Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije svečano je dočekan 25. novembra 2023. godine u popodnevnim časovima u Crkvi Svetog Save u Foči, gde je u čast predstojatelja Srpske pravoslavne crkve služena doksologija uz molitveno učešće visokopreosvećene i presvećene gospode arhijereja: dabrobosanskog Hrizostoma, crnogorsko-primorskog Joanikija, slavonskog Jovana, bihaćko-petrovačkog Sergija, zahumsko-hercegovačkog i primorskog Dimitrija, šabačkog Jeroteja i jegarskog Nektarija, kao i arhimandrita Danila, direktora Patrijaršijske upravne kancelarije.
Pozdravno slovo u Svetosavskom hramu, koji su ispunili mnogobrojni sveštenici, monasi, profesori i studenti Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, učenici Bogoslovije i blagočestivi narod Foče i okoline, održao je Mitropolit Hrizostom koji je, između ostalog, naglasio: – U Foči je svetosavlje način postojanja i življenja. Ovaj velelepni hram, koji podigosmo u slavu Božju i u spomen na našeg Svetog oca Savu, jeste svedok toga.
Usledila je beseda Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija koju donosimo u celosti:
– Vaše visokopreosveštenstvo, brate i saslužitelju, domaćine Dabrobosanske eparhije, duhovni oče svih pravoslavnih koji žive na prostoru te Bogom spasavane slavne eparhije naše pomesne Crkve, preosvećena braćo arhijereji, braćo sveštenici, časni monasi i sestre monahinje, braćo i sestre, a iznad svega omladino draga, deco Svetog Save,
Veliki je blagoslov kada se sabiramo u ime Jednoga Boga u Trojici, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Velika je radost gde god da se susrećemo u ime Božje, ali za sve nas arhijereje naše Srpske Pravoslavne Crkve, kao i svu braću i sestre, vernu decu Svetog Save, neizmerno veliki blagoslov jeste kada dolazimo u ove krajeve. Gde god da se srećemo imamo blagoslov Svetog Save, svetih iz našega roda, ali moram da kažem – i nemojte mi zameriti na tome – da kada dolazimo ili kada ja dolazim u ove krajeve osećam da sam u svome domu, da sam među svojima. Malo je mesta i prostora gde postoji toliko nepatvorena otvorenost, nelicemerna i jednostavna otvorenost u komunikaciji koja ne skriva slabosti, koja ne želi da se prikaže bolja no što jeste, ali u isto vreme iznosi iz svoje duše ono što postoji na trpezi srca i deli sa svakim čovekom koji dođe ovde. Zato je blagoslov velikik i radost velika što možemo zajedno da se radujemo što ćemo, ako Bog da, sutra osvetiti ovaj velelepni hram. Radost je velika i što možemo da podelimo svoja iskustva, svoje brige, svoje nedaće i nevolje, ali istovremeno i radosti, pregnuća i spoznaju o tome da ne postoji ništa što nas može sprečiti da budemo deca Svetog Save, da budemo ono što jesmo, da čuvamo svoje i, štaviše, da ga umnožavamo i izgrađujemo, ali da nismo sebični, da smo uvek spremni da to ono što od Boga dobijamo delimo sa drugima, da smo uvek spremni da obogatimo druge i isto tako otvreni da budemo kad god je to moguće i potrebno, jer to je ono što je naše iskustvo, to je ono što nam je ostavio naš Sveti otac Sava i to je ono što su negovali naši preci kroz vekove. Oni su naročito negovali pravoslavnu veru, ali ne samo to, nego je pravoslavna vera negovala i izgrađivala sve ono što mi jesmo.
Postoji li, braćo i sestre, išta da vredi i išta čime se možemo ponositi a da to nema na sebi pečat Hristov, pečat Svetog Save, pečat naše Crkve? Čak i onda kada se ne vidi i tu je prisutan pečat Hristov. Kažu da su reke ono što ukrašava mesta, ono čime se naselja ponose, a evo, dve su reke koje krase Foču: Drina i Ćehotina. Sećam se još iz detinjstva stihova koji vele: Dvije su se vode zavadile, Ćehotina i studena Drina. To hoće da kaže da su se spojile u jedno i bore se koja će veću lepotu da doprinese onoj drugoj i koja će više da obogati onu drugu. Zaista je divna i prelepa Foča, ali mnogo nas više raduje reka koja se sliva večeras u ovaj hram, reka sastavljena od vas, braćo i sestre, od vaših duša, od vaše vere, od onoga što jeste, od identiteta koji čuvate i koji prinosite na oltar Hristov da to ne bude samo vezanost za tlo i krv, da to ne bude samo ono što biološki jesmo, nego da ono što biološki jesmo ostane u Hristu duhovno. Od neprolaznog da postane večno. Od istorijskog da postane obeleženo carstvom nebeskim i nosilac carstva nebeskog.
Otuda smo, braćo i sestre, danas zaista blagosloveni, jer dočekasmo da i ovaj grad dobije svoju dušu. Naselje koje nema u svome srcu crkvu, naše pravoslavno srpsko naselje, isto je kao i leš koji nema dušu, kao ljudsko biće koje ne može da diše. Zato nije čudo što se odvajkada naš narod ne samo pitao nego kroz to pitanje iskazivao molitvenu želju, osećanja i potrebe da i ovo mesto dobije svoju dušu, tj. da u centru ovog mesta bude sazdan hram. Gospod je hteo da posle toliko generacija koje su čeznule za disanjem punim plućima, disanjem Duhom Svetim, mi bidemo ti koji su istinski punim plućima prodisali. Međutim, mi, kako kaže Jevanđelje, možda smo najmanje zaslužni. Neki pre nas su uložili trud i napor, a drugi suze, vapaje, molitvu i istinsko stradanje, ali sve to zajedno urodilo je plodom i sve to zajedno u crkvi, koja jeste duša ovog mesta, čini da mi možemo biti jedno, i jesmo jedno i sa onima koji su bili pre nas i međusobno danas, ali i sa onima koji dolaze.
Foča je i mesto mladosti. Imali su viziju blaženopočivši mitropolit Nikolaj i prof. dr Boriša Starović da ovde zajedničkim naporima i pregnućima ubede druge da treba da se sazida bogoslovska škola pored hrama, i srednja i visokoškolska ustanova, ali i bolnica, dakle, da ovo mesto bude lečilište našeg naroda u najdubljem smislu, lečilište koje podrazumeva potpunog čoveka, i spoljašnji život i telo, ali i dušu. Samo tada jesmo hrišćani kada vodimo brigu i o spoljašnjem uređenju prostora i mesta u kojem živimo, u zdravlju prirode, u zdravlju mesta u kojem živimo, ali i u svom duhovnom unutrašnjem zdravlju. Duhovno, naravno, predhodi. I evo sada, iako je hram došao kao kruna on je postao i temelj ovog mesta.
Nije, dakle, čudo što je ovaj hram sazidan u ime Svetog Save. U Donjoj Sopotnici u 15. veku postojala je štamparija prva u Bosni i Hercegovini i druga po redu u širem regionu. I to je neki znak, jer Sveti Sava je istinski svetitelj zato što je bio prosvetitelj. Ime ovog hrama i hram u središtu ovog mesta sobom pokazuju opredeljenje i smer kojim hoće da ide ovaj narod, kojim hoćete vi da idete, braćo i sestre. To što je hram svetosavski, što je podignut u ime Svetog Save, upravo jeste najbolji pokazatelj da hoćemo da živimo po Jevanđelju, da je Jevanđelje sistem vrednosti kojim se određujemo i opredeljujemo i da ne samo da nema potrebe nego ne postoji ni mogućnost da nam se neki drugi sistem vrednosti nametne kao smernica, kao pravac, kao ovir našeg postojanja. Taj sistem vrednosti nije ništa drugo nego Jevanđelje Hristovo u čijem središtu je zapovest o ljubavi, zapovest o ljubavi prema Bogu čitavim svojim bićem – i to smo odavno razrešili! – ali i zapovest o ljubavi u odnosu na svakog čoveka do mere da smo spremni da razumemo, da primimo u svoje srce, da smestomo u svoju blizinu i onda kada nas drugu neće, onda kada nas drugi ne razume, do mere da nikada ne želimo da uzvraćamo na zlo zlom. To je poziv Svetog Save, jer to je poziv Hristov. U srcu, dakle, ovog mesta sazidavanjem ovog hrama postavlja se ljubav kao smernica koja nas određuje. Mi znamo da kao ljudi da često nećčemo moći da ispunimo sve ono što od sebe tražimo i ono što Gospod hoće da budemo, ali isto tako znamo da, sabirajući se ovde molitvom, pokajanjem i postom, sve što ne budemo mogli sami, ispunjavanjem zapovesti Hristovih, Gospod će biti sa nama i On će činiti za nas ono što ne možemo, ono za šta nismo kadri i za šta nismo sposobni. Podizanjem ovog hrama i stavljajući ga u središte mesta, postavljajući ovaj hram kao svoje srce, kojim kucamo Hristom, Njegovom ljubavlju i Njegovim milosrđem, i naša misao, naše reči i sve što činimo treba da bude prožeto Hristom. To što smo postavili hram u središte svog naselja pokazuje da je mir naše opredeljenje, jer nema mira, braćo i sestre, ako Gospod nije sa nama. Ne možemo sačuvati ni sebe, ni grad, ma kako jaki i silni da smo, ako ga Gospod ne čuva. Međutim, ne možemo steći ni unutrašnji mir, ni psihiloški mir, ne možemo prevazići nikakvu vrstu anksioznosti, unutrašnjih prepreka, nesporazuma unutar sebe, ukoliko ne stojimo pred Bogom i ne ištemo od Njega Njegovu blagodat i Njegovu uljbav da On dođe u nas i da nas pomiri unutar sebe tako što ćemo prevazići sve što nas iz podsvesti žulja, sve čega smo svesni i sve što unosimo u sebe kao rascep unutrašnji. Kada se izmirimo u sebi, stojeći u hramu Božjem, nema mogućnosti i ne postoji sila koja će nas sprečiti da budemo jedno među sobom, braćo i sestre! Da se mirimo među sobom, da praštamo jedni drugima, da razumemo da smo potrebni jedni drugima, da zapravo u Hristu budemo jedno! Ostvarujući jedinstvo među sobom, učeći se razumevanju među sobom, mi ćemo otvarati sebe bez kompleksa, bez straha, bez frustracija, a u odnosu na druge i njima ćemo svedočiti mir, i njima ćemo propovedati mir, i njih ćemo pozivati na mir sa nama. Zato je, braćo i sestre, važan ovaj hram. Zaista je Bog hteo da u sred Foče bude sazidan hram da bismo se izmirili sa sobom i u sebi, da bismo se mirili među sobom, da bismo se mirili sa čitavim svetom, zato što je ovde prisutan mir koji se zove Hristos i sa kojim ćemo mi, stupajući u zajednicu, postajati i ostajati ono što jesmo, a to je jedno u Hristu, jedna Svetosavska crkva, jedna Srpska pravoslavna crkva, jedna Crkva Hristova.
Neka bi Gospod dao, braćo i sestre, da se uvek ovde sabiramo oko svog episkopa, oko svojih sveštenika, da se molimo jedni za druge i moleći se jedni za druge, budući jedno, da slavimo Spasitelja našeg, Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetog Duha, sada i uvek i u vekove vekova, amin.
***
Posle svečanog čina doksologije, Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije posetio je Bogosloviju Svetog Petra Dabrobosanskog, gde ga je srdačno dočekao rektor tog uvaženog crkveno-prosvetnog zavoda, protojerej Ljubomir Prijović, sa profesorima i učenicima. Patrijarh Porfirije se poklonio moštima Svetog sveštenomučenika Momčila Čelebičkog koje su pohranjene u Crkvi Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Petra Dabrobosanskog u Velečevu i tom prilikom poručio:
– Pored toga što imamo blagoslov i veliku radost da ovde u Foči osvetimo Crkvu Svetog Save, takođe veliku radost imamo što smo bili u prilici da posetimo i Bogoslovski fakultet, a evo sada i Bogosloviju. Gospod naš Isus Hristos je svojim učenicima i apostolima ostavio zapovest rekavši: Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Mat. 28,19). Primarni zadatak i poslanje Crkve jeste da prizove sve ljude u tajnu Crkve, da čitava tvar postaje Crkva i biva blagoslovena upravo kroz ikonu Božju, kroz čoveka. Čovek je onaj koji je pozvan da uđe u crkvu, da se preobrazivši se blagodaću Duha Svetog u njemu i sa njim preobrazi čitava priroda. Međutim, sve to ne bi bilo moguće da nema tajne krštenja kao uvođenje u tajnu Crkve, kao uvođenje u tajnu susreta i zajednice Boga i čoveka, a tajnu krštenja obavlja po preimućstvu episkop, a po blagoslovu epsikopa i ustrojstvu Crkve i sveštenik. Zato je za Crkvu sveštenička služba zapravo najveća tajna, najveći blagoslov, najveća čast, ali istovremeno i najveća obaveza. Otuda je za Crkvu, pored svih njenih delatnosti i poslušanja koje vrši, jedno od najvažnijih poslušanja briga o svešteničkim kadrovima, a to znači o crkvenim školama. Ne postoji, osim Svete evharistije, drugo toliko važno mesto za Crkvu kao što su učilišta crkvena. U tom smislu, briga našeg Sabora, Sinoda i svakog episkopa koji u svojoj eparhiji ima učilište je velika. Ne postoji druga koja se sa tom brigom može meriti. Za nas je veliki blagoslov i velika radost da možemo ovde da se stretnemo sa našim đacima – budućim služiteljima Crkve. Ovde je centar, izvor i koren ambijenta duhovnog života u našem narodu. Ono što odnegujemo ovde jeste nešto što će se proširiti na sve prostore i na svako mesto gde naš narod živi. Zato znajte da u nama uvek imate pre svega svoju braću, ali i one koji se neprestano mole Bogu za vas i koji će, gde god je to potrebno i u meri koliko je to moguće, uvek biti sa vama i vašim profesorima. Neka vas sve Gospod blagoslovi! Neka se svi trudomo da damo najbolje od sebe, i nastavnici i profesori, ali i đaci, kako bismo ono što učimo u učionici razumeli da je produžetak onoga što se dešava na časnoj trpezi. Neka je Božji blagoslov sa svima vama!
* * *
Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služiće sutra, 26. novembra, Svetu arhijerejsku liturgiju i izvršiti svečani čin velikog osvećenja zavetnog Svetosavskog hrama u Foči, sa početkom u 9 časova. Doček Patrijarha Porfirija i arhijereja biće upriličen u 8:30 časova.
Izvor: SPC
