kojem caruje Jedan u Trojici naš Bog, Otac i Sin i Sveti Duh, sada i uvek i u vekove vekova. Amin!
Izvor: SPC
