На позив ученика Земунске гимназије поводом трагичних догађаја у Основној школи на Врачару, а потом и у околини Младеновца, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је узео учешће 5. маја 2023. године у скупу под називом „Један минут није довољан“ у Земунском парку испред цркве Светог архангела Гаврила.
Уз стотине ученика Земунске гимназије и околних школа, њихових родитеља и професора скупу су присуствовали патријархови викарни епископи топлички г. Петар и новобрдски г. Иларион, старешина храма Светог архангела Гаврила протојереј Панајотис Каратасиос и свештеници земунских храмова. Уместо уобичајене веселе граје гиманзијалаца, у Земунском парку се можда као никада до сада није чула тако дубока свештенена, молитвена тишина и речи Светејшег Патријарха које опомињу:
– Сигуран сам да нисам усамљен у томе да осећам велики пораз и сигуран сам да највећи број људи у нашем народу осећа дубоки стид, не напросто стид као једну од емоција, него стид пред лицем Божјим и стид пред аутентичним достојанством нас људи. У много томе што имамо као део свакодневнице разликујемо се, али ових последњих дана, после трагедије која је задесила ваше вршњаке, а још нисмо ни почели да долазимо себи, јутрос нам се поново зло најстрашније почело церити у лице.
И у дане у којима бисмо требали да се радујемо, јер смо прославили Васкрсење Христово, ми сви заједно осећамо најдубљу тугу која опет није само туга која се може уоквирити у један минут ћутања или у три дана жалости. То је туга у коју можемо бити потопљени сви ако се својом најдубљом вером не држимо за тајну Васкрсења Христовог. То је туга која нас је учинила да смо једно, јер ми смо убили себе, неко од нас је убио нас и ма колико звучало парадоксално бојим се да је то само врх леденог брега. И зато сам нарочито тужан, а верујем да и ви слично осећате. То је бар оно што сам чуо од многих ваших вршњака. Постоје најповршнији могући покушаји да се објасни шта се то нама десило, како је то било могуће да наше дете убије нашу децу, као и да младић који је један од нас побије људе насумице, не гледајући на то ко је ко и ко је којег узраста. Тужни смо што у свим тим анализама као да се провлачи труд и покушај да се злоупотреби та невино проливена крв, јер логично је да се питамо ко је одговоран, ако хоћете логично је да се питамо и ко је крив. Међутим, у том покушају који је свуда око нас, од оних који би требало највише да ћуте и највише да засучу рукаве и да учине нешто да тако нешто никада не буде више међу нама, да се нешто измени у нашим међусобним односима, они оптужују једни друге, криве једни друге као да наш живот зависи само од других. Сви зависимо једни од других, а за ово што се десило одговорни смо сви ми који смо старији, одговорни смо због вас, вама смо дужни и вама смо криви. Наравно да ту ни у којем случају не изузимам себе, нити своју браћу која носе мантију, без обзира на то које место заузимају у Цркви. Сигуран сам да сам могао учинити много, много више да будем бољи и да тако будући бољи пред Богом, будући онакав каквог ме Бог хоће будем бољи свима вама. Ту препознајем једну суштинску грешку у систему на којем се гради живот данашњице, а нажалост и међу нама. Успех, безлични успех постао је најважнија тема. Све снаге се упиру у то да неко буде што је могуће успешнији, при том не само да не води рачуна да ли ће неком спотакнути ногу на путу грађења свога успеха или чак ако га треба елиминасти. Успех је у томе да пошто пото будем испред других. Бојим се да је то и срж цивилизације у којој живимо.
На послетку, Његова Светост је запојао Васкршњи тропар, а придружили су му се сви присутни који су потом отиши у храм да прислуже воштаницу за своју пострадалу браћу и сестре.
Извор: СПЦ
