Његова светост Патријарх српски г. Порфирије на позив Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија започео је данас канонску посету Богом чуваној Епархији бихаћко-петровачкој поводом обележавања 580 година од изградње манастира Рмња у Мартин Броду.
Првог дана посете Патријарх Порфирије је стигао у поподневним часовима у Босански Петровац, где га је испред Храма Светих апостола Петра и Павла дочекао Преосвећени Епископ г. Сергије, свештенство, монаштво и верни народ Епархије бихаћко-петровачке.
Поводом доласка Патријарха Порфирија, у поменутој цркви служен је свечани чин доксологије и у наставку вечерње богослужење, уз молитвено учешће високопреосвећене господе митрополита врањског Пахомија, брегланичког Илариона из Македонске православне цркве – Охридске архиепископије; преосвећене господе епископа бихаћко-петровачког Сергија и јенопољског Никона, викара Патријарха српског; многобројног свештенства, монаштва и верног народа.
Том приликом владика Сергије је поздравио Светејшег Патријарха речима добродошлице:
„Као некада Псалмопојац Давид кличемо из свег гласа: Благословен који долази у име Господње!
Ваша светости, љубљени наш оче, предстојатељу Цркве српске, добро нам дошли у Босански Петровац, у великомученичку Епархију бихаћко-петровачку, која Вас дочекује раширених руку и отвореног срца! Ваш долазак у ове благословене крајеве нашег постојања, у град и крај који вапије за бригом, пажњом и љубављу, представља истинску духовну добробит, јер је Ваша посета сабрала све нас у једном духу, духу заједништва у Христу Исусу без којег не можемо чинити ништа.
Добро су Вам познате прилике и неприлике у којима живимо, постојимо и боримо се онако како то само Крајишници умеју и знају. Ваш долазак додатно нас подстиче да издржимо у тој борби до краја, баш онако како су то чинили наши славни преци који нас крепе на путу којим ваља ићи. Да није свакодневног сећања на њих, наш животни труд на овом крајишком тлу био би потпуно бесмислен. На земљи коју су нам оставили, на љубави којом су нас задојили, на светој вери православној коју су нам предали почива наша снага. Зато одолевамо вековним искушењима, опстајемо упркос прогонима и дижемо се чак и онда када сви помисле да нас неће бити. Ваша светости, Ваш долазак у град Босански Петровац нека буде додатни подстрек свима нама који заједнички градимо бољу и мирнију будућност са браћом Бошњацима, јер не само да смо људи који деле исти животни простор, већ потичемо из истог корена, говоримо истим језиком и муче нас сличне муке. Нити њих има без нас, нити нас има без њих. Време је да из историјске заблуде извучемо закључке које ће спречити свако будуће неразумевање.
Долазите у Епархију бихаћко-петровачку великим поводом. Манастир Рмањ, древна светиња – задужбина Катарине Бранковић, доживла је своју највећу историјску обнову. А обнова само једне светиње у овим крајевима означава победу добра над злом. Уздамо се у Господа да је време рушења иза нас јер само нас љубав Божја и она наша међусобна може сачувати од оног небивалог зла у којем смо тонули пре само три деценије, али као што рече велики Његош: Мало руках, малена и снага. Нажалост, све нас је мање у овим крајевима, топимо се, нестајемо, али се надам да ће нас остати бар онолико и толико да нас буде, а ови предели и крајолици не баш тако давно били су пуни људи, наде и живота. Рат и избеглиштво али и нови светски трендови чинили су толико да су осим пустих села све пустији и градови, а нових колевки жељнији смо више него ичега. Знамо да Вам је све ово добро познато али Вас молимо да нас својом мудрошћу поучите да истрајемо као појединци и као народ, да не понављамо грешке које смо учинили и које још увек чинимо, да би нам свима било боље, да ову благословену земљу оставимо мирном онима који ће после нас доћи, који ће ићи истим оним путем вере којим су ишли и њихови незаборављени преци.
Босански Петровац познат је великом Скендеру Куленовићу чија поема јесте Стојанка мајка Кнежопољка, највернији приказ наше скорије прошлости, али и по Петровачкој цести Бранка Ћопића на којој мртва Марија вапи за незаборавом који смо дужни свакој невиној жртви.
Ваша светости добро нам дошли у Босанску Крајину под окриљем Грмеч планине, која је својим топлим недрима хранила и одхранила јунаке и мученике, пастире и песнике, раднике и људе великог срца са топлом крајишком душом у коју смо и Вас уткали, да би из зрна наше заједничке љубави изникло стабло вере, наде, љубави по којој ће нас наследници познати. Добродошли у Петровац, у Храм Светих апостола Петра и Павла, у свако срце које куца љубављу Христовом да бисмо заувек били сапутници на друму које нас све заједно води у Виши Јерусалим“, беседио је епископ Сергије.
Затим се присутнима обратио и Патријарх Порфирије истакавши да је Бог хтео да он дође у благословене крајеве Епархије бихаћко-петровачке, да се у Христу сретне са њеним владиком и верним народом како би се заједно Њему помолили за мир, за радост и за љубав.
„Владико, драги у Христу брате, браћо свештеници, свештеномонаси, монаси, браћо и сестре, драга децо Епархије бихаћко-петровачке,
Данас је моје срце испуњено неизмерном радошћу духовном јер је Бог хтео да дођем у ове благословене крајеве и да се у Христу сретнемо, да се заједно Њему молимо и помолимо за мир, за радост, за љубав. Благословио је Господ да дођем у овај крај да се утешим вером вашом и својом, вером православном, вером хришћанском, оном вером коју смо примили од наших светих предака и коју, живећи њом, треба да предамо и онима који после нас долазе, оном вером која нас је кроз векове обликовала, која је формирала наше биће, која је уобличила наш православни српски лик, вером православном која је наше име и наше презиме, вером у којој ми јесмо оно што јесмо и по којој нас препознају и други и другачији; вером не као идеолошком етикетом, него вером јеванђелском која је наш живот. Јер само та и таква вера могла је да уобличи оно што ми данас јесмо – православни Срби. И зато где год наш народ живи, на било ком континенту, у било којој земљи, он јесте оно што јесте управо својом вером и по тој православној вери га други препознају.
И у наша времена где год наш народ дође, најпре зида свој храм – православни храм посвећен Христу и светитељима Божјим да би се у њему сабирао. И онај који долази у тај храм и који се у њему сабира и сусреће са својим сународницима, не само да је сачувао оно што јесте него живи пуним плућима па макар био и у страном свету. Управо због тога што расте својом вером, он добија слободу, добија снагу, способност да се утка у тај други, другачији и туђи простор али да у исто време буде и оно што јесте. Дакле, православна вера, браћо и сестре, нас је кроз векове не само сачувала, него нам је дала снагу и махове да и у најтежим временима можемо бити креативни, да можемо бити стваралачки плодни и онда када наш народ није имао своју државу, онда када је споља живео у ропству. И онда је због своје православне вере живео пуним плућима. И онда када је био на крсту, вером својом успео је да дочека моменат да кроз тај крст и кроз распеће, кроз страдања, у радости и пуноћи васкрсне и опет изнова даје истинске и праве духовне плодове.
Зато и у овим крајевима Бог је хтео не само да останемо, него нам је дао и задатак да истински живећи својом вером обогаћујемо себе и изграђујемо али и да кроз ту своју православну, јеванђелску, хришћанску веру гледамо читав свет, па и друге и другачије без обзира ко су они. Та наша јеванђелска вера почива на молитви Богу, молитви Ономе који је створио читав свет и све људе, сваког човека по својој слици и прилици и свакога позвао у познање Истине и сваког нам даровао да кроз њега видимо управо Творца, видимо Христа. Отуда наша молитва Богу обухвата све, најпре оне који су непосредни наши ближњи – нашу породицу, нашу браћу и сестре, наше сроднике и комшије, али и сваког човека с којим долазимо у контакт без обзира ко је он и шта је. Наша молитва јесте упућена за спасење наше и наших ближњих али и за читав свет, а та и таква молитва која се упућује Богу подразумева другу јеванђелску вредност, темељну јеванђелску вредност, јеванђелску врлину, ону која је и сама природа Божја, а то је љубав. Онај који молитвом, вером и љубављу живи, он не може бити располућен, не може бити распарчан, за њега не постоји своје и туђе јер будући да је он вером, молитвом и љубављу сав предан Богу, све оно што је Божје постаје и његово, постаје као циљ, као задатак, као посао на који је позван да га у Христу обавља.
Да, владико. Овај простор је распети простор, страдални простор. Довољно је само сетити се Петровачке цесте. То је крстоносни простор. Ово је простор у који је убележен и уткан крст, али баш због свега овога што рекох, због чењенице да је наша вера – вера Христова и да је Хрстово знамење крст, ми знамо и онда када смо верни Христу и Његовом крсту да у том Његовом крсту постоји већ предукус победе и васкрсења Његовог, јер знамо да није последња реч реч било којег човека па ни наша, него је последња реч Христова, а у тој Његовој речи препознаће себе само онај који је ишао његовим путем. Ето, тим путем крста и распињања, сараспињања са Њим из љубави према Њему, да би у том и таквом сараспињању Његова победа у васкрсењу постала и наша победа, победа љубави, победа мира, победа правде, победа истине у којој учећи се из Јеванђеља Христовог ми се никада не радујемо туђој несрећи, напротив све оно што желимо за себе желимо и за другога или све оно што не желимо да други нама чине ми, молимо се Богу, нећемо и не желимо да чинимо другима.
Дакле, та Христова вера, јеванђељска, вера православана баш због тога што је вера љубави, вера правде и вера истине, баш због тога што се у тој и таквој вери учимо да све оно што желимо и себи желимо и другима омогућила је да јесмо и данас оно што је био Свети Сава, да ћемо то бити и сутра где год да смо. И ево из тог разлога радост је моја велика што сам дошао у ове крајеве. Где год да идем радујем се, али посебном радошћу испуњен сам када долазим у ове крајеве предивне. Идући од Бања Луке ка овамо, преко Мањаче, заиста да нема никаквог другог знака да је Бог Творац и да постоји довољно би било погледати ту лепоту па да се онда у срцу сваког и најгрубљег и најокамењенијег човека роди макар осећање да тамо негде далеко постоји Неко ко промишља о свему, постоји Неко ко управља овим читавим светом и васионом, постоји Неко ко је створио ту лепоту јер није могуће да је сама од себе никла. Ови крајеви су и крајеви одакле потичем и ја, крајеви у ширем смислу те речи и зато сам посебно везан за ове крајеве. Зато сам везан за вас, за људе који живе у овим крајевима, јер ма колико крајеви били дивни и прелепи и указивали на славу и лепоту Божју, ако у њима нема иконе Божје, ако нема људи, ако нема нас и они постају осиромашени и они сами по себи постају тужни, постају испражњени од нас којима је Бог дао крајеве да их негујемо, да их чувамо, да кроз њих видимо лик Божји и прослављамо Бога.
Нека би Бог дао снаге и молитве, вере, вере светосавске, православне вере светитеља Божјих кроз све генерације од Светог Саве до наших дана и светитеља из ових крајева да увек будемо спремни не само да се поучавамо Јеванђељем него да живимо Јеванђеље, а то значи да живимо Христом, јер само тада када живимо Христом, када мислимо на Њега, када се Њему обраћамо, све остало ће се само по себи решавати. Све остало ма колико било енигма, ма колико било искушење пре или касније добиће свој исход за који ћемо знати да је то израз воље Божје, а то значи исход који је за нас најспасоноснији. Нека вас све Господ благослови и да свакоме појединачно здравље, добро, слогу у породици, слогу између супружника, послушање деце према својим родитељима, али и бригу и љубав и труд родитеља за децу, како бисмо најпре били истинска и права заједница породице, породице православне, породице хришћанске, а онда кроз ту и такву заједницу били заједно – били једно међусобно, подржавали једни друге, а онда још шире увек сведочили јединство са свом нашом браћом и сестрама ма где били, где год да се налазе и увек били један у Христу народ православни. Да нам Бог да снаге да идемо путем Светог Саве, да идемо путем Христовим и да знамо да када је Христос са нама нико не може против нас. Да сте благословени и Бог да вас чува и сада и увек и у векове векова. Амин“, беседио је Светејши Патријарх.
У петак 13. сетембра у 11 часова биће уприличен дочек Његове светости испред Храма Светог Саве у Дрвару, после чега ће у 12 часова уследити посета Висућ граду и Храму Светих апостола Петра и Павла у Награђу.
У суботу 14. септембра у 9 часова биће служена Света архијерејска литургија и велико освећење манастирског храма којим ће началствовати Патријарх Порфирије уз саслужење више архијереја Српске православне цркве, свештеномонаха и свештеника.
Извор: СПЦ
