Braćo i sestre, danas je Veliki petak. Danas je dan kada molitveno i duhovno treba da zavirimo u svoju dušu i da stojeći pred raspetim i pogrebenim Hristom vidimo u kojem smo stanju, da se zagledamo u sebe i svoju dušu i da razumemo da nije moguće biti Hristov i u isto vreme svugde i na svakom mestu dopadati se mudrosti ovog sveta, dopadati se onima koji usvajaju logiku koja je drugačija i neretko suprotna Hristu.
Danas je dan kada treba da zavirimo u svoju dušu, jer se raspeti i pogrebeni Hristos opredelio za nas, opredelio se za istinu ili, bolje reći, potvrdio je ono što je njegovo predvečno opredeljenje, a to je istina da je Bog naš Sveta Trojica, Otac i Sin i Sveti Duh, jedinosušna Trojica i da je Jedan u Trojici Bog po svojoj slici i prilici stvorio nas ljude, stvorio nas da budemo isti. To znači stvorivši nas po svojoj slici i prilici otvorio nam je priliku da i mi večno i zauvek učestvujemo u svemu onome što je Njegovo i što je božansko. Stvorio nas je ne da budemo samozatvorene, zamozaljubljene i samodovoljne monade koje imaju svoj početak i svoj kraj ovde u prolaznosti ovog sveta, nego nas je stvorio po svojoj slici i prilici za istinu koja znači da smo u Njemu, kako kaže Sveti Maksim Ispovednik, i mi po ljubavi i blagodati Božjoj bespočetni i beskrajni. Danas je Veliki petak kada smo i mi pozvani, kao što se i Bog opredelio za nas i za naše večno postojanje, da izvršimo to isto i da se opredelimo da li ćemo sa Njim i u Njemu za večnost ili ćemo bez Njega i van Njega uzeti prolaznost kao smisao svog života.
Upravo na Veliki petak, onda kada je Hristos raspet, mi ljudi smo se pokazali u liku dvojice razbojnika koji su pored Njega osuđeni na smrt i raspeti po pravdi zakona tadašnjeg sveta. Jedan od te dvojice razbojnika rugao se raspetom Hristu, a drugi je u Njemu prepoznao svog Spasitelja, našeg Spasitelja, prepoznao je Boga i vapijući rečima pokajanja, ali rečima sigurnim i punim nepokolebljive nade, rekao: Seti me se, Gospode, u Carstvu svome. Gospod videvši tako pokajanje upućuje i njemu reči koje upućuje i svima nama: Još danas ćeš biti sa Mnom u Carstvu nebeskom.
Naš život u Hristu znači imati jasan stav. Naš život u Hristu znači jasno ispovedati i propovedati Jevanđelje Hristovo, živeti po Jevanđelju Hristovom, a ne kako je na današnji dan učinio Pontije Pilat. U Jevanđelju koje smo čuli, on je bio određen da čuva red i postupa po zakonu, da kao produžena ruka ćesara – cara vlada tom teritorijom. Judeja je bila deo rimske imperije. Pod njegovim zakonom su se povijali i drhtali i Judelji i Rimljani. On je bez ikakvih savetovanja sa bilo kim donosio odluke o tome da li će po zakonu neko biti kažnjen ili ne. Uglavnom kod njega su dovodili ljude razbojnike koji po važećem zakonu zaslužuju kaznu. A gle, sada kod njega dolazi čovek skromnog i krotkog izgleda, blagog pogleda i tople reči, ispunjen smirenjem, sasvim drugačiji od onih koji su obično dolazili kod Pilata da im on sudi ili presuđuje. Pilat najpre videvši pred sobom Isusa slomljenog, izmučenog i okupanog u krvi, imajući iskustva kao onaj koji sudi i znajući zakone po kojima sudi, već je naslutio da se tu radi o čoveku koji je pred njega doveden samo zato što ga neko mrzi, što mu neko zavidi ili što reč tog čoveka, budući da je istinita i da je pravedna, uznemiruje one koji nisu istiniti i koji su nepravedni, remeti im poredek, remeti im lažnu pravdu i lažnu istinu. Onda, naročito posle dijaloga sa osuđenikom, s obzirom da nije dobio nikakvu konkretnu krivicu od onih koji ga tuže, on je hoteći da postupa po državnom zakonu pomišljao u sebi da ga oslobodi. Međutim, u isto vreme čuo je rulju razularenu koja viče: Raspni Ga! i još preti Pilatu: Ti onda nisi prijatelj ćesaru! Odjedamput, iako je jasno Pilatu da se radi o nevinom čoveku, iako on najpre ima dilemu i rapolućen je, u njemu preovladava njegov interes, njegova korist, žrtvuje istinu i pravdu zbog koristi, zbog interesa, zbog straha od toga da će biti pozvan kod cara da dokaže da mu je veran. I šta mu sve to treba takva peripetija? Zar mu je potrebno da se on upušta u to što je neko nepravedno optužen i što može postradati kad mu je lakše da kaže da nema nikakve veze sa njim? Vi ste odgovrni, vi ga optužujete, pa neka bude onako kako vi hoćete! Opredelio se Pilat za svoj komfor, za lagodan put. Opredelio se za svoj pojedinačni, egoistični interes i ličnu korist. Nije ga bilo briga šta je tu ispravno, šta je tu istina, šta je tu pravda.
Pilat je bio namesnik u doba Hristovo u Judeji, ali Pilata, Pontija Pilata, od Hristovog vremena do danas, a po svoj prilici biće tako do kraja sveta i veka, bilo je i ima ih. Pontije Pilati su oni – i danas i među nama i svugde u svetu – kojima nije važna istina, već je važan njihov cilj, njihova dobit i korist, geopolitički interes, ekonomski interes. Zar je važno da li na pravdi Boga gubi život jedan čovek ili sto ljudi ili hiljade ljudi? Pa zar je važno da li su među tim ljudima deca, savim sigurno nedužna i nevina? I žene, i starice, i starci, sasvim sigurno nedužni i nevini? Zar je to važno ako onog trenutka kad bi oni stali na stranu istine, a to znači u najmanju ruku jasno i glasno rekli šta je istina i šta je pravda, ako sve to može da dovede u pitanje njihovu poziciju, njihovu korist i interes? I ne samo to u smislu opipljivog i materijalnog interesa, nego i čak i onda kada stojeći na strani istine i pravde možemo biti pozvani, možemo biti kritikovani, može nam biti ugrožena popularnost, neće nas hvaliti, reći će da ne razumemo moderno doba, nova pravila i nove principe, da nije važno biti ono što jesi kad ti je korisnije i bolje da ne budeš što jesi sa stidom i sramom živeći u sebi ako ti to donosi nekakvu korist i nekakvu dobit.
Mnogo je Pilata, Pontija Pilata, i danas i kod nas i svugde. Svaki put i mi učestvujemo u delu Pilatovom kada smo zadovoljni time što mi imamo svoj komfor, što imamo sve što nam treba, što usput imamo i pohvale, što nas ljudi vole i poštuju, a u isto vreme smo mirni što pored nas postoje oni koji neretko nemaju koricu hleba, koji su tužni i ucveljeni, napušteni i sami, ostavljeni od svih, nezavisno od toga koliko su sami doprineli tome. Svaki put i mi smo Pontije Pilat kada znajući šta je reč Hristova, koja je jednostavna i bliska svakom od nas – ne samo bliska, nego nam je i prirodna, leži nam na srcu i izražava nas – kada znajući reč Hristovu i dolazeći u dodir sa onim koji hoće tu reč da izmeni i ukine, mi zbog straha ili opet zbog neke konkretne dobiti ne ispovedamo šta je reč Jevanđelja i reč Hristova, a neretko štaviše povlačimo se i odustajemo čak i do mere da kažemo: Ma jeste, možda su oni drugi u pravu. Gospod od nas hoće da na mestima na kojima jesmo, a to je mesto našeg poslušanja u odnosu na Boga – kao što u manastirima svaki monah ima svoje poslušanje i vežba se miru, tako i svaki čovek po promislu Božjem tamo gde jeste sa svojim talentima i darovima ima svoje poslušanje – kroz to poslušanje, tj. slušanje reči Božje usvaljamo reč Božju, živimo po njoj. Čovek postaje slobodan, postaje hrabar kao car David, postaje mudar kao Solomon, postaje precizan i jasan u svom delu kao Sveti Vasilije Veliki, spreman na žrtvu i samopožrtvovanost kao Sveti Jovan Zlatousti i ima slobodu apostola Pavla ukoliko svoj život vidi kao poslušanje i kada poslušanje ne vidi kao muku, kao kaznu, kao osudu.
Zato nas Gospod poziva na slobodu koja je sloboda Njegova, a ta sloboda jeste plod i rezultat našeg sapogrebenja sa Njim na današnji dan, na Veliki petak, na dan sramote svih ljudi, na dan tragedije roda ljudskog, ali istovremeno i na dan šanse. Onog trenutka kada se sa Hristom sapogrebemo i sa Njim siđemo u grob, poslušni volji Njegovoj vršeći svoje poslušanje, onda zajedno sa Njim trijumfalno i pobedonostno izađemo iz groba već ovde i sada živimo tajnu budićeg vremena, tajnu carstva nebeskog, živimo radost večnog života.
Neka bi Gospod dao da bude tako i da koliko prekosutra svi zajedno, sa radošću pojući pesmu, zagrlimo jedni druge i oprostimo jedni drugima, pa i neporajteljima svojim. Hristos vaskrse, amin!
