Patrijarh Porfirije

Patrijarh Porfirije povodom godišnjice NATO bombardovanja: Održala nas je hrišćanska ljubav

Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije govorio je sinoć u Beogradu na obilježavanju Dana sjećanja na stradale u NATO agresiji na SR Jugoslaviju 1999. godine. Svjatjejši Patrijarh srpski  je istakao da se sjećamo i molimo za postradale koji su nevine žrtve, jer se naš narod, što je danas jasno širom svijeta, branio od agresije: “Sjećamo se svih, molimo se za sve, a siguran sam i da mi treba da se molimo njima, jer je njih Bog upisao u knjigu vječnosti, knjigu života vječnog, a imena mnogih stradalih tokom tih 78 dana, mogu biti i treba da budu upisana u kalendar Pravoslavne crkve.”

Patrijarh je naveo da smo tokom tih 78 dana svi bili svjedoci duboke hrišćanske ljubavi i solidarnosti našeg naroda koji ispunjava božansku zapovjest: Ljubi bližnjeg svog te da se ta solidarnost ponovila i pokazala i tokom epidemije koronavirusa. Poručio je da je tokom  duge i stradalne istorije naš narod, kao i sada, održao hrišćanski način života, hrišćanska ljubav kojoj nas je naučio Sveti Sava i svi sveti iz roda srpskog.

“Samo onda kada smo utemeljeni u svom sopstvenom identitetu, samo onda kada znamo ko smo i šta smo, samo onda kada govorimo svoj jezik možemo da učimo i druge jezike, možemo da razgovaramo između sebe, da gradimo mir među sobom, ali to će onda biti i sigurni garant da ćemo znati da razgovaramo i sa drugima poštujući njih, da ćemo znati da gradimo istinske i prave odnose koji poštuju drugoga.

Zato smo došli ovdje, ne da sudimo i osuđujemo već da se sjetimo nevinih žrtava bombarodavanja koje je trajalo 78 dana, koje je izvršila NATO alijansa na našim prostrima. Okupili se da se pomolimo za te žrtve, ali i da se pomolimo Bogu i za sve one koji su zle volje u principu, ali i u odnosu na nas da postanu bolje volje”, kazao je Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije.

Vesna Dević


 

Govor Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija na akademiji povodom godišnjice NATO bombardovanja

 

Pre nego što sam večeras pošao ka ovom mestu, otvorio sam Novi zavet i našao se na početku sedme glave Jevanđelja po Mateju gde stoji: Ne sudite da vam se ne sudi. Ja sam došao ovde sa osećanjem da smo se sakupili ne da sudimo nego da se setimo i da kažemo šta je istina.

Skupili smo se da bismo se zajedno, svenarodno, Crkva kaže saborno, setili tih nesrećnih dana od pre dvadeset i dve godine. Pre svih da se sećamo i molimo za nevine žrtve; a naše žrtve su nevine, jer se naš narod, to je danas jasno širom sveta, branio od agresije. Sećamo se naših vojnika i policajaca, div-junaka sa Košara, se Paštrika i drugih vojišta; naših nebeskih vitezova – pilota, zatim i nevinih civila – žrtava kasetnih bombi u Nišu i širom Kosova, Metohije, Crne Gore, stradalih u putničkom vozu u Grdeličkoj klisuri, stradalih po ulicama i trgovima naših gradova, po fabrikama, bolnicama, u Televiziji, izginule dece… Sećamo se svih, molimo se za sve, a siguran sam i da mi treba da se molimo njima, jer je njih Bog upisao u knjigu večnosti, knjigu života večnog, a imena mnogih stradalih tokom tih 78 dana, mogu biti i treba da budu upisana u kalendar Pravoslavne Crkve.

Večeras, pak, želim da istaknem da se u tih 78 dana, kod našeg naroda, ne samo kod onih koji su bili branoci mostova u Novom Sadu, u Beški, u Beogradu – nego i kod drugih, koji su se od bombi sa decom i porodicama sklanjali u podrume, skloništa tada projavila jedna suštinska osobina i vrlina našeg etosa, dragoceni deo našeg identiteta, a to je međusobna solidarnost, jednom rečju hrišćanska ljubav za bližnjeg. Tih dana delili smo među sobom sve što je bilo neophodno i  sve što smo imali.

Kažu da je srpski narod, naročito posle 1945. godine, izgubio svoje hrišćanske osobine, a ja sam siguran i velim: u vreme bombardovanja, tih 78 dana da smo svi bili svedoci duboke hrišćanske ljubavi i solidarnosti našeg naroda koji ispunjava božansku zapovest: ljubi bližnjeg svog!

Ta ljubav, čak hrabrost, pravo junaštvo, projavljuje se ponovo i u ovim mesecima stradanja od epidemije. Sada su vitezovi lekari, medicinske sestre, svi medicinski radnici; zatim, na svoj način, mnogi zaposleni u javnim službama, žene koje rade na kasama u samoposlugama, i mnogi drugi…

Na posletku, želim i sebi i vama da postavim pitanje: šta nas je održalo tokom tog neviđenog zla koje je nasrnulo na naš narod u toku i posle bombarodovanja? Šta nas je održalo posle albanske golgote u Prvom svetskom ratu, posle genocida u Drugom ratu? I šta će nas održati u ovoj epidemiji?

Održao nas je hrišćanski odnos prema životu, hrišćanski način života; hrišćanska ljubav kojoj nas je naučio Sveti Sava i svi sveti iz roda srpskog. Vojnik ili oficir, posle rata ili u doba mira kada konačno stigne kući, ili sada lekar sa klinike, radnik iz fabrike, službenik – kada ih u domu dočeka zdrava porodica – supruga, deca, to su temelji zdravog društva, opstanka i napretka naroda i države. Država, a sa njom i Crkva treba i mora da se stara da se kroz prosvetu i kulturu, uporedo sa ekonomskim razvojem, sačuva ono što vekovima čini identitet našeg naroda.

Samo onda kada smo utemeljeni u svom sopstvenom identitetu, samo onda kada znamo ko smo i šta smo, samo onda kada govorimo svoj jezik možemo da učimo i druge jezike, možemo da razgovaramo između sebe, da gradimo mir među sobom, ali to će onda biti i sigurni garant da ćemo znati da razgovaramo i sa drugima poštujući njih, da ćemo znati da gradimo istinske i prave odnose koji poštuju drugoga.

Zato smo došli ovde, ne da sudimo i osuđujemo već da se setimo nevinih žrtava bombarodavanja koje je trajalo 78 dana, koje je izvršila NATO alijansa na našim prostrima. Okupili se da se pomolimo za te žrtve, ali i da se pomolimo Bogu i za sve one koji su zle volje u principu, ali i u odnosu na nas da postanu bolje volje.

Izvor: SPC