Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је Светом архијерејском Литургијом, у недељу 24. октобра 2021. године, у параклису Светог Јована Богослова Православног богословског факултета Универзитета у Београду.
У данашњим прочитаним одломцима из Светог Јеванђеља, из Јеванђеља по Луки и по Јовану, „има много слојева који могу бити и богословска поука и порука за нас и истовремено призив за живот у Христу“, рекао је Патријарх Порфирије поучавајући професоре и студенте о спознању Бога као живом односу љубави између личности Бога и човека, а не само као интелуктуална преокупација.
„Апостол Лука описује догађај сусрета Христа, сусрета Исусовог са његовим будућим апостолима, са некима од њих. Реч је о апостолу Петру који је заједно са својим братом и пријатељима, сарадницима, у тренутку када се бавио својим свакодневним послом имао прилику да га препозна и ступи са њим у општење сам Господ. Већ у тој чињеници видимо на који начин Господ Исус Христос призива себи апостоле“, рекао је, између осталог Патријарх, истакавши да: „Ми често мислимо да су апостоли људи који су одређени у неком апстрактномо времену и простору да буду сведоци речи Христове. А из овога примера види се да Господ ступа у одређену конкретну ситуацију, у конкретно време и у конкретан простор и у контексту онога што је свакодневно занимање човеково“.
„Из примера призива апостола Петра могли бисмо да закључимо оно што често говоримо, као и призива свих других апостола, да независно од тога ко је обдарен којим талентом, и којим послом се бави, незаисно од тога какве способности има неки човек, сваки је позван и призван да у контексту онога што је њему дато и онога што су његове способности на свој лични непоновљиви начин у послу којим се бави сведочи Христа, сведочи спасење човека и људског рода. Није неопходно да будемо свештеници у ужем смислу те речи, да будемо они који служе у олтару како бисмо сведочили реч Христову“, рекао је патријарх Порфирије истакавши да „то значи да не постоји ни на који начин било која врста вештачке поделе између свакодневног обичног профаног живота и оног живота који је везан за храм Божији. Један је јединствен наш живот који има почетак и који се увек враћа олтару и Светој Литургији. Али и наш живот између две Евхаристије треба да буде и јесте света и свештена Литургија тако што је и сав остали живот ништа друго до служење Богу и служење своме спасењу.“
Патријарх Порфирије се посебно осврнуо на део из Јеванђеља по Јовану у којем Господ изговара своју Првосвештеничку молитву: „Молећи се да им Господ подари Царство Небеско, да им подари Царство своје, вечни живот. И каже, „вечни живот није ништа друго него да познају Тебе и Сина кога си послао“. Наравно, то поистовећење познања Бога са Царством небеским је нешто што је реалност у којој живимо овде и сада, пре свега унутар Свете Литургије, јер она и јесте Царство Божије међу нама и на земљи. А учествујући у Светој Литургији ми учествујемо у Царству Небеском. Ако Господ каже да је Царство Божије познање Њега Бога Оца и онога кога је Бог Отац послао, тј. Сина Очевог оваплоћеног Господа Исуса Христа, он свакако под тим знањем и познањем не подразумева скуп пуких информација и знања о Богу, информација које се стичу кроз исчитавња књига, информација које се стичу на разне друге начине. Јер познање Бога није напросто информација, прознање Бога је живо искуство заједнице, јединства, општења са Сином Божијим. Царство Божије је много више, или познање као Царство Божије је много више од рационалног контекста интелектуалног удубљивања у тајну Бога. То је погружавање у тајну Христа, као поистовећење са Њим коме претходи Његово поистовећење са нама кроз Његово оваплоћење и кроз Његово дељење себе у тајни Евхаристије. Дакле, познање Бога је нешто што је намењено сваком човеку, зато што је сваки човек позван да буде грађанин, да буде становник Царства Небеској. Али то поистовећење, или познање Бога као предуслов учествовања у Царству Небеском јесте тајна која подразумева распеће и одрицање од себе. Одрицање управо од ума који хоће собом и себе да обухвати, да спозна, да пороби да пороби једном речју све, да стекне знање. Знање и познање Бога значи излазак из себе, екстазу, суштинску, распетим умом и срцем испуњеним љубављу.“
Извор: Радио Слово љубве
Фото: Марко Весић
