„Наша православна вера није ништа друго него Јеванђеље Христово. Чули смо и током Литургије оно што називамо блаженствима које је Господ изговорио на Гори обраћајући се онима који су га пратили, али и нама данас. Ту је позвао све нас да будемо бољи. То је смисао наше вере. Не да мењамо свет око себе, најпре очекујући да ће нам бити боље, него да ми будемо бољи, да се ми мењамо на боље, да растемо у врлини, у добру и развијајући се у врлини, у добру, у честитости – бивајући бољи, биће и боље око нас“, поручио је Патријарх Порфирије у древном манастиру Рмањ.
Поводом обележавања значајног јубилеја – 580 година манастира Рмањ у Мартин Броду Његова светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету архијерејску литургију у овој светињи у суботу, 14. септембра када молитвено обележавамо Црквену нову годину.
Његовој светости саслуживали су: Високопреосвећени Архиепископ и Митрополит врањски г. Пахомије, Високопреосвећени Архиепископ и Митрополит милешевски г. Атанасије, Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, Високопреосвећени Архиепископ задарско-шибенички и Митрополит далматински г. Никодим, Високопреосвећени Архиепископ мостарско-требињски и Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски г. Димитрије, Високопреосвећени Митрополит брегалнички г. Иларион из Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, Преосвећена господа Епископи: горњокарловачки Герасим, пакрачки и славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, марчански Сава и јенопољски Никон, свештенство и свештеномонаштво, у молитвеном присуству многобројног верног народа.
Пре почетка Свете литургије, Патријарх Порфирије извршио је чин великог освећења новообновљеног Светониколајевског манастирског храма уз саслужење архијерејâ и свештенства.
На крају Литургије, за помоћ Мајци Цркви орденом Новомученика рмањских одликовани су Милорад Додик, председник Репубике Српске и Стојан Вукајловић, а осталим заслужним појединцима уручене су архијерејске грамате.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија одржана 14. септембра 2024. године на освећењу храма Светог Николаја Чудотворца у манастиру Рмњу
Обнова манастира Рмња започета је пре четири деценије. Само Господ зна колико је труда у рмањску обнову уложио блажене успомене Епископ далматински Стефан, а и касније његов наследник блажене успомене Митрополит дабробосански Николај, као и верник из Мартин Брода Вељко Медић који је о Рмњу бринуо као о сопственом дому. Велики труд уложио је и епископ Хризостом, садашњи Митрополит дабробосански, чијим смо благословом наставили започето, а велику захвалност дугујем и архимандриту Серафиму, дугогодишњем игуману овог манастира и мом сабрату, чији је труд на обнови Рмња добро свима познат.
С обзиром да смо дуго били на маргини маргине, баш као и све три стране српске Тромеђе, са обновом се почињало и застајкивало, па опет на једвите јаде настављало, јер није било могуће почети и завршити започету обнову са прогнаним и осиромашеним становништвом које је и само мучило своје муке. Молитвена жеља је ипак на крају уродила плодом. Наша хтења је препознао председник Републике Србије г. Александар Вучић, па нам је несебично помогао омогућавајући нам да интезивирамо радове на обнови, а потом га је следио и председник Републике Српске г. Милорад Додик. Помажући нам да приведемо крају богоугодно дело, а у исто време, у обнову Рмња укључују се и многи знани и незнани, тако да је градитељска обнова је доживела своју круну и као резултат заједничких напора имамо ово што данас нас видимо – блистави, обновљени и освештани Рмањ, који је поново постао оно што је одувек био – понос српске Тромеђе и њен крајеугаони камен.
Због тога се данас заједно са нама радује и Света Катарина Кантакузина Бранковић, која је давне 1443. године по предању годинама градила овај манастир и која чак и данас, чврсто верујем, брине за ову светињу. Радује се и душа многих монаха, свештеника, војвода, игумана и мученика ове свете обитељи, чија је љубав ову светињу дизала из пепела. Радују се, као што рекох, рмањски мученици, подвижници и исповедници, радују се заједно са нама данас бројне генерације православних Срба којима је целокупан живот прошао у ропству.
Манастир Рмањ је у тим ропским ноћима био једно светло наде, сламка спаса и молитвена утеха. Зато су га наши непријатељи палили и рушили, пљачкали и уништавали, али веру овог народа нису и никада неће моћи уништити. Српска Тромеђа данас је полупуста, непријатељи нашег рода протерали су нас са наших огњишта, а повратак српског становништва после тога није био подржан ни од кога. Зато смо данас ту где јесмо, али и ово мало што нас има чврсто стоји на земљи својих предака и Богу се моли у древним светињама као што је ова светиња, манастир Рмањ, чија је историја богатија и дубља него прошлост већине познатих нам држава.
Ми одавде нећемо никуда не зато што немамо где, већ зато што је ово наше и свака стопа натопљена је крвљу и знојем наших уснулих предака. Њима смо дужни постојање и њих нећемо изневерити. Зато ћемо остати и опстати и сведочити име српско и веру православну у овим крајевима Босанске Крајине, али и у Лици и Далмацији, јер су Срби са све три стране Тромеђе једно те исто – браћа по крви, вери и језику. Државне границе настају и нестају, пишу се и бришу, али народ траје и одолева надживљавајући царства и државе. Ако нас историја Рмња ичему може научити јесте да се не сме одступити од свог идентитета без обзира са каквим смо околностима суочени. Понављам, мало нас је, али смо жилави, храбри и вољни да истрајемо у очувању наших светиња и огњишта, као и наше прошлости коју памтимо и коју ћемо предати нараштајима који тек долазе. Зато нам је потребна подршка и даље како Републике Србије тако и Републике Српске, али и Босне и Херцеговине.
Дуго смо ми скрајнути чекајући да нас се неко сети, али сада из свег гласа вапимо да се помогне опстанак овог народа и његових светиња. Док се год чују звона манастирских и парохијских храмова живеће српска Тромеђа, јер су светиње биле и остале залог нашег постојања. Нека би дао Господ да васкрсење Рмња васкрсне српску Тромеђу у којој је увек било места за све добре и честите људе, без обзира којем народу или вери припадали. Епархија бихаћко-петровачка са Рмњем у овом духовном средишту јесте истински чувар наших опустошених села и градова, али и чувар сећања на хиљаде и хиљаде невиних предака који су мученички пострадали током крваве прошлости, а нарочито у Другом светском рату.
Због тога смо и основали Центар за историју, традицију и духовност да сачувамо бесцено благо оних којима смо све дужни. Налазећи се на ветрометини историје на међи царстава и држава, у процепу великих сила, чинићемо оно што можемо, јер као што рече Свети Петар Цетињски: Учини колико је кадар, учинио је колико је и дужан.
Рмањ данас почиње живети новим животом, а његово васкрсење, уверен сам, означиће и васкрсење и осталих наших крајишких светиња које ће себи дозивати прогнане православне Србе и њихове наследнике са молитвеном жељом да оживе оно што је пре три деценије заспало. У том напору потребна нам је подршка свих вас заједно, јер смо окупљени око племенитих дела и зато можемо постићи много тога. Нека Рмањ свима нама буде подсетник да смо тек почели, да нема одустајања нити изговора, већ да осмислимо заједнички будуће кораке и да почнемо са реализацијом договореног. Тако ћемо потврдити да смо достојни наше славне историје, али и времена у којем живимо и за које смо одговорни.
Свима вама благодарим на данашњем доласку у Светониколајевски Рмањ са отвореним позивом да дођете опет у ову кућу, којој је домаћин Свети отац Никола чијим смо благословом сабрани у дан данашњи. Вама, Ваша Светости, дугујем неизмерну захвалност што сте увек показивали вашу љубав за ртањску свештену обитељ, јер сте се прошлих година очински интересовали како тече обнова Рмња. У нашој епархији и нашем Рмњу увек ћете бити радо виђени и зато дођите нам кад год будете у прилици, јер дом Светог Николаја јесте и Ваша кућа.
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 14. септембра 2024. године на освећењу храма Светог Николаја Чудотворца у манастиру Рмњу
Ваше Преосвештенство, драги у Христу брате и саслужитељу владико Сергије, браћо архијереји, часно свештенство и монаштво, уважени г. Председниче Републике Српске и представници свих политичких и друштвених институција Републике Српске и Босне и Херцеговине, најдража браћо и сестре,
Радост и благослов велики је што нас је Господ молитвама Светог Николаја Чудотворца сабрао у ову древну светињу, да се сретнемо и у љубави заједно помолимо Богу за добро своје, својих домова и породице, за добро и спасење читавог нашег рода, читавог нашег народа, али и за добро и спасење и мир читавом свету. Молитва нас православних изражава оно што ми јесмо, изражава наш однос према Богу и према другим људима, а у тој молитви коју смо данас изрекли и поновили више пута помиње се мир и добра воља међу свим људима. Наша православна вера и православни храм у своме корену и темељу има Бога Христа који је Бог мира и љубави.
Некада је древни путописац историчар обилазио многе крајеве, посетио је и видео многе народе и записао да сваки народ има неку своју посебност, да се сваки народ у понечем разликује од другог, да има неки свој посебан и јединствен печат, али оно што је видео да код свих народа постоји, то је и израз промисла Божјег, да сваки народ има одређено место са којег се обраћа Богу, има жртвеник са којег узноси молитве Богу. Сваки народ има, једном речју, храм. И нема ниједног народа од кад је света и века да нема храм, да је без вере, а ево, наш српски православни народ је одредио свој пут по љубави и промислу Божјем од Светог Саве па све до данас, а биће тако и до краја света и века.
Наш српски народ је крштен као православни народ. Наш српски народ има православни храм као своје обележје, има крст Христов, православни крст којим је запечаћен, кроз који се препознаје и кроз који познаје самог себе. Зато наш народ као хришћански, православни народ има пуноћу откровења Божјег. Нема лепше вере од хришћанске. Нема потпуније, нема савршеније вере од вере православне, јер она у свој својој пуноћи не само сведочи него открива и позива сваког човека у пуноћу познања Бога који нам се открио као Бог, који је један од нас, као Христос, као Син Божји у којем јесте потпуни, савршени Бог, али се у Њему открива и потпуни и савршени човек.
Зато, браћо и сестре, програм, критеријум, вредности и оквир у којем се развијао и обликовао наш народ кроз историју јесте Јеванђеље Христово, јесу заповести Божје. Оно што ми данас јесмо, рече дивно драги владика Сергије, јесте вера православна. То је оно што нас је обликовало. И рече да је било времена када наш народ није имао своју државу или да су државе мењале своје границе и облике, али наш народ је постојао и у пуноћи био стваралачки и био креативан зато што је био оно што јесте. Знао је ко је, знао је шта је, знао је да је православни, хришћански, јеванђељски народ. Ту је црпео снагу и могао да буде плодотворан и креативан, да обогаћује и себе и друге оним што јесте и оним што ствара, јер је имао православну веру. Православна вера наша, Православна Црква као Тело Христово сабира и сакупља читав наш народ било где да се налази. Једно смо као народ, јер смо једно Христом. Једно смо као народ, јер смо једно вером без обзира где живимо и где се налазимо. Једно смо међусобно, али баш зато што смо једно међусобно Христом и вером православном, једно смо и са другим православним народима и Православним Црквама. Заправо, једна смо Црква и један Божји народ, а наша православна вера није ништа друго до Јеванђеље Христово.
Чули смо и током Литургије оно што називамо блаженствима које је Господ изговорио на Гори, обраћајући се онима који су Га пратили, али и нама данас. И ту је позвао све нас да будемо бољи. То је смисао наше вере, не да мењамо свет око себе, најпре, очекујући да ће нам бити боље, него да ми будемо бољи, да се ми мењамо на боље, да растемо у врлини у добру и развијајући се у врлини, у добру и у честитости, бивајући бољи, биће и боље око нас. Ми ћемо бити бољи једни према другима, чак и онда када другачије међусобно мислимо. Бићемо бољи за друге и другачије, за друге народе и друге државе. Бићемо бољи њима, а онда ће Бог дати да и они буду бољи нама. Разумимо позив Христов да будемо бољи, а томе нас учи православна вера, на то нас позива и нуди нам могућности да будемо такви. Кад будемо бољи биће све боље. Кад будемо бољи себи, кад будемо једно и јединствено биће као Црква и као народ у вери, и у добру и у врлини, кад Христа ради будемо бољи – све ће бити боље. Зато Господ и каже да само оно што чинимо у Његово име има смисла и додаје, чули смо у данашњем Јеванђељу, да смо блажени и онда када нас људи омрзну, и кад нас одбаце, и када нас осрамоте, и када разгласе наше име као зло. Бићемо блажени, али само ако је то имена Христовог ради, ако је то православне вере ради, ако је то нашег имена православног ради, запечаћеног Светим Савом, који је и наш и отац, и брат, и наш духовник, и наше име, и наше презиме. Све што јесмо њим јесмо јер кроз њега јесмо Христом и у Христу.
Дакле, браћо и сестре, вером православном да будемо увек један народ – народ Христов. Праштајмо једни другима и знајмо да само кад нам је стало једнима до других онда ћемо бити снажнији и бићемо богатији. Онда имена Христовог ради када будемо прогањани нећемо пропасти. О томе сведочи ова светиња, светиња древна која је страдала заједно са својим народом, али заједно са својим народом, са нама, обнављала се и ево, хвала Богу, обновила се у пуном сјају какав није постојао ни у њеним почецима. То је, сигуран сам, знак Божји. Тај сјај обнове ове светиње није ништа друго него – вером у Христа и молитвом и подвигом нашим, сигуран сам – и залог унутарње и духовне обнове нашег народа свугде и на сваком месту. Слава Богу, и ова светиња, као и друге и другде, обнављају се, а обнављајући њих зар ми не обнављамо себе? Молећи се Богу, приносећи Богу, зар не приносимо себи и као појединци и као народ? Зато, браћо и сестре, нека би Господ дао да увек будемо чврсти у својој вери, да знамо ко смо, да знамо одакле смо, шта смо добили и шта смо дужни да предамо, по речима апостола Павла, онима који долазе после нас.
Нека би Господ дао да увек будемо чврсти, стабилни, укорењени у свом имену, у својој вери, да разумемо да смо једни другима потребни, да смо један и јединствени народ увек и искључиво само Христом и Јеванђељем Његовим увек као у прошлости сада и у будућности. Нека Господ, браћо и сестре, све вас благослови који сте дошли овде да се Богу помолите за добро своје и за добро свих. Вашим породицама нека Господ подари добро здравље и слогу. Нека подари и слогу нама унутар нас и међу нама, али да имамо исто тако и разумевања од оних који су око нас, који су други и другачији, као што смо и ми позвани да њих разумемо и да их прихватимо онакве какви јесу. Нека Господ благослови да подари воље и доброте да заиста увек долазимо у ову светињу и да се, драги Владико, молимо Богу са тобом. Нека Господ и теби да снаге. У име свих овде сабраних дужни смо да изрекнемо захвалност за све што чиниш у овој светињи, у својој епархији, али и на плану читавог нашег рода и наше Цркве. Нека Господ буде са нама сада и увек и у векове векова. Амин.
* * *
У славу Божију и Светог оца Николаја, задњих година траје свеобухватна обнова манастирске цркве и дограђивања манастирског комплекса. Светониколајевски манастир Рмањ је древна светиња на граници Босне, Лике и Далмације, по предању саграђен 1443. године од Катарине Бранковић, грофице Цељске, ћерке Светог Ђорђа Бранковића.
Манастир је прво велико страдање доживео 1560. године и од тада све до 1995. је више пута и страдао и обнављан, делећи исту судбину православног народа Крајине и Лике. Од 1566. године био је седиште Дабробосанске епископије и за наредних 105 година по историјским изворима, у њему је столовало десет архијереја.
Извор: ТВ Храм
