Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 28. јула 2024. године у цркви Светих мученика Кирика и Јулите у Велици поводом осамдесете годишњице страдања Срба из тог и околних горњеполимских села
Драги владико Методије, домаћине и духовни оче стада које ти је поверено у овој Богом спасаваној Епархији будимљанско-никшићкој, драга браћо архијереји сабрани овде на овој светој Литургији, часни оци и народни прваци са свих страна сабрани у овом светом месту, а изнад свега, драга браћо и сестре, децо Светог Саве,
После дубоких, садржајних, али надасве истинитих, речи љубави нашег владике Методија, ја бих могао да кажем само: Амин! Иако сви знамо шта значи реч амин, рећи ћу то и на нашем српском језику, на којем се најбоље разумемо. Реч амин значи нека тако буде или тако је. Дакле, не бих имао шта да додам и најбоље би било да кажем само амин заједно са свима вама, али због љубави према Господу и љубави владике Методија, свештенства, монаштва и свих вас који сте дошли овде, дужан сам у најмању руку да заблагодарим Једном у Тројици, Великом Богу и Спаситељу нашем, што нас је сабрао овде да потврдимо и покажемо да смо народ Божји, да смо Црква Христова, да смо једно у добру, у врлини, у вери, Христом и у Христу, да смо једно независно од тога да ли нас деле демографске, социјалне, психолошке, па и политичке и сваке друге границе. Све те границе имају почетак овде у историји, али имају и свој крај, а Црква као Тело Христово, као небоземни организам, нема и не познаје границе. Управо због Цркве и Црквом, због Христа и због вере светосавске и православне, једно смо где год да смо. Један смо народ светосавски, православни, Христов народ, српски народ. Међутим, баш зато што смо један Христов народ, народ Цркве за коју нема границе чак ни између неба и земље, историје и метаисторије, једно смо и са свим нашим браћом и сестрама, оцима и праоцима, који су пострадали и из овог света отишли, гдегод да њихове мошти почивају. Једно смо са прошлошћу, једно смо сада, једно смо у будућности, једно смо у вечности!
Баш зато што смо једно и што смо један народ, а изнад свега што смо народ Светог Саве, а то значи Христов јеванђељски народ, наш закон јесте Јеванђеље Христово. Зато и јесмо народ слободе, слободарски народ, јесмо и народ мира, јесмо и народ отворен, који без комплекса и страха, који зна ко је и шта је, а кад год је свестан себе ступа у нормално људско општење са свима који су други и другачији баш зато што је Јеванђеље наш темељ и корен. Баш зато што нас је Свети Сава крстом благословио, ми као народ Христов све што желимо себи – желимо и другима и све што не желимо било коме – не желимо ником другом!
Ево, тога смо овде сабрани потпуно свесни. Иако постоје политичко-географске границе, ми смо подно Пећке Патријаршије, подно нашег срца. Заправо ми смо у самој Пећкој Патријаршији којом мислимо, којом говоримо и нашим венама тече крв коју покреће Пећка Патријаршија. Дакле, браћо и сестре, онда када смо то што јесмо, када знамо ко смо, онда смо Светосавци, онда смо Христови, онда смо своји, али можемо бити и у заједници љубави, међусобног разумевања и поштовања са свим и сваким. Кад нисмо то, онда нисмо ништа.
Свети апостол Павле каже: „Вером свети искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице. Камењем побијени, престругани, измучени од мача помреше, они којих свет не беше достојан“ (Јевр 11,36-39). У радости смо дошли овде, али имајући и ове речи апостола Павла на уму, јер је ова новозаветна слика пре равно осамдесет година на месту на којем стојимо дословно је спроведена у дело. Ево нас високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји и сви, браћо и сестре, благоверни народе Божји, на страшној Голготи светосавског народа! Ево нас овде на овом живописном простору ове лепоте Свевишњега! Ево нас на једном камичку мозаика Голготе и голгота нашег народа, јер где год да смо били готово свако брдо је својеврсни крст и на неки начин Голгота нашег народа, али истовремено и лепота Свевишњега и оних којих свет не беше достојан, а то су најпре Свети мученици Кирик и Јулита, којима је посвећен овај овдашњи храм, а онда и Свети новомученици велички и горњеполимски, који крвљу својом натопише и освешташе ову земљу. Они нас данас сабраше овде на службу Божју.
Знамо сви да је лицем на данашњи дан 1944. године овде, у Велики и околним селима и засеоцима, извршен небивали злочин над нашим голоруким, недужним народом, старцима, женама и децом. За само два сата крвник и сабрат му по ханџару, како је накнадно утврђено, поклали су, побили на разне монструозне начине и спалили 564 лица, при чему овај број није коначан, а од тога 174 четири детета од петнаест година па наниже. У том бесомучном пиру, једанаесторо деце извадили су мајкама из утроба. До тад овај чудесни предео испуњен песмом, дечјом грајом и животом, постао је аветно мук, преобратио се у гробну тишину.
Због њих смо се сабрали данас, браћо и сестре, народе Божји. Због својих душа смо дошли, због будућих нараштаја смо се окупили овде да у свом срцу, уму и крвотоку зановимо и освежимо сећање на Свете великомученике који су промислом Божјим праслика овдашњег страдања недужне деце, мајки и беспомоћних стараца кривих само зато што су били православни и што су били Срби. Сабрали смо се да се Богу помолимо, а не да некоме судимо или, не дај Боже, некога осуђујемо. Невини страдалници су непријемчиви за зло и они су незаложне звезде духовног неба, а злочинци и егзекутори су сами себи пресудили да заврше и на сметлишту историје и у тами нечовештва. Окупили смо се, дакле, да јеванђељским вредностима, које су својим животом посведочили данашњи мученици Христови из рода нашег, дамо додатни подстрек и усмерење сопственом животу, да у овом страдању сагледамо провалију људског пада, бездан каиновске братомржње, као и да у том болном искуству пуна срца запевамо песму живота и бесмртности: Христос васкрсе!
Из зачараног круга питања зашто је такво и толико зло морало да се деси нема одговора, нема излаза који се темељи на обичној људској логици, нема излаза без Њега, без Богочовека Христа, јединог под капом небеском апсолутно невиног страдалника, ни са ким изједначивог мученика. Само Он, вера у Њега, нада и љубав ка Њему и јединство и наша слога која из тога извире могу да нас поврате себи, да нам открију тајну исправног људског живота на земљи, да љубимо Бога, да љубимо једни друге, да љубимо ближњег и да волимо сваког ма ко он био и ма како се он звао и, на крају, шта год нам чинимо. Када то испунимо онда можемо попут Њега, попут Христа, да исповедимо из дубине бића оно крсно и вечно: „Оче, опрости им јер не знају шта раде“ (Лк 24,34). Сами су себи судили, пресудили и себе осудили.
Зверско лице Другог светског рата, чију су кључну и срамну улогу на нашим вековним просторима одиграле фашистичке слуге на овом и оваквим местима у доброј мери се разоткрива. Молитвеним сећањем на светлост дана износи се утамничена и болна истина о невиђеном страдању нашег православног српског народа. У комунистичкој Југославији страдају и сећања, која су заправо плански била измештена у простор непожељних тема и сферу која на дугорочном плану обебеђује заборав. Италијански окупатор је почетком рата на простору Андријевичког среза од наших комшија и земљака, муслиманских добровољаца, формирао такозвану муслиманску милицију као војну организацију која се капитулацијом Италије брже-боље потчинила нацистичкој Немачкој, према чијем сценарију је управо ова фашистичка формација извршила најмасовније и најмонструозније злочине о којима данас говоримо.
Свако поље, шума, поток, ливада, кућа и кућиште Велике и Горње Ржанице са селима Трепча, Грачаница, Луге, Сеоце, Ђуричкова Ријека, Трешњево, Ђурићи, уз читаво Горње Полимље, Плав и Гусиње, немо али непобитно сведоче о злочинима пред чијим размерама остајемо без речи и даха. А тада, када бол реално запрети да нас повуче на дно безизлазног амбиса, за нас хришћане нема поузданијег начина да изнађемо прихватљив одговор и спасоносно решење од чудесног усклика оног који служи свету Литургију пред окупљеном заједницом верних и вели: „Горе имајмо срца“ (Мт. 6,21) и нашег одговора: „Имајмо их у Господу“, у Христу Господу, апсолутно невином страдалнику и победнику какво је историјско трајање само у Његовој личности упознало. Тиме су велички јунаци налик Њему, Сину Божјем, нас ради распетом и васкрслом из мртвих. И тада, на Велики петак Велике, нису наши страдалници били сами. Он је био са њима. Он их је крепио да часно издрже и пређу из пролазног у вечно, из смрти у живот. То чини средишњи део Литургије у којем благодаримо Богу за живот који нам је даровао, за дар постојања нашег и свих које волимо, као и читавог света.
И управо смо се данас, као и сваки пут кад служимо свету Литургију, молили за знане и незнане, живе и преминуле, а нарочито за невине страдалнике чији глас крви вапије и на небо и ка нама, уверавајући нас да пред Богом нема мртвих. Пред стратиштима какво је ово на којем стојимо изнова схватамо да невине жртве и њихово мучеништво за нас нису крик пораженог и израз слабости, него усклик победника и доказ снаге Божје у људима. Зато је осим комеморативних сећања на страдалнике неопходно молитвом њих саме укључити у токове садашњости, у наше животе, јер су бесмртни и јер су делатни. Тад се наш бол преобраћа у снагу, а туга у радост. Само тада ми живимо и имамо пуну одговорност пред нама самима, пред невино пострадалима и према будућим нараштајима. Искључиво тиме можемо разумети жртву оних којих свет не беше достојан, али и себе и другог. Само тако можемо схватити зашто љубав ка Богу и ближњем нема алтернативу и зашто је она извор живота којем неће бити краја.
Браћо и сестре, молећи се мученицима Светим величким и горњеполимским за веру, снагу, међусобну љубав и разумевање, да нам отворе очи да будемо једно, једно у вери, једно у Христу, радујем се изнад свега што смо се овде сабрали и што сваки пут кад год долазим у Црну Гору вашом љубављу, вашом снагом и вашом вером одемо обновљени и оснажени са жељом да се опет и опет, непрестано, враћамо овде и да се заједно, грлећи се, љубећи се у Господу, радујемо једни другима и Њега, Једног у Тројици Бога, славимо заједно са Светим мученицима величким и свим из рода нашег овде и сада и у векове векова! Амин!
