Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije stigao je 23. septembra 2023. godine u podnevnim časovima u Eparhiju zahumsko-hercegovačku i primorsku. Svetejšeg Patrijarha i njegovu časnu pratnju na mostarskom aerodormu je dočekao Preosvećeni Episkop zahumsko-hercegovački i primorski g. Dimitrije.
Ne prekidajući tradiciju svojih slavnih predhodnika na tronu Svetog Save, patrijarh Porfirije se uputio u drevnu srpsku svetinju iz XIV veka, mnogostradalni manastir Blagoveštenja Presvete Bogorodice u Žitomisliću. U letopisu manastira ostalo je zabeleženo da su svetinju u dolini Neretve posetili srpski patrijarsi German 1967. godine, Pavle 1991. (kada su posle pola veka pohranjene mošti Svetih mučenika žitomislićkih) i 2005. godine (kada je osveštao obnovljeni manastir), kao i Irinej 2015. godine.
Narodni pripovedač piše: Hercegovini je drugo ime Žitomislić, a Žitomislić je najlepše i najviše što Srbi iz Hercegovine imaju i mogu prineti na blagorodni vekovni srpski presto. Lepo i sveto, misao i žito, blagovest i narodna svest, stradanje i opstajanje. Nesaglediv je značaj Žitomislića. Izdvojićemo samo da je u njemu 1858. godine osnovana prva bogoslovska škola u Bosni i Hercegovini, a uz nju se razvila i jedna od prvih srpskih narodnih škola u Hercegovini. U manastiru su stasavali veliki narodni učitelji i oci naše Crkve, kao što su sveštenomučenik mitropolit Petar Zimonjić i arhimandriti Nićifor Dučić, pisac prve istorije Srpske Pravoslavne Crkve, i Viktor, znameniti hilandarski iguman. Ipak ono što je Žitomislić u vekove vekova krunisalo vencima slave i zapečatilo ga u svim srpskim srcima jeste njegovo biblijsko mučeničko stradanje. Sa internet stranice Eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske prenosimo:
26. juna 1941. godine ustaše su pobile cijelo bratstvo manastira Žitomislića, njih osam, i bacile u Vidonjsku jamu na desnoj obali Neretve, a manastir je opustio, jer su krajem 1941. godine sve konake, osim jedne male zgrade, zapalili Hrvati i Nijemci, pošto su prethodno sve opljačkali, prije svega manastirsku riznicu, arhivu i biblioteku. Manastirska crkva je tada samo čudom Božijim ostala pošteđena. U nedjelju 3. februara 1991. godine u Žitomisliću, u mermernu grobnicu iznad oltara prema istoku, svečano su sahranjene mošti Žitomislićkih novomučenika (izvađenih krajem 1990. godine iz jame Vidonja), uz sasluženje Patrijarha srpskog Pavla. Manastir Žitomislić je od Hrvata spaljen i srušen polovinom juna 1992. godine, a potom je velikom količinom podmetnutog eksploziva miniran do temelja, zajedno sa konacima. Čak je spaljen i miniran grob Svetih novomučenika žitomislićkih monaha.
Danas se u manastiru Žitomisliću podvizava bratsvo na čelu sa arhimandritom Danilom, čuvajući uspomenu na svoje slavne mučeničke predhodnike: igumana Konstantina, jeromonahe Dositeja i Makarija, iskušenike Mladena i Obrena, bogoslove Marka i Branka i protođakona Vladimira. Uz manastir je nedavno osnovan i Muzej koji je postao svojevrsni regionalni kulturni i umetnički centar.
Posle svečanog čina doksologije u drevnom manastirskom hramu, iguman žitomislićki arhimandrit Danilo je pozdravio Njegovu Svetost Patrijarha srpskog g. Porfirija, preosvećenu gospodu arhijereje: šumadijskog Jovana, vranjskog Pahomija, bihaćko-petrovačkog i rmanjskog Sergija, zahumsko-hercegovačkog i primorskog Dimitrija i jegarskog Nektarija; kao i predstavnike diplomatskog kora, gradonačelnike i blagočestivi narod.
– Dozvolite mi, Vaša Svetosti, da Vas u ime ovog malog bratstva žitomislićkog i ove male zajednice pravoslavnih Srba, koji se ovde okupljamo svake nedelje na svetu Liturgiju, pozdravim i poželim dobrodošlicu. Dobro došli u najveću svetinju hercegovačku, manastir Žitomislić, manastir koji je svedok obnove, ali i stradanja našeg naroda, koji je slika svega kroz šta prolazi srpski pravoslavni narod kroz svu istoriju. Došli ste kao svoj među svoje i ova zajednica Vas s radošću dočekuje. Ovaj drevni manastir svedoči da je svetinja koja opismenjuje srpski narod, da je svetinja koja svedoči lepotu jevenđeljske reči, naročito ljubavi prema svim ljudima. Pozdravljam Vas u ime žive Crkve, svih ovde sabranih i u ime pedeset generacija igumana i monaha koji su ovde živeli i ostavili neizbrisivi trag. Ovi su kaluđeri osnivali škole, prepisivali knjige, postajali hilandarski igumani, oni su dolazili do carske Rusije i otuda su donosili velike darove za ovu svetinju. Jedan od velikih naših sabrata je Sveti Petar Zimonjić, Mitropolit hercegovački, a potom Mitropolit sarajevski, koji se upravo ovde, u ovoj svetinji zamonašio. Legao je pred Gospoda i rekao da će biti njegov sluga što je i bio. On je najlepši od hercegovačkih sinova i najlepši izdanak našeg bratstva. Kroz poniznost pred Gospodom uzdigao se na oltar i ikonostas našeg manastira i mi s ponosom ističemo da je on naš nebeski sabrat i zaštitnik. Naša velika braća su monasi koji su stradali u Drugom svetskom ratu, njih četvorica monaha i četvoro dece iskušenika. Nakon formiranja nove vlasti u Drugom svetskom ratu, otišli su da se jave na popis i nikada se otuda nisu vratili. Pošli su kao jagnjad na klanje, nikome ništa nisu nažao učinili… Ubijeni su i bačeni u jamu Vidonja i tu su pedeset godina čekali da se vrate u svoju svetinju. Oni su zahvaljujući Vama, Vaša Svetosti, i ocima arhijerejima kanonizovani i sada ih u punoći praznujemo svake godine 26. juna.
– Vaša Svetosti, Vi dolazite u kontinuitetu od patrijarha Germana, koji je 1967. godine ovde osvetio konak obnovljen posle Drugog svetskog rata. Dolazio je 1991. godine patrijarh Pavle da sahrani mučeničke kosti. Patrijarh Pavle, sa svim arhijerejima, je bio ovde i 2005. godine, kada je osvećena obnovljena svetinja koja je u proteklom ratu bila do temelja porušena. Dolazio je patrijarh Irinej da osveti našu svetinju u Prebilovcima koju ćete danas posetiti. Ovo je zemlja mučenička, natopljena krvlju, natopljena jaucima i patnjom, ali je ovo zemlja sveta – zemalja Svetog Vaskrsenja. I ovaj manastir to sve lepo svedoči. Došli ste svome narodu koji vas očekuje kao svoga oca i pastira, narodu koji se dobrovoljno vratio na isto tako porušene domove i potpuno smelo obnavljao svoj život u saradnji sa drugim narodima. To nas je Sveti Petar Zimonjić naučio, jer je on svaku svoju propoved počinjao sa: brat je mio ma koje vere bio, a mitropolit Petar nije bio bez mudrosti i dobro je znao šta govori. Ovaj narod Vas, Vaša Svetosti, prepopoznaje kao takvog pastira, kao takvog oca. Ponosni smo i Vaša poseta nam znači sigurnost, jer mi ovde živimo na rubovima naših srpskih zemalja i značajno nam je kakvu nam poruku i zaštitu dajete. U Vama smo prepoznali oca pastira i kao takvog Vas dočekujemo. Dobro došli i blagoslovite nas – poručio je iguman Danilo.
Usledilo je očinsko obraćanje prvojerarha Srpske Pravoslavne Crkve:
– Pre svih, dragi Preosvećni Vladiko, u Hristu brate i saslužitelju, za svakog pravoslavnog čoveka veliki je blagoslov kada dolazi u Hercegovinu i nema onoga koji je došao u Hercegovinu, u njene svetinje, u njene manastire, među kojima je najsvetliji biser manastir Žitomislić, a da nije otišao sa utehom. Upravo ova svetinja, kao i narod koji se sabira u njoj, svedoči suštinu naše vere, a suština naše vere je izobražena u Krstu, u Krstu Hristovom koji je istovremeno i Krst koji nosi u sebi silu i blagodat pobede, tajnu Vaskrenja. Drugim rečima, sva naša vera, naše postojanje, smisao i suština našeg postojanja, postojanja našeg pravoslavnog naroda, jeste u tajni Krsta i Vaskrsenja Hristovog. U tom paradoksu da kada raspinjemo sebe, svoju volju, svoju logiku, kada se odričemo od sebe Hrista radi, mi zapravo živimo punoćom, živimo tajnu pobede, tajnu budućeg veka već ovde i sada. Za svakog poglavara Srpske Pravoslavne Crkve iznad svega je radost i blagoslov da dođe u ove krajeve i u ove svetinje. Ništa manje to nije radost i blagoslov i za mene, a naročito da dođem u svetinje, u manastire. Zašto? Zato što gde god da se služi sveta Liturgija, tamo je prisutno Carstvo nebesko, a duhovno zdravlje, perspektiva, nada i zdrava budućnost jednog naroda, kao što je govorio Sveti ava Justin, najbolje se može videti kroz prirodu i stanje naših manastira, tj, barometar i pokazatelj duhovnog stanja jednog naroda ogleda se u dihovnom stanju ili kroz druhovno stanje manastira i kroz broj monaha u tom narodu. Ako je narod sposoban da iznedri sinove i kćeri svoje koj i će provoditi život u svetinjama tog naroda onda za taj narod nema nikakave bojazni. Tada postoji sigurna perspektiva istinskog, pravog, suštniskog progresa i rasta tog naroda. Ova svetinja je kroz vekove bila mesto molitve i mesto okupljanja naroda, ali ona je i delila sudbinu zajedno sa svojim narodom. Ova svetinja je bila uvek na krstu, rušena i paljena, ali je iz pepela ponovo podizana. Slava Bogu da je tako i danas!
Mi se radujemo da smo došli ovde gde su se toliki sveti podvižđnici molili za svoj narod, a naročito se radujemo što smo došli upravo u krajeve gde imamo još dodatni zadatak i poslušanje, a to je da u pravom smislu ostvarimo Hristovo Jevanđelje koje glasi da treba da volimo bližnje svoje kao samoga sebe, a bližnji naši su svi ljudi. Naravno, tu postoji određen postupak. Najpre se vaspitavamo u ljubavi Hristovoj kroz ljubav prema onima koji su naši neposredni bližnji. Polazeći od ove svetinje, samo onda kada sabrat istinski, Hristovom ljubavlju, u Hristu voli svoga sabrata on može da govori da je spreman da se upušta i u podvig ljubavi u odnosu na one koji su izvan zidina ove svetinje. Voleći ljude koji dolaze ovde, braću i sestre po veri, naučivši se ljubavi u odnosu na te najneposrednije bližnje, postajemo sposobni da volimo i one koji su takođe ikone Božje, ali na različite načine istog Boga prepoznaju, obraćaju Mu se i mole se Njemu.
Dakle, manastir je po preimućstvu mesto molitve i mesto ljubavi. Monasi su po preimućstvu ljudi koji se trude da raspnu svoje biće iz ljubavi prema Hristu kroz ljubav prema svakom čoveku. Zato je za nas blagoslov što dolazimo ovde i što znamo da naša Crkva, pre svega Vladika, sveštenici, monasi, a onda i verni narod, trude se čitavim svojim bićem da žive zapovesti Hristove, da žive zapovesti Hristve o ljubavi prema Bogu i prema svim ljudima kako bi se onda ispunila i reč apostola Pavla da kroz ljubav prema Hristu u našim srcima nema ni Grka, ni Jevrejina, ni roba, ni gospodara, ni muškog, ni ženskog, tj. sve razlike vidimo kao posebne darove koje je dobio pojedinac i zajednica kako bi kroz te darove rastao i upoznavao Boga, ali i kroz te darove darivao sebe drugima i u isto vreme bio sposoban da bude obogaćen i darivan darovima drugih ljudi.
Neka Gosod blagoslovi bratstvo ove svete obitelji da se umnožava, da rastu u podvigu i molitvi, ali i po reči Svetog ave Justina, da bude doviljno onih koji će omogućiti da ova svetinja diše tako da ima i svoj unutarnji život i postojanje, ali istovremeno da bude otvorena i prema svim ljudima dobre volje koji dolaze u nju. Živeli! Neka Gospod blagoslovi na mnogaja ljeta!
***
U porti manastira Žitomislića, Njegovu Svetost Patrijarha g. Porfirija dočakale su mnogobrojne medijske ekipe kojima je dao kratku izjavu: – Veliki je blagolov za nas da dođemo u Hercegovinu, u zemlju Svetoga Save, da se molimo Bogu sa braćom pravoslavnim Srbima za mir, za unutarnji, pojedinačni mir u svakom od nas, za mir u porodicama, za mir u narodu i za mir među svim ljudima.
Izvor: SPC
