Besjeda Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 28. septembra 2024. godine na Svetoj liturgiji u Crkvi Polaganja rize Presvete Bogorodice u Bijeloj
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Braćo i sestre, čovek je stvoren kao ikona Božja. Stvoren je za raj, za Carstvo nebesko. Stvoren je da živi u radosti, u lepoti, u punoći. Stvoren je, jednom rečju, da živi u ljubavi, u ljubavi sa Bogom i u ljubavi sa drugim čovekom. A prisustvo Carstva Božjeg, prisustvo svih onih lepota i radosti za koje je čovek stvoren, nalazi se upravo u svetoj Liturgiji. Zato je sveta Liturgija centar našeg života, izvor sa kojeg se napajamo ne samo snagom, ne samo čistim mislima i dobrotom, nego se napajamo samim Bogom, tj. hranimo se samim živim Bogom kroz Njegovo Telo i kroz Njegovu Krv, kroz sveto Pričešće. Tu se, na svetoj Liturgiji, zaista otkriva ljubav Božja u odnosu na nas, ali i mi ispovedamo i potvrđujemo svoju ljubav u odnosu na Njega i u odnosu na čitavu tvorevinu. Tu postajemo jedno sa Njim i jedno međusobno. Sveta Liturgija je zapravo Carstvo Božje sa nama i među nama. U svetoj Liturgiji mi postajemo građani tog Carstva Božjeg, Carstva nebeskog.
Zato, braćo i sestre, ne treba da nas čudi što je naš narod otkad zna za sebe iznad svega i pre svega, gde god je odlazio, gde god bi se nastanjivao, podizao oltar Bogu živom, podizao hramove. A evo, kao što je to bivalo, primera radi, kada su Kosovo napuštali naši za vreme Arsenija Čarnojevića i dolazili u predele Austrougarske, kada su gradili sebi, kao krov nad glavom, zemunice, male jednosobne kuće, zidali su velelepne hramove kakvih je danas četiri živa u Sent Andreji. A bilo ih je sedam tamo gde je bilo samo nekoliko hiljada žitelja. Zidani su velelepni hramovi koji su bili i ostali centar duhovnosti, ali i plod i deo kulture našeg naroda, kojem se dive svi.
Eto, kao što je to bilo tada tamo, bilo je i u ovim krajevima pre toga, pre hiljadu godina, ni manje ni više, kada možemo pretpostaviti u kakvim uslovima je živeo naš narod i uopšte ljudi tog vremena. I pitanje je zapravo da li možemo to zamisliti mi koji imamo u najmanju ruku izazov da budemo potrošačka bića, da budemo bića čiji život zavisi samo od onog što je spolja i od onog što unosimo u sebe. Pitanje je da li možemo razumeti da je neko možda sticao koricu hleba uz znoj, uz napore, uz trud, i kada je bilo pitanje čime da se pokriva u svome snu, bio je spreman da zida oltar, da zida crkvu, da zida hram koji je trebao da bude dom i kuća svih koji se tu sabiraju, i zato što je pre toga i iznad toga morao biti dom Božji, morao je biti i veći i lepši nego što je to dom u kojem skrivamo, čuvamo i hranimo svoje telo. Teško, dakle, možemo to da razumemo.
Međutim, ova svetinja čiji je oltar podignut pre hiljadu godina, pa onda pre dvesta godina i ovaj velelepni hram, podigli su naši preci da ovde dolaze, da se uče smislu života, da se uče lestvici, katalogu vrednosti, da se uče onome što je prioritet u odnosu na ono što je sekundarno, da se nauče Jevanđelju Hristovom i Njegovim zapovestima. I ne samo da se nauče, nego da Jevanđelje Hristovo i zapovesti Hristove postanu život njihov. Ovde su dolazili da nauče nauku Božju i da je razlikuju od nauke ljudske, jer postoje, zaista, dve nauke, dva načina života, dva sistema vrednosti, braćo i sestre. Jedan je jevanđeljski, jedan je Hristov, jedan je Božji, a drugi je ljudski, bez Boga.
Oduvek, od kada je stvoren, čovek se nalazio na krstu da izabere da li će Božji, Hristov i jevanđeljski put ili ljudski, ogoljeni, materijalni, prolazni. Kroz vekove je uvek bilo tako, a i danas je isto tako. A naši preci, koji su zidali ovakve hramove gde god su dolazili, od Svetog Save su se jedamput za svagda opredelili za Božji zakon, za život u Hristu, za život po Hristu, a to, braćo i sestre, nije ništa drugo nego zakon koji kaže: Nemoj da činiš drugome što ne želiš da on tebi čini. To nije ništa drugo nego zapovest, bolje reći, smernica koja nam kaže da je porodica domaća Crkva, da je porodica blagoslovena Bogom, da je ona data da bi se u njoj čovek naučio da je ljubav smisao života, da bez Boga nema smisla života, da čak iako smo najuspešniji, najbogatiji, najlepši i najmoćniji, sve to može imati nekakav značaj, nekakvu vrednost u našim životima, ali ako je to ograničeno našim rođenjem i našim odlaskom iz ovog sveta, ako ne postoji večnost, tj. ako ne postoji Bog i mi u Njemu, ako večno ne živimo – sve je onda besmisleno, štaviše, neretko može biti muka, propast, nesreća.
Dakle, Bog je blagoslovio brak, porodicu, dao je mužu ženu i ženi muža da ispunjavaju zapovest Božju koja kaže da dvoje budu jedno. Drugim rečima, dao im je brak da se, iako različiti i po polu i po svemu drugom, bore sa svojim egoizmom, sa svojim samoljubljem, sa sebičnošću, da otvaraju svoju dušu i svoje srce, izlaze iz sebe i grle jedno drugo, da u drugome vide smisao svog života, tj. da pretvarajući se u ljubav, muž kroz svoju ljubav prema ženi vidi smisao svog postojanja, da kroz njeno postojanje vidi smisao svog života i obrnuto, a onda tako i deca. Naš narod je dizao svetinje da bi se učio toj istini i toj tajni, da bi se učio molitvi, da bi se učio veri, da bi znao da je prioritet u našem životu duhovno, da bi znao da ako je Bog u našem životu na prvom mestu da će onda sve ostalo doći na svoje mesto.
Ne možemo mi, braćo i sestre, ako se opredelimo samo za logiku ljudsku misleći da popravljamo svet oko sebe ili hoteći da popravljamo svet oko sebe i druge izvan sebe i oko sebe, ulepšati svoj život i osmisliti ga. Drugim rečima, ne možemo očekivati da nam, ako imamo ideju o tome da popravljajući drugog i ono što je oko nas, život može postati bolji i da će nam biti bolje. U Jevanđelju, u Crkvi Hristovoj, ovde, na ovom mestu, verom se učimo da samo ako mi budemo bolji da će onda biti bolje i oko nas. Samo kada smo bolji biće nam bolje. Pozvani smo da budemo bolji i da činimo dobro. Tome se učimo ovde u hramu koji su naši preci podigli. Verom se tome učimo.
Dakle, braćo i sestre, čuli smo današnje Jevanđelje, tj. odlomke iz dva Jevanđelja. I jedno i drugo nam pokazuju da postoje prioriteti u našem životu, da u zavisnosti od toga šta je razlog, uzrok i cilj našeg života i delanja biće i sve ostalo. I u priči, koju smo čuli, o Marti i Mariji, vidimo dve sestre. I jedna i druga vole Boga i veruju u Njega. I jedna i druga vole ljude, ali jedna se bavi spoljašnjim poslovima koji su neophodni i potrebni, a druga je pogružena u molitvu i unutarnjim svojim bićem, duhovnim očima, vidi živog Boga. Ova što se trudi, zamara i služi žali se da joj treba pomoć i da nije u redu od strane njene sestre što joj ne pomaže. Međutim, Gospod veli da je temelj svakog delovanja, svake misli i svake reči molitva, sozercanje i vera, da je samo jedno, braćo i sestre, važno: da je Bog na prvom mestu. Drugim rečima, kada utemeljimo sebe na Hristu i kada sve ostalo činimo u skladu sa tim temeljom, kada sve izvire iz tog temelja, onda sve dobija svoj smisao.
Dakle, itekako treba da služimo, itekako treba da se saraspinjemo jedni za druge, da više vodimo brigu o onima koje volimo nego o sebi, ali to mora biti u ime Božje. To mora biti plod naše vere, mora biti plod našeg opredeljenja za Hrista, iskaz naše ljubavi u odnosu na Njega i u odnosu na bližnjeg. Ako nije tako, onda se to pretvara u običnu, tzv. humanističku, ljubav, koja može i da služi, koja može i da daje od svoga drugome, ali to češće služi zadovoljavanju samopoštovanja i sećanju da su veliki i milosrdni, jer neretko iz takvih centara, humanističkih i humanitarnih, pored pomoći dolaze i oruđa rata, oruđa nemira, oruđa zla, oruđa smrti. Jedni te isti ljudi mogu slati humanitarnu pomoć u neke ugrožene krajeve u jednom trenutku, ali u drugom trenutku šalju i slali su i naoružanje i oruđa kojima treba ljudi da se ubijaju. Gospod u današnjem Jevanđelju nas poziva na ljubav koja je utemeljena na Hristu. Na život ovde i sada, u čijem temelju je ovde i sada Carstvo Božje, Carstvo nebesko. Pravila zemaljska mogu nama, braćo i sestre, biti spasonosna samo ako su utemeljena paradoksalno na temeljima Neba. Ako je u podnožju zemlje i u podnožju naših života nebeski život i nebo onda smo mi zaista dostojni sledbenici naših predaka.
Braćo i sestre, da ste blagosloveni i da se uvek na ovom mestu okupljamo, da se molimo Bogu, da budemo spremni da Mu služimo i da služio jedni drugima, da se sećamo naših svetih predaka i ovde i na svakom mestu, da ovde naučimo da ne činimo nikada drugima ono što ne želimo da i nama drugi čine, da se ovde učimo da budemo ljudi, da znamo da će nas Bog pitati kad dođemo pred lice Njegovo ne šta su nama drugi činili nego šta smo mi njima činili. Verujemo da ćemo Njegovom ljubavlju biti opravdani, ali i našom spremnošću na samospoznaju, a to znači na pokajanje u kojem ćemo uvek u radosti slaviti Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha sada i uvek i u vekove vekova, amin.
